Negdje oko 5 ujutru smo bili niko živ ne zna gdje, kad stiže nama poruka od ovih što su nas trebali dočekati. On usto, pa eto, da izađe na stanicu. A mi ni do Rume nismo došli. Kažemo mi da nema potrebe da dolazi po nas, da imamo još 2 sata puta, da legne spavat, pa ćemo se vidjet nekad u toku dana.
Negdje oko 6 otprilike stižemo mi u Rumu, i tu se ja namah sjetim one šmekerice.
Oko 7 stižemo mi u Novi Sad na stanicu. Iako je prilično rano, ima raje na sve strane. I tako se mi potrpamo u taksi i vozi. Taksista neki fin tip, glumac i taksista. Žena mu radi na sve strane. Sve u svemu, njemu nije loše. Drago mu što smo došli. Kad smo rekli gdje da nas vozi, on nako malo složi facu, kobiva ima problem. Kakav problem, ta ulica se radi, pa eto, imaćemo mi da idemo pjehe neki dio. Kobiva da nam odmah kaže, ne bi on nas zakino nešto. Mi kažemo da nije problem i da samo vozi. Došli mi tamo, kad imaš šta i vidjet. Bukvalno smo prešli preko ulice i na nekih 10 metara je bilo to naše odredište. Po njegovoj priči reko bi čovjek ima da pješačit bar 2 kilometra. Zasad, nije loše.
Nakav kukuruz ispred razbacan. Nako nama malo bilo neobično, što bi iko baco kukuruz. Al kasnije se ispostavilo da se kod njih inače razbacuje hranom, barem u poređenju sa Sarajevo gdje škrtarimo više od židova. Tad nekad dolazi lik s početka priče, sav skockan i sređen. Došo on kao eto da nas dočeka. Nama svima oči na pola koplja, odmah pitanja što je dolazio, nije trebo i slično. Ništa on, ruke na leđa i baš ga briga. Kod nas po mater ne bi došli u 7 ujutru, al haj.
Tad nekad spoznajemo da nema vode u čitavom gradu. Mi nako jedva dočekali da se istuširamo, kad hoš đavla. Sad, iz ove perspektive, ne bi me čudilo da dovedu gradonačelnika da nam se lično izvine, ili makar ovog direktora vodovoda i kanalizacija. Ono što se posebno ističe kod Novosađana, ili je možda prikladnije reći Vojvođana, jeste neviđeno gostoprimstvo i gostoljubivost. A to se vrlo lako da primjetiti. I kad čovjek onako malo razmisli, to je jedno sasvim novo iskustvo. Pa onaj njihov nogometni klub propo jer ne mogu utakmice dobit. Uvijek oni puste goste da pobjeđuju, da im šta ne fali. Nema više priče osjećajte se kao kod kuće, nego osjećajte se kao u Novom Sadu. Jer mislim kuća je kuća, al budi Bog s nama, mene i ne paze nolko kod kuće.
Druga stvar koja se odmah da primjetiti, i na kojoj im ja zavidim, jeste struktura grada. Prvo i osnovno, sve im je jako široko. Oni nemaju uličice. Rasipaju se prostorom. Drugo, sve im je nekako organizovano. Za razliku od Sarajeva gdje je jedna stvar na jednom kraju grada, druga stvar na drugom, kod njih su stvari nekako prilično grupisane. Tipa imaju sportski centar i tu je sve. Kod nas je bazen na jednom, stadion na drugom, staza trčanje na trećem, košarkaška dvorana na četvrtom kraju grada i tako u nedogled. Treće, imaju pravo puno zelenih površina. Haj što imaju zelene površine, nego su im te zelene površine čiste. Mislim, nisam ja sad zagledo travku po travku, ali smeća skoro da i nema. A zato ima statua na svakom koraku, i to mi se pravo dopada. Statua ova, spomenik onaj. Pravo simpatično. Četvrto, plaho im je čist grad. Mislim, Sarajevo nije baš prljav grad (kakvih ima), ali je daleko od toga da je čist. Novi Sad mi se učinio čistim. Ama kod njih kad se dvije grupe huligana sretnu na ulici onda se nako malo gađaju kukuruzima ili žitom (jer em je kamenje meinstrim, em nemaju kamenja [sve pijesak]), pa onda sve to počiste da ne bude nered. Komunalna policija im je ubitačna, mislim da imaju veće ovlasti od ove obične policije. Ako ništa, voze bolja auta.
