Danas je dan kad ništa ne fercera.
Danas je dan koji je počeo divno. Nestalo je vode negdje oko ponoći, a ja gledo neki film, pa ne stigoh oprat zube. Zamisli jarane nema vode. Ko da živim u pustinji.
Danas je dan kad sam otišo da radim nakav ispit. Samo sam otišo, al ga nisam radio. Došo ispred učionice gdje se sve trebalo održati i nigdje nikog meni poznatog. Ni studenata ni profesora ni asistenata. Provrtio sam se po fakultetu i idalje nisam primjetio nikog meni poznatog. Crnjak, dođeš na ispit, a ne znaš gdje je. Tad sam nekad odlučio odustati od ispita. To mi je pošlo za rukom. Jedino što je možda gore od tog kad dođeš na ispit, pa ne uradiš isti jer ne znaš gdje se održava i odustaneš jeste što mi je apsolutno svejedno za sve to.
Danas je dan kad su zatvorili moj omiljeni restoran (možda i jedini u koji sam išao redovno). Onaj u BBI. A imali najbolji pileći sendvič u gradu. Da ne spominjem onu simpatičnu kasirku koja šuta pasijansa dok (misli da je) niko ne gleda. I one ostale su fine. Uvijek ljubazne i spremne na šalu. Ja volim takve ljude u ugostiteljskim objektima. A i mimo njih. A ne ono kad mi dođe neko smrknut, nije mu ni do čega. Kući pa nek ti bude nidočeg. Nikog ne boli kuki za tvoje probleme, nit je kome da ih sluša, nit ćeš kome bit zanimljiviji ako eto šutiš i nešta si misterizan. Elem, zatvara se.
Danas nisam mogo dihat kako treba. Jes da je to do ovih vrućina, al sam sve čeko kad ću se skljokat usljed nedostatka kisika. Još me neki đavo natjera da obučem košulju koja mi je knap, pa nemoš dihat ko čoek.
Danas sam pročito da se kod nas slavi američki dan nezavisnosti. To samo pokazuje da Ujedinjene Američke Države imaju malo više od onih 50 država. Možemo reći da i mi živimo u Americi. Jer smo njena kolonija. Baš tako. I svaki onaj Dan nezavisnosti koji se ovdje slavi i obilježava treba ismijati i zabranit da se slavi. Barem dok ne budemo stvarno nezavisni. Ljigavci ofarbali tramvaj i nacrtali američku zastavu. Kad je bio ovaj naš Dan "nezavisnosti" nije im palo napamet da to urade. Eto što su ti ljigavci. Fuj. Ja ne volim ljigave ljude, ulizice, ni one bez karaktera. Takve bih ja tuko i noć i dan, pa dok neko ne crkne, il ja il oni. Toliko mi se gade da sam spreman preći preko nekih pravopisnih pravila zarad njih. Ne volim ni ulizice, a posebno licemjere. Licemjeri su najgori. A ovi moji sunardonjaci su kombinacija svega toga.
Kao što sam već pričao o tome, stvarno sam u dilemi. Iako ne znam šta život dalje nosi, mislim da će ovo biti jedno od mojih najvećih životnih iskušenja. To moje ophođenje sa takvim ljudima. U jednu ruku imam želju da budem, hajmoreć, loš prema takvim ljudima. Jer su i oni loši. U drugu ruku imam želju da budem dobar prema takvim ljudima. Kad Bog onoliko prašta i daje silne druge (i treće, i pedeset treće) prilike, što ne bih i ja mogao. Dileme, dileme...
Pokiso sam.
Ne volim nakit, lančiće, prstenove, naušnice. Ne volim ni satove. Ne volim ništa. Ali ozbiljno razmatram da sebi kupim prsten, i da, po uzoru na onog poslanika Solomona, ugraviram na isti I ovo će proći. Kažu da je on imo takav, pa kad ga vako ufate crni dani, on pogleda u prsten pa izdura nekako. Kažu da je isto radio i kad mu je bila dobrila. Valjda da se ne zanosi puno il šta već. Mislim da bi meni prsten bio daleko praktičniji u ovom docnijem slučaju...
