o drobi 3...

Neki dan mene spucala naka nervoza i ja sav važan pošo da otvorim pendžer (kao ono treba se pričat na turskom sad dok je ramazan, kobiva veći si vjernik). Još ja nako ljut, ona me vrućina nervoznim učinila. I ja poteglim onaj prozor, a budala zaboravio svjetlo ugasit. I uđe mi 101 komarac u sobu. Ja sve ne ne, al džaba. Ne sluša. Onda sam vako čeko da se nafataju na ovo svjetlo laptopa, pa sam ih sve jednog po jednog ćero vani.


Uvalio sam se da radim jedan poso. Ono radim ko crnac koji baš i ne radi puno, a pritom se zabavlja. To što ja imam prećih stvari za uradit od ovog, nikom ništa. Tješi me sve što ću bit spomenut u medijima za sve to. A možda i neću, vićemo. Sve u svemu sam danas bio pravo raspoložen oko ovoga. Mislim da je moje raspoloženje i jedno 15 poslanih mailova u toku dana popelo se svima navrh glave. Još sam ja vako ljubitelj zareza. Mislim da će im se popet na glavu, sveijedan. Na ovaj posljednji mi niko nije ni odgovorio. A u mene mailovi uvijek neki kilometarski. Ne znam ja to fino i kratko. Kontam ono uvijek da nadoknadim što sam u porukama ograničen na 160 znakova.


U mene imaju ove džukele i samo nešta pričaju. Jarane, pričajte usebi malo. I to se taman nađu nešta bitno dogovarat kad ja počinjem ulazit u REM fazu, i nekad ujutru, otprilike pola sata prije nego što se ja trebam probuditi. Ne znam šta drobe više, a volio bih da znam. Neku noć sam onom jednom glupsonu bacio komad mesa sa balkona. Normalno, u onom mraku, nit ja šta vidim nit kog đavla. Al kontam valjda će ovaj nešto nanjušit. I nije dok sam ga ja pratio.


Bio ovaj zemljotres. Odnosno zemljotresi. Mene pravo ljuljalo. A niko neće da priča o tome. Ja bih ko nešto i mogo. Dobijem od ove jaranice na mail kao nešta u vezi spašavanja ako bude zemljotres. Neki ko Dalaj Lama poslo čejn mejl, samo je ovo za zemljotrese. Nako na prvu gledam, pa ko i ima smisla. Na drugu odem da provjerim i ispade da je sve što je on reko, e pa ne treba tako nego suprotno. Za veliko čudo niko od velikih muslimana ne priča da nam je ovo neka kazna od Boga jer smo jeli prasiće i jer smo se ponašali oholo.


Kad smo već kod muslimana, naletim na jedan blog neke žene, reklo bi se muslimanke. A ja ne znam šta mi bi, pa još uđoh u raspravu s njom. S ljudima se ne treba raspravljat preko interneta. Ja sam davno presto, i ne znam šta mi bi. Kakve joj budalaštine prođoše kroz onu tastaturu, mene stid. I još je uporna u svemu tome. A ja još gori od nje, kofol ja njoj pokušo nešto objasnit i ukazat da možda ima i nešto drugačije od onog njenog. Zaboravio zlatno pravilo interneta. Internet ne služi za rasprave i ubjeđivanja, nego za ilegalno skidanje softvera, golotinju i trolanje. Može eto i pisanje bloga.

o postu...

Kontam jes ovaj narod blentav kad konta da (mi) je najgora stvar kod posta ne uzimanje hrane i pića.

Zapravo sam malo razmišljao i skontao da mi puno više nedostaje laganje, muljanje, sarkazam, drskost, samodopadnost, hvalisanje, bezobrazluk, tersanje, foliranje, krađa, inaćenje, ironija, tračanje, ismijavanje, žene, gole žene, bezobraštine, perverzije, golotinja i još gomila drugih sličnih gadarija koje su dio mog svakodnevnog života.

...

Priča mog života...

Nešto ja kontam, sad kad ode ova na put, ko će meni ovdje komentarisat svaki post? Ni one Žužuline nema više...

zapis o nečemu...

Došo ja u pekaru danas, kad tamo red... Ko da se humanitarna dijeli. Čeko ja dobrih 20 minuta u redu.


Večeras vidim kako je policija zaustavila nekog kloca na motoru. Onaj mu policajac isključio motor, a on se nešta duri. Kud ga i ne isprebijaše nako bez razloga. Zna se kurkat unaokolo na onom motoru, jurcat i pravit buku, a kad ga spengaju onda nešta se on poziva na nekaka pravila, zakone, propise, procedure, bonton i ostale govnarije.


Prilično sam pospan.


Još sam svašta nešta hotio napisat, al sam plaho umoran, pa ću nekom drugom prilikom.