Ovo je negdje u kampusu, gdje se inače nalaze svi fakulteti osim medacine i farmacije i pravo im je sve organizovano
Treća stvar koja se odmah da primjetiti jesu ljudi. Ono što sam vidio tamo je otprilike ravno onim pričama o prijeratnom Sarajevu. Ljudi opušteni, bar 50% njih hoda u sivoj trenirci i er maksicama. Takvi se mogu vidjeti ne samo na ulici, već i u zgradama suda, fakultetima, prodavnicama, poštama, skupim restoranima. Svuda. Isto ko da im je to nacionalna nošnja. Dosta ih vozaju bacikla, a priličan ih broj i šeta. Doduše, mi jesmo bili u centru, gdje je sve nako blizu, ali ipak... Urijetko ko da negdje žuri, obično sam ja bio najbrži među njima. A svi se doimaju pristupačnim. Najgore što se čovjek jako brzo navikne na to. Recimo, ja sam imao osjećaj da nekog slučajanog prolaznika zaustavim na ulici i pitam hoćel s menom ispijat kafe ili čajeve, vjerujem da bi pristao. U Sarajevu bi me, u sličnoj situaciji, zboli nožem, opljačkali ili eventualno pljunuli. Ogroman je kontrast između ljudi gore i ovdje, i kad sam se vratio kući to mi je prvo zasmetalo. Osim toga, cure su im daleko ljepše nego ove domaće. Ma ljudi nako generalno su ljepši, vedriji, više se smiju, manje žure, čini mi se i da manje puše. Barem kad su cigare u pitanju. Inače, kod njih se ljudi dijele na muškarce, žene i Mađarice.
To nam je zapravo rekao onaj čiko koji je radio u mjenjačnici, ovom kolegi mi i meni. Kaže, vidim slobodni ste strijelci, pucajte na Mađarice. I haj, bi nama simpatično, mada nismo skontali na šta tačno vidi. Zapravo, veliki broj njih nije skontao šta to tačno znači. Ja sam skonto nekad u petak tek.
Ovo je park Dunavski, vako u centru grada i pravo je lijepo
Elem, došli mi oko sedmice, nas troje odlučilo da idemo sa domaćinom prošetat po gradu malo. Ostatak ekipe je ujela sova. I tako mi hodamo s njim, on nama priča. Ja umoran, a nit mi se spava, nit mogu šta da upratim šta priča. Jer nema kod njega eto to je to i zdravo. Ne, ne. Tu zgradu je sagradio taj i taj, od tog i tog kamena, dobio tu i tu nagradu, koštalo sve to toliko i toliko, vlasnici bili ti i ti, renovirano tad i tad. Ma sve lik zna. Kad ovaj moj ga prekide upo priče, kaže jesi to ti čito vikipediju prije nego što si se našao s nama. On nako zbunjeno odgovara da nije, i mi nastavljamo dalje. Inače nako malo slabije kontaju ove naše folove, al ne zamjeram im ja. Ono što su oni po gostoprimstvu, to smo mi po šegama, šalama i pošalicama. I zaebanciji.
Nako šetalište, pravo skockano (kažu da je zbog izbora renovirano)
I tako mi hodamo, on nama pokazuje znamenitosti. Ja pokušavam uslikat što stignem, međutim poče duvat onaj vjetar. Odnese. Još ja nisam imo rukavica, pa je to aman zaman. Al naslikavo sam ja, ima slika. Neću ih sve objaviti namah, da mogu malo razgodit po postovima. A i mrsko mi.
