Jaranica se konačno pojavila na emesenu. A kad malo bolje skontam, bolje bi bilo da nije. Nevjerovatno je koliko me može is3,14zdit jedna jedina rečenica. Kvalitet, to je to. Nema ništa gore od samasebikrivapasammalonadrkana ženskih. Vazda neka kuknjava. Ne volim ja to samosažaljevanje kod ljudi. A eto imam tu nesreću da sam iz Bosne i da živim sa Bosancima koji su eksperti kad je samosažaljevanje u pitanju. Uvijek je njima neko drugi kriv za nesreće u životu. I zanimljivo je da to uvijek kažu kad su sami krivi, a kad je stvarno neko drugi kriv, onda to ne prepoznaju.
Ili brate fino otvori blog pa seri do mile volje kako ništa ne valja i pričaj o stvarima koje te nerviraju. Ne da ćeš se lakše osjećat, nego ćeš još naić na brdo podrške, jer meščini svi vole čitat kako neko 3,14zdi oko nečeg, jal oko baba, jal oko Makedonije (:D), jal oko nestanka vode navečer. Pozitivno je što u svemu tome makar neko naiđe ko to sve okrene na šalu, pa ti sve to postane više šega, a ne teret. Ili je barem meni tako...
Mislim, da se ne lažemo, svi mi imamo mana i kompleksa, pa i ja. Imam kompleks vila sa bazenom i apartmana na Bjelašnici i Jahorini. No šalu na stranu, jedna od rijetkih stvari koje se meni ne sviđa kod mene, a ja sam inače onaj samodopadni gad kakve viđate samo u američim filmovima (jel postoje taki u stvarnosti?), jeste moja istrajnost. Koja je haman pa nepostojana. Ili je barem bila, sve do nedavno. Ja sam bio čovjek kojem nije bilo ništa mrsko pokrenut i zapet i ono sve ispočetka, obično što je drugim ljudima mrsko. Al kad je trebalo sad sve to nastaviti, bez obzira da li ide loše (što je uglavnom bilo rijetko) ili pristojno/odlično (što je bio veliki broj slučajeva), ja bih naprosto odustao. Meni to nešta sve brzo dosadi. Onda se u meni nešta trznulo i drznulo, i reko sam, nema više tako. Što je zapravo i bilo dobro, jer to spada u one neke temeljne životne promjene, koje meni katkad dobro dođu. Da ne pričam kako se upornost uvijek isplati (osim ako te živog sahrane licem prema dole, a ti se pokušavaš iskopat). I tako sam konto sve do neki dan, kad sam dodao još jednu reckicu na zid odustajanja. Ovaj put sam odusto od jorgana. Čitav život ja se borim s jorganom. Uvijek sam nastojo da onaj dio, šuplji, gdje su dugmad, da bude dole, gdje su noge. To je bila borba ipo. Pogotovo kad vako čoek legne mrtav umoran u krevet i pođe da zaspi, pa se ono fino ušuška i osjeti kako ga mazi dugmad koja je obično mazila noge. Pa ti onda prevrći onaj jorgan, a nije ti ni do čeg.
Ne znam jel se i drugim to dešava, al meni je tako. Možebit što ja prilično nemirno spavam. Jedne godina ja odem kod familije u Njemačku, a bio mi tamo ovaj role. Ova familija uvijek nešto zvala haj dođite, haj dođite. A mi uvijek, pa eto neamo vize i tako to. Sad kad smo u ovom bezveznom režimu, niko živ ne zove. Govori meni tetka, zna da volim knjigu, haj bolan vamo pa nešta studiraj. A zna da nisam mogo tad. I ja reko haj doću ja malo kasnije, pa ćemo se detaljnije zdogovorit. Došlo kasnije, ja zovem, ma kaže nema toga, šta ti je. Ja kontam jesam ja to sanjo. Taman ja našo drugu zanimaciju, kad eto ti tetke opet. Kaže haj bolan dođi, možeš ti vamo studirat ako ništa. Sve jedva čekaju takve ko ti. Kontam ja, ko je ovdje normalan. Ma neka reko tetka, fala tebi, al neka mene vamo. Imam ja nekog posla, pa drugi put.