Haj laku noć...

priča o jednom danu

Kad sam sjeo u auto, nije me prepozno. Nije ni čudo. Posljednji put smo se vidjeli kad je imao... ne znam ni koliko je imao tad. Nije što ne znam kada je rođen, nego što ne znam kada smo se tačno vidjeli. Ostale je prepoznao. Pričao je on nešto. Ja ga ne razumijem baš najbolje. Malo na arapskom, malo na engleskom, malo na našem. Dobar je, snalazi se. Stavio sam poklon u gepek. Kontam, nije fol ako nije iznenađenje.
On je pričao i spominjao veliku planinu. I još se smijao. Mislim da pojma nema šta je velika planina. Njemu je i najobičnije brdo planina. Ali zna šta njegov osmjeh znači. Zna, jer tako kupuje ljude. Zavodiće cure jednog dana sa onim osmjehom. Možda. Još je rano reći. Uostalom, svakom fino stoje mliječni zubi.
Jedva je dočeko da izađe iz auta. Ima energije ko... ko oni mačići s kojima sam se igrao neki dan. S njim nisam mogao. Nisam ni pokušavao zapravo. Valjda što nisam ni mogao doći na red. Bio je atrakcija. Atrakcija dana. Glavni glumac svoje predstave.


Pričali su da će doći i ona. Nako sam je znao iz priče. Ali slabo. Ili iz viđenja. Zapravo ona je bila kombinacija ljudi koje sam znao iz priče i iz viđenja. Pojma nemam kako je izgledala, a nit sam znao šta o njoj. Neću lagat i reć da me nije zanimalo ništa o njoj. Mene zanima sve o svima, iako mi nije bitno to što znam ili ne znam.
I stvarno se ispostavi da priče nisu bile bez razloga. Pojavila se sa ostatkom klape. Iako sam i sam bio gost, ona je bila veći gost od mene. Ili sam ja bio veći domaćin od nje. Svejedno sam odlučio da ustanem i da je pozdravim i upoznam se. Pružam joj ruku i govorim ime, a ona meni da zna. Ili da se znamo. Ne znam ni ja više šta reče. Meni se vrzmalo po glavi otkud me zna. Ili otkud navodno ja znam nju. A i ako je već znam, kako to da joj nisam upamtio lik. Pogotovo što sam imao šta i upamtit. Sjetim se da smo možda bili na nekoj svadbi prije. Ko će ti ga znat.
Nije lijepa. Ili barem nije moj tip. Moj tip ljepote (ako je vjerovat onoj da je ljepota u oku posmatrača). Mnogim drugim bi bila. Zato je svu tu neljepotu nadoknadila šarmom. Rekao bi čovjek po mojoj priči i da je ružna. A nije, daleko je od toga. Ima lijepe oči, krupne i plave. Ko u onoj nekoj pjesmi...
Kontam, sreća pa ne radi ko neki promoter nečega. Mene bi sigurno obrlatila. Šta ću, uvijek sam bio slab na  žene. A posebno na ove überšarmante. Još je veća sreća da ovo čime se bavi, a za jednu ovdašnju djevojku joj je prilično širok spektar interesovanja, nema baš neke dodirne tačke s menom.
Predlagali su mi da je zbarim. Bez obzira što ima momka i što je na pragu udaje. Da im razvalim sve to i da okušam sreću. Nemaju pojma da mi je takvih iskustava u životu i previše bilo. Naravno, sve je to bila šala. Barem njima.