Elem, pokaza on nama dobar dio zanimljivosti, sve to u neka 3 sata. Kasnije on nas vodi da nešta meznemo, i mi odemo na Grbavicu. Grbavica je naselje u Novom Sadu koje su, za vrijeme bratimljenja sa Sarajevom, kopirali od nas. Sarajevska Grbavica i ova njihova i nemaju nešto mnogo zajedničkog, ali je svejedno zabavno. Elem, vodi on nas na roštilj nekakav. I ne zna on reć idemo na roštilj, nego kaže idemo na roštilj tu i tu, kod Lepe Brene. I stvarno mi došli tamo i sad štaš uzet. A ima svašta vako. Sad pošto ja nisam ljubitelj svinjetine (kodno ime klempo), ja uzmem nake dimljene piletine. A to ubi kako je ukusno. Tu sam naučio i za sos zvani urnebes, al isti ne probah. Kažu da je prilično ljut. Poslije toga u pekaru Kao nekad, a onda u nakav pab na piće. A vako 10 sati ujutru.
U pabu bila jedna maca, ona plava ruska. Pa se sve vrti oko mene, igra se, mazi se. Slike nemam jer niko živ da postavi sve slike.
Naka tenda usred parka, romantika živa
Elem, taj lik nije hotio da nas vodi na tvrđavu, kao da svi idemo đuture. I mi se vratimo kući. Malo lego da odmorim. I samo što sam lego budi me ovaj jedan da idemo na tvrđavu, ja kažem da idu oni i okrenem se na drugu stranu i nastavim sa spavanjem. Dobra tri sata sam ja spavo, al baš onaj tvrdi, vojnički, san. Ubalio sam onaj jastuk uzduž i poprijeko. Budim se ja kad tri nove poruke. Između ostalog odgovara meni Pečurka, jer sam joj se javio da dolazim. Ta red je kad dolaziš negdje kod nekog blogera da se javiš, jel. I haj, zdogovorimo se mi ispred katedrale.
Eto i katedrale
Za razliku od BeGea, gdje sam se relativno lako snašao, sa Novim Sadom je malko bilo drugačije. Iako je nama taj lik sve fino objasnio, slabo da sam ja njega šta skontao. Sad ja nisam uopšte znao doći do katedrale, al haj, malo avanture nije na odmet. I nekako se ja ipak pojavih, kad tamo Pečurka.
Upoznamo se mi, nako službeno i pođemo hodati nekud. Meni je nako inače malo nezgodno upoznavat nove ljude, a eto s njom te neugodnosti nije bilo. Ona vam je nako pravo društvena i komunikativna, a i zabavna pritom. A mala vako, nemaš je šta vidjet. Prava mrvica. Još kad joj čujem onaj naglasak... ma bjež, neću više o njoj pričat, treba jedan post posebno o tom. I tako se mi družali i hodali, otišli malo do tvrđave. Uslikavali se tamo, pričali, smijali se. Ma baš nam ono fino bilo. Barem meni jeste. I ko moglo bi se nešto i pojest, i tako ti ona mene odvede u neko fensi šmensi mjesto. Ja ne znam jel onaj konobar derpe ili sam mu šega je bio u odijelu, al mi se nekako čudno smijao. Inače, ko je bio u Novom Sadu preko vikenda mene je vrlo lako mogao prepoznati na ulici baš po tom odijelu. Niko živ ne nosi odijelo.
