Ljude treba ismijavat kad god šta glupo kažu, urade, napišu ili pomisle. Možda se tako neće iskorijenit problem gluposti u svijetu, ali će svakako ovi, koji su ohrabreni društvenim odobravanjem i poticanjem gluposti, dobro razmisliti prije nego što nešto glupo kažu, urade, napišu ili pomisle. Ja bih se sigurno manje nerviro. I bolje osjećo.
Naprimjer ovo dijete je glupo jer ne prepoznaje očitu klopku. Koji to još roditelj stavlja hranu na pod, i to još bombone i to u količini više od 1. Glupo dijete. I zaslužuje biti zarobljeno!
Htio sam napravit jedan biči post*, al nema šanse. Aploudanje slika ide i duže nego što ja imam strpljenja.
Kad su u pitanju muškoženski odnosi, muškarci su uglavnom glupi, a žene su uglavnom namazane.
Titra mi lijevi kapak. Doljnji. Evo ima i 5 dana.
Ove ženke komaraca su plaho nervozne. Ima ova jedna leta mi oko uha. Haj kontam ujedi, pa razguli. Jok. Ono nešta leta, zuji, nervira te. Gore mi je to nešto iščekivat. Ko hoće li, neće li. Ujedi i razguli. Pogledam je i nešta je nervozna. Garant i komarcima vruće. Samo nešto skače. Ko muha bez glave. Ne može se smirit minutu. Iznervirala me. Ne volim nervozne ljude. Ni ljudska bića. Ne volim nervozu uopšte. Istjero sam je iz sobe. U kuhinju pa materi budi nervozna.
Razmišljam da se odselim negdje. Venecuelu možda. Hong Kong. Južnu Koreju. Onda kontam, ni materi više nisam interesentan. Mogu mislit što bih njima bio.
Ja vako volim hodat. A obično drugi ne vole. Ili recimo negdje hodam sam. I onda kad hodam sam ja počnem pratit nekog. I sve se potajno nadam da živi neđe blizu mene. Ono ko da imam neku zanimaciju dok hodam do kuće. Mislim da ljudi pojma nemaju da ja njih pratim. Najgore kad neđe skrenu neplanski. Ili uđu u prodavnicu. Ili kupuju nešta u trafici. Ako ostanem da ih sačekam, ispade da ih stvarno pratim. A ako produžim, bude mi krivo i dosadno jer se avantura završila (pre)brzo. Dileme...
* kad kažem biči post mislim ono, rečenica pa slika, rečenica pa slika...
Naprimjer ovo dijete je glupo jer ne prepoznaje očitu klopku. Koji to još roditelj stavlja hranu na pod, i to još bombone i to u količini više od 1. Glupo dijete. I zaslužuje biti zarobljeno!
Htio sam napravit jedan biči post*, al nema šanse. Aploudanje slika ide i duže nego što ja imam strpljenja.
Kad su u pitanju muškoženski odnosi, muškarci su uglavnom glupi, a žene su uglavnom namazane.
Titra mi lijevi kapak. Doljnji. Evo ima i 5 dana.
Ove ženke komaraca su plaho nervozne. Ima ova jedna leta mi oko uha. Haj kontam ujedi, pa razguli. Jok. Ono nešta leta, zuji, nervira te. Gore mi je to nešto iščekivat. Ko hoće li, neće li. Ujedi i razguli. Pogledam je i nešta je nervozna. Garant i komarcima vruće. Samo nešto skače. Ko muha bez glave. Ne može se smirit minutu. Iznervirala me. Ne volim nervozne ljude. Ni ljudska bića. Ne volim nervozu uopšte. Istjero sam je iz sobe. U kuhinju pa materi budi nervozna.
Razmišljam da se odselim negdje. Venecuelu možda. Hong Kong. Južnu Koreju. Onda kontam, ni materi više nisam interesentan. Mogu mislit što bih njima bio.
Ja vako volim hodat. A obično drugi ne vole. Ili recimo negdje hodam sam. I onda kad hodam sam ja počnem pratit nekog. I sve se potajno nadam da živi neđe blizu mene. Ono ko da imam neku zanimaciju dok hodam do kuće. Mislim da ljudi pojma nemaju da ja njih pratim. Najgore kad neđe skrenu neplanski. Ili uđu u prodavnicu. Ili kupuju nešta u trafici. Ako ostanem da ih sačekam, ispade da ih stvarno pratim. A ako produžim, bude mi krivo i dosadno jer se avantura završila (pre)brzo. Dileme...
* kad kažem biči post mislim ono, rečenica pa slika, rečenica pa slika...
Нема коментара:
Постави коментар