Priča se da će biti inžinjer. Ja sam rekao da će biti trgovac. Pola familije su mu Arapi. Bio sam prilično uporan sa svojom tvrdnjom. Materi se to i nije sviđalo, pa me svako malo ćuškala nebil presto sa pričom. A ja se pravio lud da ne kontam šta to ona radi. To je još dobro. Isprva sam tvrdio da će biti budući terorista. Pričalo se kako zna i da broji do 10. Nisam htio bit partipuper i reć da on pojma nema šta priča i šta ti brojevi uopšte znače i da tek slijedi period kada će to doći. Umjesto toga sam samo prokomentarisao da zna da broji i do 20 i 30. Na to je ona mene pogledala onim svojim krupnim plavim očima i rekla - trgovac.
Nije mi rekao kako se zovem. Nije znao izgovorit. Ne znam šta mi je on. Znam da sam ja njemu neki daidža. Pseudodaidža bi možda bilo prikladnije. Nisam se zamarao time pretjerano, iako bi me veselilo. Kad je već znao pobrat sve prisutne. Ipak sam se odlučio zamarati drugim stvarima. Naprimjer sa onim mesom koje se nalazilo ispred mene. Počeo sam lagano s ćevapima. Onda sam skonto da sam dva dana prije toga jeo ćevape. I još dva dana prije toga. Nakon tog otkrića, skontam da je teleća šnicla puno bolji izbor. Ne jedna, nego dvije. A i upitno je kad ću opet jesti šnicle sa roštilja.
On je idalje bio atrakcija. I trebao je biti. Pokloni su bili spremni. Sudbina je tako htjela, pa je otvorio drugi poklon prije našeg. I taj ga je podobro zabavio. Mislim da mu ostali i nisu bili toliko zanimljivi. Pa ni ovaj naš.
Nakon što su svi posjedali i poumarali se, došo sam na red ja, da se igram s njim. Ja nikad nisam bio ljubitelj male djece. Vjerovatno zato što ne znam gdje su granice. Pojma nemam šta dijete smije, a šta ne smije, šta hoće, a šta neće, šta bi trebao, a šta ne bi trebao. Zato se i klonim djece kolko je to moguće. A onda se desila ona filmska scena, ona gdje neko malo dijete pruža ruku nekom odraslom. I onda taj odrasli zaboravi na sva sranja u svijetu i razvije se onaj očinski osjećaj. E pa tako je i ovdje bilo gdje on pruža malehnu ruku u moju šapu. Moj mali prst je veći od njegove šake. Samo što je to bilo to, bez zaboravljanja svih sranja u svijetu i očinskog osjećaja. Zapravo, svim sranjima u svijetu se upravo pridružilo još jedno - ono gdje se ja igram sa djetetom, pojma nemam šta radim i čekam da se desi neki belaj.
Ipak nije. Mislim da je prevladalo to što sam se pravio kao da stvari držim u rukama i pod kontrolom. Ustvari pojma nisam imao šta radim i samo sam čekao kad će neko poželjeti da se igra sa njim, i da ga ja eto nevoljko predam tom nekom drugom. Kao mi se ono tek zaigrali, ali eto, ako je nekom želja da se igra s njim, hajde, neću biti sebičan i ustupit ću ga. Nije se to desilo. Zapravo je svima bilo drago što su našli novog konja da se igra s njim.
Ja ko na iglama. Samo čekam kad će se sjargat negdje. Ne smeta meni. A i kontam, svejedno se mora nekad sjargat u životu. I ja sam pado ko mali haj ihaj puta. Još sam i batine dobijo. Nek padne i on koji put, šta fali. Ljudski je to. Samo ne na mojoj straži.


Ona je pričala nešto. A meni opet bilo neugodno da se ubacujem u razgovore. Djelovala je zanimljivo. Mislim da bismo mogli pričati i u nekim drugim okolnostima. Ili volim da mislim. U suštini mi je i svejedno. Pravim se da nije. Kad već toliko lažem, red bi bio da slažem i sebe ponekad.
Žurila je kući. Nudila je i meni prevoz. Ja se pravio kul i reko da ja nigdje ne žurim. Pravio se kul, a ispo besposličar. Ou jea! Zamalo je upala u kanal sa onim joj autićem. Mislim da bi mi to upotpunilo dan. Ipak se nije desilo.


Ipak nije uspio dokučit i reć kako se zovem. No to ga nije spriječilo da metne daidžin šešir na glavu. Pravi mali kaubojac. Kažu da će dogodine naučit i kako se ja zovem...

o random komentarima

Ja vako ponekad odem na neki random blog nekog sa neovog govornog područja i napišem mu pokoji komentar na našem jeziku. Nikad ne odem da vidim jesu li mi šta odgovorili nazad jer uvijek zaboravim na koji sam blog otišo i kako sam do njeg došo. Uvijek mi napameti bude ona scena kad Pikac priča s onom Japankom.

o macama

Skonto sam da su zapravo mačke naporne, mačka zanimljiva, a mačići najzanimljiviji. Ja sam se danas igro s nakom dvojicom mačića. Pravo su bili smiješni i zanimljiviji kad su ganjali onu neku grančicu. Još su vako bili na nekim pločicama, a ja im vazda onu grančicu metnem na kraj pločica, gledam kako se zalete, počnu proklizavat (jel proklizivat il proklizavat?) i završe u travi. Neumorni su.

Mislim da sam već o ovome  već nekad pisao.

o drobi 2...

Nakon što je došla prokletinja bio sam prilično sretan i zadovoljan. Prokletinja ima mogućnost da prikaže sliku sačinjenu od 2073600 piksela. Ipak, valjda što je prokletinja, ne prikazuje toliko. Prikazuje 2073599 piksela, a onaj jedan se nešto inati. Taj jedan mi bode oči i nervira me do te mjere da bih najradije čekićem nalupo ovaj ekran, pa nek ne radi ni jedan kad neće ovaj jedan. I to baš vako nasred ekrana taj jedan. Ne da se usranom (ni) do potoka...