Danas je dan koji je počeo divno. Nestalo je vode negdje oko ponoći, a ja gledo neki film, pa ne stigoh oprat zube. Zamisli jarane nema vode. Ko da živim u pustinji.
Danas je dan kad sam otišo da radim nakav ispit. Samo sam otišo, al ga nisam radio. Došo ispred učionice gdje se sve trebalo održati i nigdje nikog meni poznatog. Ni studenata ni profesora ni asistenata. Provrtio sam se po fakultetu i idalje nisam primjetio nikog meni poznatog. Crnjak, dođeš na ispit, a ne znaš gdje je. Tad sam nekad odlučio odustati od ispita. To mi je pošlo za rukom. Jedino što je možda gore od tog kad dođeš na ispit, pa ne uradiš isti jer ne znaš gdje se održava i odustaneš jeste što mi je apsolutno svejedno za sve to.
Danas je dan kad su zatvorili moj omiljeni restoran (možda i jedini u koji sam išao redovno). Onaj u BBI. A imali najbolji pileći sendvič u gradu. Da ne spominjem onu simpatičnu kasirku koja šuta pasijansa dok (misli da je) niko ne gleda. I one ostale su fine. Uvijek ljubazne i spremne na šalu. Ja volim takve ljude u ugostiteljskim objektima. A i mimo njih. A ne ono kad mi dođe neko smrknut, nije mu ni do čega. Kući pa nek ti bude nidočeg. Nikog ne boli kuki za tvoje probleme, nit je kome da ih sluša, nit ćeš kome bit zanimljiviji ako eto šutiš i nešta si misterizan. Elem, zatvara se.
Danas nisam mogo dihat kako treba. Jes da je to do ovih vrućina, al sam sve čeko kad ću se skljokat usljed nedostatka kisika. Još me neki đavo natjera da obučem košulju koja mi je knap, pa nemoš dihat ko čoek.
Danas sam pročito da se kod nas slavi američki dan nezavisnosti. To samo pokazuje da Ujedinjene Američke Države imaju malo više od onih 50 država. Možemo reći da i mi živimo u Americi. Jer smo njena kolonija. Baš tako. I svaki onaj Dan nezavisnosti koji se ovdje slavi i obilježava treba ismijati i zabranit da se slavi. Barem dok ne budemo stvarno nezavisni. Ljigavci ofarbali tramvaj i nacrtali američku zastavu. Kad je bio ovaj naš Dan "nezavisnosti" nije im palo napamet da to urade. Eto što su ti ljigavci. Fuj. Ja ne volim ljigave ljude, ulizice, ni one bez karaktera. Takve bih ja tuko i noć i dan, pa dok neko ne crkne, il ja il oni. Toliko mi se gade da sam spreman preći preko nekih pravopisnih pravila zarad njih. Ne volim ni ulizice, a posebno licemjere. Licemjeri su najgori. A ovi moji sunardonjaci su kombinacija svega toga.
Kao što sam već pričao o tome, stvarno sam u dilemi. Iako ne znam šta život dalje nosi, mislim da će ovo biti jedno od mojih najvećih životnih iskušenja. To moje ophođenje sa takvim ljudima. U jednu ruku imam želju da budem, hajmoreć, loš prema takvim ljudima. Jer su i oni loši. U drugu ruku imam želju da budem dobar prema takvim ljudima. Kad Bog onoliko prašta i daje silne druge (i treće, i pedeset treće) prilike, što ne bih i ja mogao. Dileme, dileme...
Pokiso sam.
Ne volim nakit, lančiće, prstenove, naušnice. Ne volim ni satove. Ne volim ništa. Ali ozbiljno razmatram da sebi kupim prsten, i da, po uzoru na onog poslanika Solomona, ugraviram na isti I ovo će proći. Kažu da je on imo takav, pa kad ga vako ufate crni dani, on pogleda u prsten pa izdura nekako. Kažu da je isto radio i kad mu je bila dobrila. Valjda da se ne zanosi puno il šta već. Mislim da bi meni prsten bio daleko praktičniji u ovom docnijem slučaju...
Нема коментара:
Постави коментар