No nije tetka ni bitna, ja pošo pričat o rođi svom. Elem, potrefi se da spavamo u istom krevetu. Ujutru se probudili, ja svjež i čio, a role pozelenio. Navodno sam mu oteo jorgan i još je završio pod mojim nogama. Nije čoek više htio da spava pored mene. Kaže da sam ga ubio. Druge prilike odem s ovim jaranom na more. Kofol pošli mi da ganjamo trebe. Našli neke babe od 70+ godina. Neke dvije sestre. Njih dvije, nas dvojica. Elem, odemo mi da spavamo. Nas dvojica, bez baba. Ujutru, ista priča. Čoek ljut na mene. Šta je bolan bilo, pa jarani smo, de reci. Optuži on mene da sam ja njega tuko nešta, razmaho se i počeo se šaketat. Ja kontam on mene zeza. Kaže marisali se mi, ja navodno pravi sivonja. Siledžija. Jedva mi to nekako izgladismo.
(jeste primjetili kako ja vazda dijelim krevet s muškarcima? zabrinjavajuće...)
Elem, ne mogu više. Navečer se grlim sa onom dugmadi, lice mi iskopaše. Previše je. Ne bi meni smetalo, nego mi sad još i ovaj čaršaf počeo da traži nekakvu autonomiju. Treći entitet, Republika Čaršafska. Ode s kreveta. Ja ono navučem, ono spada. Pa majka mu stara, nisam šugav. Eto da mi je da ga pustim jednu noć, da vidim đe će. Ko ima đe i otić. Nemoš ti njemu (ili njoj?) objasnit da mu neće bit bolje nego što mu je sad s menom. I onda se ja nešta budim usred noći, pa to namještaj, pa... Ne mogu.
U ovo doba besparice i krize, ljudi često govore o poslu. Te nađi poso, te ovo, te ono. A onda kontra na tu priču, pa eto nema posla, pa bla bla. Valjda ljudi kontaju da mogu sjedit kod kuće i da će ih eto neko nazvat i reć, a bil ti malo radio. Ko ono čitav svijet čeka samo na tog nekog, koji se nadojio onih priča od matere i oca kako je poseban,a pkonta čitav svijet vjeruje u isto. Pa se ti malo ono nećkaš, pa eto ne znam, možda bih i mogo. A eto kakvi su uslovi, pa kaka je plata, pa... sto pitanja nekh. Svako pitanje novi izgovor. I onda ono nevoljko pristaneš. I eto tako ćeš dobit posao. Može ali u mom... slučaju. Sjedim ja danas, ma nisam ni sjedio. Nako ono neko poluležeće stanje, kad drnda telefon. Vidim ja neki nepoznat broj, haj reko. Jel to dajdža, jes reko izvolte. Mi smo ti i ti, eto bistel vi malo radili. A ja vamo ubijam sebe u pojam nekim glupim sadržajima sa interneta, i ne slušam šta mi ova priča. Ko ono kad mi mati dođe. Ja vamo rasturam neku tamnicu, dandžn en drgeons foloi, kad dolazi mati. Priča ona nešta, a ja isto one lutkice što imaju glavu na feder, one što stoje u autu, pa ono klimam glavom. A pojma nemam šta ona priča. Neki dan mi tako poče pričat kao hoš ti ovo hoš ti ono za ručak, a ja ono samo klimam glavom. Ja kasnije za ručak, kad no kmetova čorba (to je isto ko begova čorba samo što, za razliku od begove, nema ništa u njoj). Elem, priča ona, a mene trznu onaj način na koji ona priča. Znači, sestro brate, ćale si keve mi. Ja reko zove me neko iz Zemuna. Munze konza - vaistinu konza. Onaj Stevan Aranđelović garant (da ste pogledali onaj video sa jutuba koji sam metno na blog par postova niže, ovo bi vam bilo i smiješno, vako pojma nemate o čem pričam). Kombinacija ekavice i one ciganske priče. I priča ona, a ja postavljam glupa pitanja, ne mogu da vjerujem da neko priča tako. Mislim, nije mi prvi put da pričam sa nekim ko je iz Srbije, niti da neko priča na ekavici. Čak mi i simpatično. Ali ovo... Ama reko ko je to. Pa se ona opet predstavi. I sad ja ono povezujem. Pa reko kolko bi mi platili. I kaže ona od do. I sad ja ono, ja ja. Kaže šta je bolan. Pa ja ti nudim poso, ti nećeš. Ljudi kopaju čitav dan za 15 marona, a ti nešta nećeš. Kontam ja jaranice da ti znaš da je meni lakše kopat sam, nego radit sa kretenima bilo kakav nekopački poso, a pogotovo radit s kretenima na takvom poslu koji mi ti nudiš. Reko, kad reče da dođem. Pa eto ako možeš danas, reko ne mogu. Pa eto sutra, onda bla bla. Haj reko. Još će me upucat kroz onu slušalicu. Nakon što odradi milijardu sklekova.