Sve to otkrih dok sam gledo Gejm of trouns. Serija je pravo dobra. U nekim segmentima. Recimo likovi su izvrsni. Ni sam ne bih bolje odabrao likove. Tačno odgovaraju onom nekom mom stereotipu srednjovjekovne osobe. Za razliku od drugih filmova i serija sa sličnom tematikom, ovdje su svi bradati, neuredni i masne kose. Zapravo su komplet masni i prljavi. Baš kako i dolikuje. A ne ja tamo gledam Ričard Gira, kofol on neki vitez nešta, a kosa mu sređena, tip top. Da si stoput Ričard Gir, ima da ti je masna kosa kad glumiš nekog srednjevjekovnog viteza. U nekim drugim segmentima serija je iritantna. Ima previše golotinje recimo. Skonto sam da svaka epizoda mora imati scenu gdje neko nekog sprca i gdje se pije vina u velikim količinama. A i oni ga pretjeruju. Scena, dolazi neka djevojka i kaže nekom momku kako se zove. Iduća scena ona skida gaće. U nekoj tamo sceni poslije prvo skine gaće, a onda kaže kako se zove i šta hoće. Fak nau, esk kvešćns lejtr. Mislim, znam ja da su nakve serije pravljene prvenstveno za mlađu i uvijeknapaljenu raju, al je malo iritatno gledat iz epizode u epizodu. I još ne valja što sam ja ovo otkrio tek sad, a ne nekad za 5 godina kad sve bude gotovo. Najgore kod nekih serija/knjiga/filmova koji su u nekom serijalu, pa vazda nešta moraš čekat. Čitam kodone Biberli (koja me jednom blokirala samo da znate, a niko ne zna što) o Hariju Poteru pa se samo prisjetim. Pročitaš, pa nešta čekaš godinu dana da izađe novi dio. Ili Gospodar prstenova. Ko će sad dočekat treću sezonu...


Komarci su me izujedali. I neka su. Ne zamjeram im. Samo mi smeta što su malo bezobrazni. Jedan mi je sinoć uletio, ja ga fino ispratio iz kuće. Neko bi ga drugi dotuko. Kasnije se on (ili neki njegov jaran ili rođak) vratio i izujedo me.


Kako nabavih ovaj novi laptop, zanimah se nekim glupostima u međuvremenu. Ne stigoh da prebacim sve sa onog starog. Fale mi smajliji. Ali me raduje ponajviše što nemam onih bukmarksa. Taman iskoristih priliku da prestanem posjećivat onaj kretenski Sarajevo iks. Sve se nešto ufatim u razmišljanju šta sam uopšte tamo radio. Valjda da pratim ove domaće vijesti. Onda skontam da su nam domaća dešavanja bezvezna i da me samo nerviraju. Ako se tome doda sveopšta nepismenost kakva vlada kod onih čobana, i još se sve to posoli onim glupavim komentarima, eto ti opštog nerviranja. I zapita se čovjek onda šta će meni to sve. Za sve ostalo, tu je Advance. Advance je inače jedan od boljih portala, ako ne i najbolji na našim prostorima, sa nešto drugačijim vijestima u odnosu na ono što se svakodnedno servira. Preporučujem svakako.


Nešta te nervira, nikakvog dobra, a ti idalje po starom. Dođem do zaključka da je navika u pitanju.
Navike su pravo gadne. Nema ništa fino u njima. Čak ni navika da pereš zube. Jer uvijek može nestat vode (a meni počesto nestane), pa ti se nekad desi da ne opereš zube. Pa ti sve nešta hoće bit. Jedino što mi je gore od ovog kad navečer ne operem zube, jeste kad ih ujutru ne operem. A jedino gore od toga jeste kad ih perem ujutru, pljunem onu pastu, pa vidim nakav komadić hrane. To mi je nako instant recept koji mi usere i jutro i dan i šefa i stanicu. Samo kontam kako se milion nakih bakterija i inih govana hranilo mojim zubima. Isto ko da zubi meni ne trebaju, pa eto, jedite ih još malo. A da ne pričam da se eto taj komadić hrane sad sjetio ukazati. Bilo  generalno čišćenje noć prije, al komadić hrane prespavo.



Ova Doris je legenda!
 

o centru za pomoć žrtvama konzumerizma...

Konzumerizam je jedna od gadnijih stvari koje je čovjek smislio drugom čovjeku. Bit čitave ideje je da kupuješ gluposti koje nećeš i koje ti ne trebaju, a sve to novcem koji nemaš. Mene je uvijek nerviralo kako ljudi padaju na te gluposti. Nikad se nisam mogo načudit kako se to ljudi isključe il šta već i počnu slušat tamo nekog koji im govori šta da rade.
Sve dok se to nije desilo i meni. I da stvar bude gora i bezobraznija, nije mi se desila jednom. Još uvijek mi nije jasno kako je moja odbrana popustila...

