note to myself

Joj koji sam ja bezvezić jarane...

o izletu u Mostar...

Nakon što su me uzeli na foru i na prevaru nagovorili da idemo u Mostar, skonta se nas četvero i zaputi dole. Počelo je veselo i optimistično nakon što je mlada dama zalupila gepek usljed čega je otpala registracija.
Oni svi jeli, a ja nisam. I haj kontam ja staćemo negdje u neku pekaru da ja sebi nešto kupim, al niko ne haje ni 2% što sam ja gladan. Barem do Konjica, kad su i oni malo ogladnili. Stanemo u Konjicu i odem ja do one dobre pekare. Uzeo nakve pogače skajmakom, ma ubi. Sve friško, dobro, a jeftino. Nakupovo ja punu kesu onih krafni, kifala i kroatsana, i to sve ispade haman pa bambadava.

Ostatak puta je bio dobar. Požara ni na vidiku, al je bilo odrona. U neka doba mi prilazimo Mostaru i prolazimo hladno pored putokaza koji pokazuje za centar Mostara. Kao ovamo je Mostar i mi ćemo jednostavno produžit dalje. I onda smo se vozikali onim nakim mostarskim sokacima. Ja ne znam odakle ljudima stvarno volja i želja da žive i da se naseljavaju po brdima. Hu ha, dođemo mi ko u neki poznatiji dio Mostara i pravo u zabranu, u pješačku zonu, s autom ofkors. Meščini da su nam svi familiju spominjali nako sportskorekreativno. I iako sam ja reko da ima zabrana, njih troje su me hladno ignorisali dok im žardinjere nisu potvrdile moju priču.

Parkirali mi konačno i haj lagano u šetnju. Po onom suncu. A ja nisam ponio šešir. Niko živ ne zna zašto. Ako nešto ne volim, onda je to vrijeme u Mostaru. Zimi fuj, ljeti fuj. U jesen isto fuj. A fuj je i u proljeće. Ne uvijek iz istih razloga, ali je fuj.

Došli mi na most, kad tamo neki malac stoji na onoj ivici, uzeo kapu i munta raju da mu ubace pare. Haj plati da skoči, haj plati da skoči. Još samo 5 eura. I tako pola sata. Još samo 5 eura, još samo 5 eura. Dođe do nekog lika, kaže e ti ćeš nam nešto ubacit. Kaže on neću, nemam para. Kaže mu ovaj, pa što si igdje pošo bez para (hercegovački - nikomsmješni - (pokušaj) humora). Odesmo mi, on i dalje išće one pare. Kad konačno dođe neki zemčo da skoči. I skoči. I ništa...

Sjeli mi u kafanu neku, onu dole, pod mostom. Reko de meni jedan senzejšn, al s ledom. Kaže nema leda. Jarane, 40 stepeni vani, kafana i nema leda. Pijuckamo mi, oni tamo skaču, a i vjetar fino zapuha. Tolko fino da je oborio onaj suncobran jedan. I dok su svi očekivali da ja pripomognem, što bih ja inače i uradio, meni u glavi samo odzvanjalo ono njeno nema leda. Nema leda - nema pomoći.

Njima dosadno, oni bi nešta radili (mimo sjedenja i nerađenja ničega). A ja otprilike dosegao svoje radne kapacitete za taj dan. Hajmo mi do Neretve da malo plaknemo noge. Bio 2 minuta u vodi, kad se samo nisam srušio. Ko da sam u onaj tečni azot umočio noge. Nakon nekog vremena sam se ipak privikao i nisam ništa osjećao. Jer mi je cirkulacija stala.
U neka doba nekom je pala glupa ideja da se počnemo prskat. I tako smo se svi živi isprskali, a pogodite ko se zadnji osušio? I prvi razbolio? Aha.
Dok smo stajali u onom plićaku uzmem ja par onih kamenčića i počnem pravit žabice. Utom mi se pridruži ostatak vesele družine. Nakon par minuta, pola ljudi koji su bili s nama u onom plićaku su pravili žabice. Valjda kontaju to tako treba il šta već...

Izašli malo da se suhnemo, ja tarzo skino majicu. One trebe se odmah nešto lože. Kontam, ne može se čovjek više ni skinut, a da ne izazove senzaciju. Počeću ko oni selebritiji odlazit na neke anonimne plaže daleko od očiju naroda. Utom mi prilazi neki lik, vjerovatno gej provenijencije, i traži da uslikam njega i njegove gej fredove stelefonom. A možda je samo prepoznao moj umjetnički duh koji je zračio okolokole.
Nekad tad je još jedan zemčo hotio skočit smosta. Al ono mostarski skočit. Dođe na ogradu, pa ko saće, pa neće, pa hoće. Čim ga vidiš tako, znaš da imaš fore jedno 10 minuta dok on STVARNO skoči. To su skontali i drugi pa su se počeli zanimat svojim poslom. Bar dok ja nisam počeo govorit malo glasnije, kofol ovim mojim, eno ga eno ga, saće saće, gledaj gledaj. I onda na šafl te kombinacije. Al je fora da to govoriš jako brzo. I onda svi gledaju gore, a ono ništa.