Elem, smlatili mi neki slatkiš, tračali malo ostale blogere i dođe vrijeme da se krene. Dok se ona oblačila, odem ja da platim. Kad pita on mene hoću li platiti karticom ili kešom. Ma reko kešom. Sad nisam siguran da li im je to pitanje uobičajna praksa ili to samo mene pitaju. Mislim, mene inače ljudi drugačije gledaju kad sam u odijelu, a gore je to posebno izraženo. I haj platim ja. I vako bio račun x18 dinara. Jel bio 518 ili 418 ili nešto tako, ne sjećam se, al se sjećam ovog 18. I platim ja njemu x20 dinara i kažem uredu je. Kobiva ostavio ja njemu bakšiša 2 dinara. I tu je sve počelo...
Vratim se ja kući tamo, kad svi ovi moji, mahalaši, da im je znat gdje sam bio. I normalno ja im ne kažem, ta njih briga jel. A oni se pojedoše od muke. Ko da im je znat. I kažem ja njima da sam ostavio bakšiš 2 dinara, kobiva šalim se na svoj račun. Ja kad oni mene uzeše zaebavat, pa mi uzeše računat koliko je 2 dinara. Kofol ja ne znam. Elem, zezali oni mene čitavu noć.
Nekad oko 22 pođemo mi vani. I gdje ćemo, odemo u Tata bradu. Tata brada je inače pab usred grada, ono meščini da svi tamo izlaze. I vako ima onaj neki viking i ima ogromnu bradu i na onom mu šljemu s rogovima petokraka stoji. I kako ovaj moj fan klub tu uđe, tamo mi i popunismo mjesto. Naručili svi piće, kad meni konobar donosi račun i kaže haj plati. Valjda zbog odijela. I kažem ja njemu da ćemo kasnije platiti i tako i bi. Čitavu noć skakali, plesali, zaebavali se, smijali i svašta nešta. Meni je početak noći je kolko tolko mirno prošlo. A i ja nešto bio umoran, od puta jel, pa se taman sve poklopilo. Zanimljiv im je izbor muzike, Bijelo dugme, Zabranjeno pušenje, Dino Merlin i gomila drugih sarajevskih i sarajevskih bendova i izvođača. Prvo sam mislio da oni to zbog nas, a onda sam skonto da im svugdje ta muzika svira.
I ko pošli mi, kad meni opet onaj konobar, haj plati. A ja ne znam za sebe, što od umora što od pića. I nabaca ona raja para, a para ko u monopolu. Prvo ja probam prebrojat, ne ide. Pođe ovaj jaran mi, ma ne ide ni njemu. A vako smo spičkali oko 10000 dinara prvu noć. I ja šta ću, uzmem one pare i onom konobaru odnesem. Eto reko, uzmi kolko ti treba, meni daj ostalo. Uze on, broj nešta, ma i on se sav pogubio. A vidim ja faliće para, ko da gledam. I tako i bi. Kad ovaj neki domaćin utrpava još dvije hiljadarke, a konobar meni vrati nešta sitno kusura. Ja nako od tog kusura izvadim cvaju i bacim na onu gomilu i kažem uredu je. I odem ja odatle. Meščini da se onaj konobar izgubio kad je vidio bakšiš.
Pričam ja to ovim svojim, i mjesto da nastave sa zaebancijom na moj račun, oni jok. Kaže dobar sam, popravljam se, ko nije malo 20 dinara. Mislim, jeste 10 puta više u odnosu na prvi put, ali to nije ni 1% računa kojeg smo napravili. Više kao 0,2%. Meni šega žešća, a niko ništa ne konta.
I konačno se mi vratimo kući. Samo nema kod nas da idemo tiho, jok. Što reče onaj, ovdje su ljudi drčni i odlučni, veseli Bosanci, hodaju i deru se, galame, vrište. Barem nako kad gledaš sa strane. Nama je to bila normala. Pa to ne može da šuti dok se uz stepenice popne do stana, a kamoli šta više.
Da ne spominjem što je voda uveliko došla. Dok smo mi oprali zube, eto ti već 4, pola 5. I šta ćemo, mi na spavanje...
Нема коментара:
Постави коментар