Neki dan odem do jarana malo da popričamo. I ispričali se mi i ja pođem kući. Kad eto ti i njega, ode da kupi hljeb i mlijeko. Ja, dobar drug kakav jesam (jer ne znam drugačije), ponudim se da odem s njim, da mu pravim društvo. Ulazimo u poveću prodavnicu smutljivog rasporeda i pođemo da kupimo mlijeko i hljeb. Naravno, mlijeko i hljeb su uvijek na drugom kraju prodavnice. Nikad mlijeko i hljeb neće biti odmah pored ulaza. Kao i većina drugih koristimihsvakidan namirnica. Uvijek su negdje u kukuruzima. A i zašto bi bila blizu. Kad bi bili čovjek bi kupio samo to i izašo. Vako ti moraš proć pored 1001 gluposti koja nema ništa drugo pametnije u životu radit nego da te mami da je kupiš. A i ona i ti dobro znate da ti ista ne treba. Zanimljivo je koliko ljudi posvete vremena novcu (a koliko ga recimo posvete porodici). Čak i onaj pod u tržnim centrima namjenski biraju, ne bil imao one neke nabore i neravnine da ona kolica koja guraš sporije idu i samim tim i ti s njima. Posljedično tome se čovjek i više zadržava, više gleda, više ga ono mami da kupi i na kraju više kupuje. Ili kad stavljaju sve one gluposti na policu u visini očiju, a uvijek one bolje stvari turaju skroz dole neđe. A da ne spominjem kojekakve prodajne akcije gdje ti je onaj artikal još skuplji nego što je bio prije akcije. Pitanje je samo koliko ima još tih gluposti za koje čovjek ne zna, a koje su tu i koje imaju za cilj ništa drugo nego da ti izmuzu još novca.

Nego da se ja vratim na ovu priču našu. Moju. Pošli mi tako da to kupimo i ja fino vidim one neke čokoladne bananice. Čokoladne bananice koje mi stvarno nisu trebale u životu i bez kojih sam funkcionisao sasvim normalno. I pogodite koje kupio, ne 100 grama, nego 200 grama čokoladnih bananica. Ja. Da, tako je. Haj što sam kupio bananice, nego još kupim i tortilja čips. E to mi tek nije trebalo. Al eto, kupio ja i to. Pa da sam makar ja pošo sebi da kupim hljeb i mlijeko, pa i nekako. Nego ja pošo čovjeku društvo pravit, i na kraju završim ko žrtva.

Haj to i nekako. Al što me ovaj laptop prevario, pa to nigdje nema. Već neko vrijeme ja kontam da kupim laptop. Ovaj stari je dobar, ali je problem u tom što je star. I tako ja neko vrijeme mjerko šta da kupim. Sve dok mi se jaran nije javio kako je kupio novi laptop. Pogledam ja, stvarno je nako najbolji omjer cijene i uloženo. Konto ja isti taj kupit. Ali mi đavo ne dade mira i odem ja provjerit po internetu iskustva drugih ljudi sa tim laptopom. I dok sam ja to provjeravo, nađem ja neki skroz drugi, koji mi se činio i boljim od ovog. Kad neki drugi pođe da kupi taj i ispostavi se da istog nemaju više. I haj šta ću, počnem ja dalje razgledat po internetu dok ne ugledah ovaj. Naravno bitno je spomenuti da sam ja odlučio dati određenu cifru za laptop i nisam baš bio voljan davat nekih para više od toga. Sve dok nisam ugledo ovu budalaštinu na internetu. Zovem ga budalaštinom još uvijek jer se nismo još emotivno vezali, kao što sam se vezo s mojim prvim laptopom. Sinoć ga gledam nako, sve mi ga žao nešto napustiti. Drag mi je jms. Tolke cure zbarili, tolke postove napisali, tolke radove otkucali, tolke igara igrali, tolko jutuba pregledali... Nekad prije sam razmatro i da ga prodam, al sad nema šanse. Ostaće, pa makar! Elem, ugledam ja ovo govno, ovog sotoninog sina, ovog probisvjeta. Haj što je bio skuplji od onog što sam ja sebi konto kupit, nego sam još dao i neplanski više novca na njeg, da mi se sve nešto hoće bit. Imao ja tu određenu cifru što sam planirao potrošit. I potrošio sam ja baš tu cifru. Samo što sam valutu fulio. Bolan ja nekakvu blesavu dostavu platio, sve mi hoće nešto bit kad se sjetim toga. I što sam platio neki porez na magupluk tako. Kofol ja skonto neku caku da me izađe sve jeftinije nekih pedesetak marona. I ono me izašlo sve skuplje nekih pedesetak marona. Tačno mi došlo da u jednom momentu odustanem od svega. I da su stvari bile u mojim rukama u potpunosti (volim se tješiti da nisu), ja bih ovo otkazo.
Drugi put u mjesec dana da nasjednem na istu budalaštinu. Tačno sam i ja prolupo više.