Kontam ja jaranice, bolje ti je znaš napravit begovsku pitu (ili čorbu), jer s tom pričom nea šanse da udaš.
Ili brate da si lijepa ono, baš, ko kakva blogerka (to je ono baš visok stepen inače [i za promjenu nisam sarkastičan/ironičan/ciničan]). Onda skontam da sve i jedna piše o kozmetici i šminkanju. Eto bila ja malo na izletu, al koga briga za to, vidite što sam se našminkala za taj izlet. Dobila sam novi poso, priča se da je nešto bitno, al koga briga za to, vidite što sam nalakirala nokte za prvi dan na poslu. Upita se čoek kolko te ljepote otpadne na ono što je ipak slika u pitanju, a kolko na šminku. I sve to s ciljem da zavarate kakvog poštenog i finog i radišnog muškarca.
Jarane, raditel vi išta drugo sem što se šminkate? Nije da meni smeta, dapače, fino je vidjet žemsko koje se (pri)pazi. Nego eto... Da ona ne piše o babama u prodavnici, reko bi čovjek žene se samo šminkaju. Vako makar znaš da ponekad izađu do prodavnice...
Ili brate fino otvori blog pa seri do mile volje kako ništa ne valja i pričaj o stvarima koje te nerviraju. Ne da ćeš se lakše osjećat, nego ćeš još naić na brdo podrške, jer meščini svi vole čitat kako neko 3,14zdi oko nečeg, jal oko baba, jal oko Makedonije (:D), jal oko nestanka vode navečer. Pozitivno je što u svemu tome makar neko naiđe ko to sve okrene na šalu, pa ti sve to postane više šega, a ne teret. Ili je barem meni tako...
Mislim, da se ne lažemo, svi mi imamo mana i kompleksa, pa i ja. Imam kompleks vila sa bazenom i apartmana na Bjelašnici i Jahorini. No šalu na stranu, jedna od rijetkih stvari koje se meni ne sviđa kod mene, a ja sam inače onaj samodopadni gad kakve viđate samo u američim filmovima (jel postoje taki u stvarnosti?), jeste moja istrajnost. Koja je haman pa nepostojana. Ili je barem bila, sve do nedavno. Ja sam bio čovjek kojem nije bilo ništa mrsko pokrenut i zapet i ono sve ispočetka, obično što je drugim ljudima mrsko. Al kad je trebalo sad sve to nastaviti, bez obzira da li ide loše (što je uglavnom bilo rijetko) ili pristojno/odlično (što je bio veliki broj slučajeva), ja bih naprosto odustao. Meni to nešta sve brzo dosadi. Onda se u meni nešta trznulo i drznulo, i reko sam, nema više tako. Što je zapravo i bilo dobro, jer to spada u one neke temeljne životne promjene, koje meni katkad dobro dođu. Da ne pričam kako se upornost uvijek isplati (osim ako te živog sahrane licem prema dole, a ti se pokušavaš iskopat). I tako sam konto sve do neki dan, kad sam dodao još jednu reckicu na zid odustajanja. Ovaj put sam odusto od jorgana. Čitav život ja se borim s jorganom. Uvijek sam nastojo da onaj dio, šuplji, gdje su dugmad, da bude dole, gdje su noge. To je bila borba ipo. Pogotovo kad vako čoek legne mrtav umoran u krevet i pođe da zaspi, pa se ono fino ušuška i osjeti kako ga mazi dugmad koja je obično mazila noge. Pa ti onda prevrći onaj jorgan, a nije ti ni do čeg.
