Neki dan mene spucala naka nervoza i ja sav važan pošo da otvorim pendžer (kao ono treba se pričat na turskom sad dok je ramazan, kobiva veći si vjernik). Još ja nako ljut, ona me vrućina nervoznim učinila. I ja poteglim onaj prozor, a budala zaboravio svjetlo ugasit. I uđe mi 101 komarac u sobu. Ja sve ne ne, al džaba. Ne sluša. Onda sam vako čeko da se nafataju na ovo svjetlo laptopa, pa sam ih sve jednog po jednog ćero vani.
Uvalio sam se da radim jedan poso. Ono radim ko crnac koji baš i ne radi puno, a pritom se zabavlja. To što ja imam prećih stvari za uradit od ovog, nikom ništa. Tješi me sve što ću bit spomenut u medijima za sve to. A možda i neću, vićemo. Sve u svemu sam danas bio pravo raspoložen oko ovoga. Mislim da je moje raspoloženje i jedno 15 poslanih mailova u toku dana popelo se svima navrh glave. Još sam ja vako ljubitelj zareza. Mislim da će im se popet na glavu, sveijedan. Na ovaj posljednji mi niko nije ni odgovorio. A u mene mailovi uvijek neki kilometarski. Ne znam ja to fino i kratko. Kontam ono uvijek da nadoknadim što sam u porukama ograničen na 160 znakova.
U mene imaju ove džukele i samo nešta pričaju. Jarane, pričajte usebi malo. I to se taman nađu nešta bitno dogovarat kad ja počinjem ulazit u REM fazu, i nekad ujutru, otprilike pola sata prije nego što se ja trebam probuditi. Ne znam šta drobe više, a volio bih da znam. Neku noć sam onom jednom glupsonu bacio komad mesa sa balkona. Normalno, u onom mraku, nit ja šta vidim nit kog đavla. Al kontam valjda će ovaj nešto nanjušit. I nije dok sam ga ja pratio.
Bio ovaj zemljotres. Odnosno zemljotresi. Mene pravo ljuljalo. A niko neće da priča o tome. Ja bih ko nešto i mogo. Dobijem od ove jaranice na mail kao nešta u vezi spašavanja ako bude zemljotres. Neki ko Dalaj Lama poslo čejn mejl, samo je ovo za zemljotrese. Nako na prvu gledam, pa ko i ima smisla. Na drugu odem da provjerim i ispade da je sve što je on reko, e pa ne treba tako nego suprotno. Za veliko čudo niko od velikih muslimana ne priča da nam je ovo neka kazna od Boga jer smo jeli prasiće i jer smo se ponašali oholo.
Kad smo već kod muslimana, naletim na jedan blog neke žene, reklo bi se muslimanke. A ja ne znam šta mi bi, pa još uđoh u raspravu s njom. S ljudima se ne treba raspravljat preko interneta. Ja sam davno presto, i ne znam šta mi bi. Kakve joj budalaštine prođoše kroz onu tastaturu, mene stid. I još je uporna u svemu tome. A ja još gori od nje, kofol ja njoj pokušo nešto objasnit i ukazat da možda ima i nešto drugačije od onog njenog. Zaboravio zlatno pravilo interneta. Internet ne služi za rasprave i ubjeđivanja, nego za ilegalno skidanje softvera, golotinju i trolanje. Može eto i pisanje bloga.
Uvalio sam se da radim jedan poso. Ono radim ko crnac koji baš i ne radi puno, a pritom se zabavlja. To što ja imam prećih stvari za uradit od ovog, nikom ništa. Tješi me sve što ću bit spomenut u medijima za sve to. A možda i neću, vićemo. Sve u svemu sam danas bio pravo raspoložen oko ovoga. Mislim da je moje raspoloženje i jedno 15 poslanih mailova u toku dana popelo se svima navrh glave. Još sam ja vako ljubitelj zareza. Mislim da će im se popet na glavu, sveijedan. Na ovaj posljednji mi niko nije ni odgovorio. A u mene mailovi uvijek neki kilometarski. Ne znam ja to fino i kratko. Kontam ono uvijek da nadoknadim što sam u porukama ograničen na 160 znakova.
U mene imaju ove džukele i samo nešta pričaju. Jarane, pričajte usebi malo. I to se taman nađu nešta bitno dogovarat kad ja počinjem ulazit u REM fazu, i nekad ujutru, otprilike pola sata prije nego što se ja trebam probuditi. Ne znam šta drobe više, a volio bih da znam. Neku noć sam onom jednom glupsonu bacio komad mesa sa balkona. Normalno, u onom mraku, nit ja šta vidim nit kog đavla. Al kontam valjda će ovaj nešto nanjušit. I nije dok sam ga ja pratio.
Bio ovaj zemljotres. Odnosno zemljotresi. Mene pravo ljuljalo. A niko neće da priča o tome. Ja bih ko nešto i mogo. Dobijem od ove jaranice na mail kao nešta u vezi spašavanja ako bude zemljotres. Neki ko Dalaj Lama poslo čejn mejl, samo je ovo za zemljotrese. Nako na prvu gledam, pa ko i ima smisla. Na drugu odem da provjerim i ispade da je sve što je on reko, e pa ne treba tako nego suprotno. Za veliko čudo niko od velikih muslimana ne priča da nam je ovo neka kazna od Boga jer smo jeli prasiće i jer smo se ponašali oholo.
Kad smo već kod muslimana, naletim na jedan blog neke žene, reklo bi se muslimanke. A ja ne znam šta mi bi, pa još uđoh u raspravu s njom. S ljudima se ne treba raspravljat preko interneta. Ja sam davno presto, i ne znam šta mi bi. Kakve joj budalaštine prođoše kroz onu tastaturu, mene stid. I još je uporna u svemu tome. A ja još gori od nje, kofol ja njoj pokušo nešto objasnit i ukazat da možda ima i nešto drugačije od onog njenog. Zaboravio zlatno pravilo interneta. Internet ne služi za rasprave i ubjeđivanja, nego za ilegalno skidanje softvera, golotinju i trolanje. Može eto i pisanje bloga.
Нема коментара:
Постави коментар