Danas postoje centri za pomoć ovim, centri za pomoć onim. Ali nema onog što nama stvarno treba, a ja se sjetio toga - Centar za pomoć žrtvama konzumerizma. Nakon što sam i sam bio žrtva istog, javila se ta ideja da se možda na neki način pomogne i drugim ljudima oko toga. Ono, sjednemo svi u kurg i pričamo. Ja, sjedim i šutim. Tu sam na nagovor drugih. Nije mi do priče. Sve do jednom. Onda ustajem i kažem ja sam Dajdža i bio sam dvaput žrtva konzumerizma. Kupio sam laptop i tortilja čips i zaplačem. A ostatak grupe mi počne pljeskat jer sam se konačno otvorio i govore mi da će sve biti uredu. I ne samo da mi govore, nego kasnije stvarno bude sve uredu i ja se riješim ovog osjećaja krivice kojeg imam.
Otprilike tako nekako. Još uvijek nisam siguran šta i kako tačno, al eto. Počinje se od ideje...


Odo slušat Sinišu Vucu*. Samo mi on može pomoć da se izvučem iz ove krize...

*ima ljudi ne znaju ko je Siniša Vuco

o filmu...

Panov labirint. Vrhunski film sa vrhunskom muzikom. Ko da su ga pravili po mom ćejfu. Imaju ovi Meksikanci, osim onih blesavih i blentavih serija, i pokoji dobar film za ponudit...

o dobrim glumcima...

Ovaj Robert Dauni Đunijor je stvarno dobar glumac. Nije da je sad jedan od najboljih, al je meni svakako jedan od dražih. Gledo sam ovo sinoć i smijo se sam sa sobom...

o danu kad ništa ne fercera...

Danas je dan kad ništa ne fercera.


Danas je dan koji je počeo divno. Nestalo je vode negdje oko ponoći, a ja gledo neki film, pa ne stigoh oprat zube. Zamisli jarane nema vode. Ko da živim u pustinji.


Danas je dan kad sam otišo da radim nakav ispit. Samo sam otišo, al ga nisam radio. Došo ispred učionice gdje se sve trebalo održati i nigdje nikog meni poznatog. Ni studenata ni profesora ni asistenata. Provrtio sam se po fakultetu i idalje nisam primjetio nikog meni poznatog. Crnjak, dođeš na ispit, a ne znaš gdje je. Tad sam nekad odlučio odustati od ispita. To mi je pošlo za rukom. Jedino što je možda gore od tog kad dođeš na ispit, pa ne uradiš isti jer ne znaš gdje se održava i odustaneš jeste što mi je apsolutno svejedno za sve to.


Danas je dan kad su zatvorili moj omiljeni restoran (možda i jedini u koji sam išao redovno). Onaj u BBI. A imali najbolji pileći sendvič u gradu. Da ne spominjem onu simpatičnu kasirku koja šuta pasijansa dok (misli da je) niko ne gleda. I one ostale su fine. Uvijek ljubazne i spremne na šalu. Ja volim takve ljude u ugostiteljskim objektima. A i mimo njih. A ne ono kad mi dođe neko smrknut, nije mu ni do čega. Kući pa nek ti bude nidočeg. Nikog ne boli kuki za tvoje probleme, nit je kome da ih sluša, nit ćeš kome bit zanimljiviji ako eto šutiš i nešta si misterizan. Elem, zatvara se.


Danas nisam mogo dihat kako treba. Jes da je to do ovih vrućina, al sam sve čeko kad ću se skljokat usljed nedostatka kisika. Još me neki đavo natjera da obučem košulju koja mi je knap, pa nemoš dihat ko čoek.


Danas sam pročito da se kod nas slavi američki dan nezavisnosti. To samo pokazuje da Ujedinjene Američke Države imaju malo više od onih 50 država. Možemo reći da i mi živimo u Americi. Jer smo njena kolonija. Baš tako. I svaki onaj Dan nezavisnosti koji se ovdje slavi i obilježava treba ismijati i zabranit da se slavi. Barem dok ne budemo stvarno nezavisni. Ljigavci ofarbali tramvaj i nacrtali američku zastavu. Kad je bio ovaj naš Dan "nezavisnosti" nije im palo napamet da to urade. Eto što su ti ljigavci. Fuj. Ja ne volim ljigave ljude, ulizice, ni one bez karaktera. Takve bih ja tuko i noć i dan, pa dok neko ne crkne, il ja il oni. Toliko mi se gade da sam spreman preći preko nekih pravopisnih pravila zarad njih. Ne volim ni ulizice, a posebno licemjere. Licemjeri su najgori. A ovi moji sunardonjaci su kombinacija svega toga.
Kao što sam već pričao o tome, stvarno sam u dilemi. Iako ne znam šta život dalje nosi, mislim da će ovo biti jedno od mojih najvećih životnih iskušenja. To moje ophođenje sa takvim ljudima. U jednu ruku imam želju da budem, hajmoreć, loš prema takvim ljudima. Jer su i oni loši. U drugu ruku imam želju da budem dobar prema takvim ljudima. Kad Bog onoliko prašta i daje silne druge (i treće, i pedeset treće) prilike, što ne bih i ja mogao. Dileme, dileme...