Ne znam jel se i drugim to dešava, al meni je tako. Možebit što ja prilično nemirno spavam. Jedne godina ja odem kod familije u Njemačku, a bio mi tamo ovaj role. Ova familija uvijek nešto zvala haj dođite, haj dođite. A mi uvijek, pa eto neamo vize i tako to. Sad kad smo u ovom bezveznom režimu, niko živ ne zove. Govori meni tetka, zna da volim knjigu, haj bolan vamo pa nešta studiraj. A zna da nisam mogo tad. I ja reko haj doću ja malo kasnije, pa ćemo se detaljnije zdogovorit. Došlo kasnije, ja zovem, ma kaže nema toga, šta ti je. Ja kontam jesam ja to sanjo. Taman ja našo drugu zanimaciju, kad eto ti tetke opet. Kaže haj bolan dođi, možeš ti vamo studirat ako ništa. Sve jedva čekaju takve ko ti. Kontam ja, ko je ovdje normalan. Ma neka reko tetka, fala tebi, al neka mene vamo. Imam ja nekog posla, pa drugi put.
No nije tetka ni bitna, ja pošo pričat o rođi svom. Elem, potrefi se da spavamo u istom krevetu. Ujutru se probudili, ja svjež i čio, a role pozelenio. Navodno sam mu oteo jorgan i još je završio pod mojim nogama. Nije čoek više htio da spava pored mene. Kaže da sam ga ubio. Druge prilike odem s ovim jaranom na more. Kofol pošli mi da ganjamo trebe. Našli neke babe od 70+ godina. Neke dvije sestre. Njih dvije, nas dvojica. Elem, odemo mi da spavamo. Nas dvojica, bez baba. Ujutru, ista priča. Čoek ljut na mene. Šta je bolan bilo, pa jarani smo, de reci. Optuži on mene da sam ja njega tuko nešta, razmaho se i počeo se šaketat. Ja kontam on mene zeza. Kaže marisali se mi, ja navodno pravi sivonja. Siledžija. Jedva mi to nekako izgladismo.
(jeste primjetili kako ja vazda dijelim krevet s muškarcima? zabrinjavajuće...)
Elem, ne mogu više. Navečer se grlim sa onom dugmadi, lice mi iskopaše. Previše je. Ne bi meni smetalo, nego mi sad još i ovaj čaršaf počeo da traži nekakvu autonomiju. Treći entitet, Republika Čaršafska. Ode s kreveta. Ja ono navučem, ono spada. Pa majka mu stara, nisam šugav. Eto da mi je da ga pustim jednu noć, da vidim đe će. Ko ima đe i otić. Nemoš ti njemu (ili njoj?) objasnit da mu neće bit bolje nego što mu je sad s menom. I onda se ja nešta budim usred noći, pa to namještaj, pa... Ne mogu.
