o čaju...

Danas je moj alarm odlučio da malo trola, pa nije ni zvonio. Ima tako običaj. Obično kad ja imam posla, pa ono, de ti još malo spavaj, dangubi vrijeme spavajući. Šansa da će trolat je obrnuto proporcionalna obimu posla koji me čeka tog dana da obavim. Osim što sam spavo u to vrijeme sam i sanjo. Sanjam ja kako spavam i kako moram ustat i ko pošo ja, al mi se nešto ko i ne da. I škiljim ja nako, ne mogu otvorit krmeljave oči kako treba, kad vidim tamo nake dvije trebe na krevetu do mog. I istom se one počeše cmakat i fatat, bez pardona... Ja kontam, pa pored mene vakog, vi našle jedna drugu, eto kud će vam duša. A one se nako ponašaju ko da ih niko ne vidi, kontaju valjda da ja spavam šta li. E jel, kontam ja. I probudim se (njima u inat).



Sjeli mi danas i kaže ona šta ćete, reko jedan čaj. Čaj? pita ona. Samo čekam da kaže, jarane jes to bolestan. Idi u bolnicu pa se liječi. Ja reko čaj. Od čega. Od nane. Kaže hoš od mlađe il starije nane. Ma reko osrednje nako.



Eto, toliko je dovoljno da mene neko kupi ko mušteriju i da ja budem zadovoljan uslugom. Ubaci i dodaj tu koji osmijeh, i još mi uljepša dan. Da ne pričam što je cura fenomen, konobarica i još ljubazna.

 A ne ja odem i kažem jedan čaj, i naglasim voćni. Oni meni donesu od kamilice. Reko fala stvarno, al ja sam tražio voćni. I ona mene nađe ubjeđivat da ja nisam ništa reko i da neće ona bacat grah da vidi koji ja čaj volim. Reko ne moraš, neću ni ja pit čaj (pa makar se ohladio). Hej bolan zamisli drskosti. Ko da sam joj dijete, a ne gost. I onda ja nešta ters u društvu, samo nešta kontriram i svađam se. Ne shvataju oni da je to ko da odeš u buregdžinicu i kažeš de mi tikvenice (koju jedem posljednja tri obroka evo), a on ti donese burek. Ili kažeš de mi kilu janjetine, a on ti da piletine. Pa nećemo tako Dino...