Pokiso sam.


Ne volim nakit, lančiće, prstenove, naušnice. Ne volim ni satove. Ne volim ništa. Ali ozbiljno razmatram da sebi kupim prsten, i da, po uzoru na onog poslanika Solomona, ugraviram na isti I ovo će proći. Kažu da je on imo takav, pa kad ga vako ufate crni dani, on pogleda u prsten pa izdura nekako. Kažu da je isto radio i kad mu je bila dobrila. Valjda da se ne zanosi puno il šta već. Mislim da bi meni prsten bio daleko praktičniji u ovom docnijem slučaju...

o nogometu...

Natjero sam se gledat utakmicu finala evropskog prvenstva. I to čitavih pola sata. Jedva izdržo.
I nako ono gledam i nešto razmišljam...

Ušo igrač u igru i nakon 6 minuta lipso. Valja se po terenu, umire. Noga ga boli. Šta je imo ulazit kojeg mog. Pa se opet nešta valja. Reko bi čovjek otpala mu noga, ušila se nazad sama, pa joj bilo dosadno, pa opet otpala. Takav ja imam doživljaj kad vidim njih kad se dole nešta valjaju. Aman zaman bolovi.

Bio jedan majmun u terenu.

Kontam malo kako oni imaju jako visoke plate. Pitam se po kojem osnovu oni imaju platu par miliona. Ništa konkretno ne rade, osim što trče nešta za loptom. Nit je ovaj svijet išta ljepše mjesto zbog tog njihovg trčanja, nit je ono njihovo trčanje ikom korisno do njih samih. Mislim da je bolje da im daju platu jer su tako pametni. Zamisli, oni nešta trčkaraju, vamo iza malih ekrana i na tribinama sjede ljudi koji navijaju za njih, gledaju ono i nerviraju se, a ovi za sve dobijaju milionske cifre. Da sam u nekom svijetu mašte i da mi neko da zadatak da smislim glupost, ja bih smislio današnji nogomet. Šta se ti imaš nervirat za tamo nekog. Tačno je ovaj svijet otišo u kurac.
S druge strane neki naučnici, doktori, vatrogasci, vojnici, nastavnici, učitelji, profesori i još gomila drugih zanimanja imaju nekakve nikakve plate, a imaju jedno sedamstopedesšes puta odgovorniji i bitniji poso. Gdje je tu logika? Nema je. Umrla.

Pa mi padoše napamet usput i kojekakvi umjetnici koji isto tako imaju grdnu platu, isto nizašta. Po kojem osnovu je neka škrabotina vrijedna milione maraka. Znam ja da je tu trud uložen, al da je ne znam ti ni ja šta, ne vrijedi. Pa jebemu ja za milion maraka mogu pokrenut tvornicu konzervi. A za nekoliko miliona bih mogo pokrenut dvije takve tvornice, uposlit dvjesto porodica i nahranit dvjesto gladnih usta. Al jok. On nešto slika, pa još da dobro slika, pa ni po muke. Natrlja onih boja, složi neku šuplju i eto ti umjetnika. Pjevač neki kaže milioner. Od čeg bolan. Još su gori oni koji su im napunili te iste džepove. Vidim danas neku ženu kako radi na sred ulice. Umjetnica prava. Pravi ko one neke goblene al s onim koncem nekim tankim, i u puno većem formatu. Piše joj da njeni radovi nisu za prodaju, oni su namjenjeni svima. Malo joj je ko ubacio koju paru. A njoj bi i trebali ubaciti.

Utom nekad i završi ona utakmica. Jedni plaču, drugi se smiju. Djele nekakve medalje, trofeje, pehare. Jedni se raduju, drugi tužni. I onda skontam da je nogomet danas ništa drugo nego šuobiznis. I gledanje utakmica nije ništa drugo nego gledanje velikog brata ili zvijezda možeš biti ti, samo što je eto na travi. A da ne pričam da u današnjem nogometu na televiziji ima najmanje sporta. Kad se sjetim svojih mladalačkih dana i igranja istog, i kad pogledam ovo na televiziji danas, skontam da iako se i jedno i drugo zove nogomet, mimo toga nemaju ništa zajedničko.

Što reče danas jedna, biće...

o rođendanskim poklonima...

Rođendan je prošo iznenađujuće... Izgleda ko da fali neka riječ, al ne fali. Baš je bio iznenađujući. Ljudi su me plaho iznenadili za ovaj rođendan. Prilično sam se obradovo poklonima, a još više iznenadio. Valjda što svake godine čovjek može otprilike pretpostavit šta će dobit za rođendan, a sad vala baš nisam.

Od ovih bitnijih (kao dobio sam mnogo poklona :D) poklona bih izdvojio čajeve i stolicu.