U ovo doba besparice i krize, ljudi često govore o poslu. Te nađi poso, te ovo, te ono. A onda kontra na tu priču, pa eto nema posla, pa bla bla. Valjda ljudi kontaju da mogu sjedit kod kuće i da će ih eto neko nazvat i reć, a bil ti malo radio. Ko ono čitav svijet čeka samo na tog nekog, koji se nadojio onih priča od matere i oca kako je poseban,a pkonta čitav svijet vjeruje u isto. Pa se ti malo ono nećkaš, pa eto ne znam, možda bih i mogo. A eto kakvi su uslovi, pa kaka je plata, pa... sto pitanja nekh. Svako pitanje novi izgovor. I onda ono nevoljko pristaneš. I eto tako ćeš dobit posao. Može ali u mom... slučaju. Sjedim ja danas, ma nisam ni sjedio. Nako ono neko poluležeće stanje, kad drnda telefon. Vidim ja neki nepoznat broj, haj reko. Jel to dajdža, jes reko izvolte. Mi smo ti i ti, eto bistel vi malo radili. A ja vamo ubijam sebe u pojam nekim glupim sadržajima sa interneta, i ne slušam šta mi ova priča. Ko ono kad mi mati dođe. Ja vamo rasturam neku tamnicu, dandžn en drgeons foloi, kad dolazi mati. Priča ona nešta, a ja isto one lutkice što imaju glavu na feder, one što stoje u autu, pa ono klimam glavom. A pojma nemam šta ona priča. Neki dan mi tako poče pričat kao hoš ti ovo hoš ti ono za ručak, a ja ono samo klimam glavom. Ja kasnije za ručak, kad no kmetova čorba (to je isto ko begova čorba samo što, za razliku od begove, nema ništa u njoj). Elem, priča ona, a mene trznu onaj način na koji ona priča. Znači, sestro brate, ćale si keve mi. Ja reko zove me neko iz Zemuna. Munze konza - vaistinu konza. Onaj Stevan Aranđelović garant (da ste pogledali onaj video sa jutuba koji sam metno na blog par postova niže, ovo bi vam bilo i smiješno, vako pojma nemate o čem pričam). Kombinacija ekavice i one ciganske priče. I priča ona, a ja postavljam glupa pitanja, ne mogu da vjerujem da neko priča tako. Mislim, nije mi prvi put da pričam sa nekim ko je iz Srbije, niti da neko priča na ekavici. Čak mi i simpatično. Ali ovo... Ama reko ko je to. Pa se ona opet predstavi. I sad ja ono povezujem. Pa reko kolko bi mi platili. I kaže ona od do. I sad ja ono, ja ja. Kaže šta je bolan. Pa ja ti nudim poso, ti nećeš. Ljudi kopaju čitav dan za 15 marona, a ti nešta nećeš. Kontam ja jaranice da ti znaš da je meni lakše kopat sam, nego radit sa kretenima bilo kakav nekopački poso, a pogotovo radit s kretenima na takvom poslu koji mi ti nudiš. Reko, kad reče da dođem. Pa eto ako možeš danas, reko ne mogu. Pa eto sutra, onda bla bla. Haj reko. Još će me upucat kroz onu slušalicu. Nakon što odradi milijardu sklekova.
Kontam ja jaranice, bolje ti je znaš napravit begovsku pitu (ili čorbu), jer s tom pričom nea šanse da udaš.
Ili brate da si lijepa ono, baš, ko kakva blogerka (to je ono baš visok stepen inače [i za promjenu nisam sarkastičan/ironičan/ciničan]). Onda skontam da sve i jedna piše o kozmetici i šminkanju. Eto bila ja malo na izletu, al koga briga za to, vidite što sam se našminkala za taj izlet. Dobila sam novi poso, priča se da je nešto bitno, al koga briga za to, vidite što sam nalakirala nokte za prvi dan na poslu. Upita se čoek kolko te ljepote otpadne na ono što je ipak slika u pitanju, a kolko na šminku. I sve to s ciljem da zavarate kakvog poštenog i finog i radišnog muškarca.
Jarane, raditel vi išta drugo sem što se šminkate? Nije da meni smeta, dapače, fino je vidjet žemsko koje se (pri)pazi. Nego eto... Da ona ne piše o babama u prodavnici, reko bi čovjek žene se samo šminkaju. Vako makar znaš da ponekad izađu do prodavnice...
Нема коментара:
Постави коментар