Sjeli mi da jedemo, onaj još nije skočio. Jeo ja nekakvu picu s artičokama. Egzotika živa. Imaju picu s kukuruzom i majonezom, al nemaju običnu najobičniju picu sa sirom, kečapom i gljivama. Da, u Mostaru jedu picu s majonezom. I otprilike nigdje više...

Poslije toga odemo na Bunu, do Tekije. E tamo je pravo fino. Nekako je mir i tišina, i lijepo je. Isto ko da nisi u Hercegovini. Srknuli malo one vode riječne, a poslije toga gledali kako djeca bacaju pare i pljuju u tu istu vodu koju smo mi do maločas pili. Ja ne znam jel to balkanski, bosanski ili jednostavno primitivni mentalitet, al ono čim vidi neku ogradu, to je njemu okidač da mora pljuvat preko toga.

Sjeli mi na sladoled. Fino mjesto, vode na sve strane, a vrućina popustila. Jes da nam je donosio sladoled jedno 14 minuta, al haj. Imaju samo 3 vrste sladoleda, vanilija, čokolada i jagoda. Al ambijent je bio fin.
U neka doba opet njima dosadno, hoće igrat asocijacija. Njih dvije protiv nas dvojice. Mislim, možeš igrat tenisa, aberečkeabertude, klikera, kamenasramena, tračanja s preponama, bacanje diska, bacanje koplja, domina, pokera... ma možeš igrat gluho glamočko kolo protiv nas, al nemoj igrat asocijacija. Mi ih ko pravi džentlmeni pustimo da izgube i tu ti se one naljute. Mi se cerekali ko napušeni, one kontale zbog njih, a mi vamo zbog nekih svojih fora.
Kasnije kupim ja ovoj mladoj jedan magnetić. Ona se obradovala pravo. Sebi isto kupio jedan. I lavandu. I ruzmarin.

Došli mi do auta, njih dvije se nešto kilave i zaostaju za nama. Inače kad smo dolazili, bio neki čiko što lafo naplaćuje parking. Prilazimo mi autu, on negdje u daljini. I utom ti mi u ono auto uletismo, onaj na gas, njih dvije upadoše i bježi od čiče. Ko da smo banku opljačkali, a ne pokušavali da ne platimo parking (čija je cijena usputrečeno bila smiješna u odnosu na to kolko smo do tad potrošili). Isto ko u filmovima. Al baš. Nekakva uska cesta, i našu traku zablokiro kombi. A iz suprotne trake kolona svatova. U tim momentima se činilo ko da joj nema kraja. A mi svi blenuli u one retrovizore, kontamo hoće li nas sustić čiko s parkinga. I kako smo mi svi blenuli, tako i lupismo u auto ispred nas. Sva sreća pa je čovjek imo kuku na autu, pa njemu ne bi ništa strašno. Izlazi on iz auta, kaže sve ok i uđe u auto. Mi vamo ko na iglama hoće li nam doći čiča s parkinga. Kad počeše da izlaze iz auta od tog čovjeka i žena i dijete i zaova i strina i dajdža i svastika i rođak i tetka. Ma kad ih petnest nije izašlo iz onog auta i sad svi oni gledaju šta je bilo. Mi nako svi u sebi kontamo haj ulazite u to auto (uz adekvatne psovke) i bježmo. Onaj mali nešta govori, dobro ste prošli jarane, ko on neki stručnjak. Mrš u auto. Kad u zadnji tren uđoše oni u auto, mi na gas i bjež kući...

o nuteli...

Sinoć sam zaplijenio teglu nutele (750 gr.). Ko će na palačinke?

Već neko vrijeme sam u iščekivanju da se desi nešto lijepo. I to ne lijepo koje će biti uvertira za nešto loše, ono u fazonu da Bog da imo pa nemo. Pošto je to neki dominantan obrazac ponašanja u zadnjih pola godine najmanje...

o mravima...

Ja volim mrave jer su nako vrijedne i radišne životinje.

Al me pravo nerviraju u zadnje vrijeme. Ne znam ni ja kojim čudom, al neki im je merak hodati po meni. I onda ja ne znam jel meni to od nervoze il mi je od stresa il nešto stvarno hoda po meni. Pa se onda petljaju po onim dlakavima nogama. A ovog jednog sam zaustavio na predgrađu gaća u koje se zaputio.
I haj sve to, nego što sam ja neki dan uganjo neki rafaelo i kofol pojest ću ja to. A kako je bilo nekih čokolada od prije i nekog slatka, ja nikako to da stamanim. Haman i da sam zaboravio sve do danas. Sjedim i čujem nešto šuška. Kontam da nije ovaj kabl od laptopa, ukipim se, opet šuška. Kad ja pogledam, ono mravi šuškaju onaj omot rafaela. Iskupilo ih se ko u priči i pokušavaju ono otvorit. Ili se barem isprva mislio da pokušavaju otvorit dok nisam ugledo jednog mrava s unutrašnje strane kako se valja u onom kokosu. Gleda on mene, gledam ja njega. I na kraju ih sve išćeram na balkon!