Reko bi čovjek šta se tu ima izdvajat. Čaj ko čaj, stolica ko stolica. A nije baš tako. Čaj je nakav koji nikad prije nisam probao. Posebno me zanima onaj od plamene narandže. Kažu da pravo dobro miriše. Ne znam hoću li ikad isti i pomirisat, jer mi je žao sve ono fino vaditi iz onih ambalaža. Pravo lijepo izgleda. Ima i neki zeleni. I još neki koji ne znam šta je, al je u onoj finoj metalnoj kutijici. Predložila mi je jedna da držim ušteđevinu u tom. Imam šta i držat, al o tom drugom pričom. A onda opet ova druga što kaže, čaj je pravi poklon za mene. Ono oduvijek sam to htio probati, a nikad to sebi ne bih sam kupio. Super je kad neko sroči ono što ti misliš.

Stolica je opet priča za sebe. Neko bi je možda nazvao i stoličicom ili štokrlicom*, al mislim da ipak zaslužuje da se zove stolicom. Kažu da mi posluži za izleta. Šega je to jer sam uglavnom ja najmobilniji kad su izleti u pitanju. Mislim da joj to nije prava namjena. Kasnije je nekoma izletilo da to imam za roštiljanja. Pokušavaju da meni nametnu ulogu onog koji roštilja u društvu, jer nas je ovaj prethodnia napustio. Možda mi i suptilno poručuju da malo ohanem, da malo odmorim. Brinu za mene. A onda s druge strane mi možda i poručuju da sam ostario, pa ono, eto ja da sjednem. Dedo, penzioner. Kako nas je ovaj jedan napustio, sad sam najstariji u ovom nam malehnom, ali kvalitetnom, društvancetu. Šega je utoliko veća što sam njega vazda zezo da stara drtina. Uvijek ja tako, ha nekom nešto kažem, meni se isto desi. Kontam da počnem govorit vidi što onaj ima para, ili što onaj ima dobru treebu, ili što onaj ima dobro auto, ili što onaj ima znanja, ili što onaj ima sljedbenika na blogu, ili što onaj ima svaki dan za doručak kačkavalja. Možda mi Karma uvrati udarac.

Čestitka je isto prva liga. Još je nako ručne izrade i pravo mi se dopada. Mislim da niko nikad nije dobio bolju čestitku do sad. Zapravo, ja uvijek mislim da nikad niko nije dobio boljeg poklona od mene. Valjda je to ko neki pokazatelj da se uvijek dobro bira.

A tek kesa u kojoj sam sve to dobio. Kesa je glavna. Ja u životu nisam vidio veće ukrasne kese od one. Ako je nije ko i pola mene, a ja spadam u populaciju višljih ljudi (čuj višljih). Hodam ja ulicom kad neka žemska, malo je reć blenula u mene. Kontam šta je sad, mislim jesam ja seksi (zvjerka) i sve to, pa i ja sam sebe nekad odmjerkam u ogledalu, al nolko vala i ne baš. I skontam do kese. Tek sam onda skonto da i drugi pilje, valjda se niko ne može načudit nolkoj kesi. Vidim nako malo ciganče kako se igra u nakom pjesku. A ja sve čekam ama makar da me pogleda da mu zaprijetim da ću ga strpat u kesu ako išta proba. I sreća njegova pa nije.


Grad je inače pun ljudi. Cure hodaju gole. Mene je stid u njihovo ime. Malo je reć da mi je ono odvratno. Nije da ja sad hoću bul(k)e pored pruge, al nije ni da mi se dopada drugi kraj krajnosti. Ja nabio slušalice u uši i hodam vodeći se onom mudrošću da ako već ne možeš hodat pravo, hodaj uspravno, kad mi iznenada jedna djevojčica naruši integritet perifernog vida sa svojom "haljinom". Bez imalo pretjerivanja, al moja potkošulja pokrije više od njene haljine. A da stvar bude gora je u tom što je u pitanju neka djevojčica. Maksimalno drugi srednje, mada bi mogla komotno i u osnovnoj da bude. Pa jarane ja sam u njihovim godinama još uvijek sastavljo lego kockice. Tek sam kasnije vidio koliko je takvih po gradu, što njenih godina, što starijih. Htjelo mi nešto bit.
Neko će se možda i upitat što mene to sve tolko sekira. Sekira me iz razloga što kad vidim kakvim sam ljudima okružen, mene to tjera na zlo. Ko ono kad su glupi i vakvi i nakvi (a ne moraju biti takvi), što onda ne bih i ja prema njima bio ovakav ili onakav. Kad se oni ne trude, što bih ja. A ja to ne želim. Pravo ono iskušenje. Želim da budem, prvo dobar čovjek, a onda i dobar član zajednice. Jedno bez drugog mi nema smisla. Al džaba, vazda neko na putu, vazda neko jedva čeka da ti se posere u planove...


*ukucajte štokrlica u gugl i metnite one slike, rezultati su čudni...