o šetnji... + bonus anegdota

Danas sam bio u CeeMu. Nije vama ženama lako. Ja sam zamalo kupio nešto, a ništa mi otamo ne treba. Al ono sve svjetli, svjetluca, šarene neke boje. Sve ti govori ja ti ne trebam, ali me svejedno kupi parama kojih nemaš! I bio sam jedino muško tamo, ne računajući onog jednog derpea i onog papučara što je ženi korpu nosio.

Al koga briga to. Nego, konačno su mi nakon dva poslana pisma i odgovorili na jedno. Mene stvarno pizdi kad mi neko ne odgovara na mailove, pogotovo što ljudi ne znaju kroz šta sve ja moram proći da bih poslao jedan obični mail. I onda ono ni da kaže ok ili nešto tako glupo. Uglavnom, vele da su primili k znanju ono što sam im napiso. Na idućem sastanku upravnog odbora će razmotriti o mom prijedlogu. I neka, kažem ja, imaju zbog kog i sazivat sastanke upravnog odbora. Sad je samo pitanje hoću li ja otić u Novi Sad nako ili ću otić ono baš rahat. Tipujem na ovu drugu opciju, al kakve sam usrane sreće u zadnje vrijeme...

Nego pusti i to, šetam ja danas s vašom omiljenom blogerkom i prolazimo mi pored onih štandova nake zdrave hrane i zaebancija. I vidim sok od šljive. A svi znaju da sam ja veliki ljubitelj soka od šljive, a još veći ljubitelj soka od kruške. I prošli mi pored toga i kontam ja u sebi, ako budu tu i kad se budu vraćali, ima da kupim onaj sok pa makar. I stvarno mi nazad, kad tamo ona teta s onim sokićima. Gledam ja ono, kad ona, hoćete probat. Pa haj reko. I probamo mi, a meni se dopalo vopra. Ko meni se teško dopast jel. I kaže ona meni, eto, sad kupi. I ja htjedoh uzet 5 onih flašica, ma reko dajte vi meni dvije. I dade ona meni. I ja ono u padže i kući. A jedna flašica 2 marke. I ništa ja.

I vako ja došo kući i govorim materi da sam joj kupio pravog soka, eko uzgoj ovo ono, a ne one otrove koje ona meni kupuje. I tek tad skontam, jebote dao sam 4 marke za manje od pola litre soka. 0,40 litara da budem precizniji. Mislim jes on dobar, al ipak ja nisam toliki potrošač kolko je on dobar.


E sad bonus anegdota.
Ja vako pošo kući i zvoni mi mobitel, poruka došla. Reko evo neka garant skontala da ne može bez mene večeras, petak ovoono, pa eto da dođem. Kad jok, od kuće, kažu da kupim hljeba. I sad ja idem prema kući i počnem ja sebi ponavljat kupi hljeba jer uvijek tako mi kažu i ja zaboravim. I ponavljam ja, al nešto se glupo osjećam. I počnem ja pjevušit, nekako mi je to imalo više smisla. Kupi hljeba, hljeba kupi ti, umrijećeš od gladi, moraš hljeba kupiti, oni su ti tako rekli, kupi hljeba bla bla. Ne sjećam se ja više ni kako je išo taj tekst, zadubio se ja u to pravo, smišljam neke rime i nešto, muziku neku tananananačem u sebi. I samo se ufatim kako otključavam vrata, a normalno hljeba nisam kupio. I šta ću, na kraju se moro vratiti po hljeb...