Kažu kad sam se ja rodio, došla tri mudraca (čitaj dežurna penzionera) da eto vide ko se to rodio. Jedan mi nije donio smirnu, ovaj drugi nije ni razmišljo da mi donese tamjan, a treći i tozla su bili ko nebo i zemlja. Nisu ni rekli ništa lijepo, ni zanimljivo. Jedan je reko da sam mali usro (morate razvuć ovo u za puni doživljaj). A drugi je toliko nade polago u mene da je reko da neću dogurat do potoka. Mislio je valjda na Buća Potok. A ovaj treći je predložio da se zovem Oskar. Kao kad sam već usro, nek makar bude Oskareva kakica. I tako nastade ona da se ne da usranom (ni) do potoka.
Priča mog života. Kad se djelilo i dobijalo na lutriji života, ne da nisam ništa dobio, nego su dobro istjerali iz reda i zabranili da prilazim u krugu od 2 kilometra.
Pošo ja da kupim naočale. I ne možeš kupit naočala da si govno. A haj da ja stalno sebi kupujem, jok. Kupio naočale prošli put prije nekih 6-7 godina. Glava mi bolan narasla, onaj okvir samo što se ne rascvjeta. I haj, konta čoek, lako je to. Odeš, kupiš i foliraš se. Jok!
Prvo sam ja našo vako pravo jeftino okvir. Džabalije me haman izašlo. I tu je sve pošlo nizbrdo. Kontam ja izaće mene to jeftino, pa još ono socijalno uganjo. A prošle godine ja to isto socijalno uganjo, i dobijem na to socijalno nekih 30 marona. Nije ni toliko. Ove godine izađe haman pa duplo više. I skontam ja odoh uzet neka picanska stakla i tako to. I neš ti đavla.
Kaže meni ova doktorica, kod koje inače idem prilično dugo, kako eto ima ta neka optika tu blizu i da su pravo jeftini. I odem ja tamo, i stvarno se ispostavi da su plaho jeftini. Ono pravo. I ja mjesto da tu naručim i kupim i razrahatim se, jok. Odem ja do ove druge optike, gdje idem već dugo vremena (čitaj ide moja mater, jer ja nisam kupio naočale 15 godina). Tamo je vako cijena skuplja, al nije tolko skuplja. I tu ti se meni razvije dilema, dal da odem vamo đe je sigurno i tako to. Ili da rizikujem i da odem vamo đe je jeftinije. Pustim ja da to kofol prenoći.
Prenoćilo to i ja nisam ništa skonto. Samo sam izgubio vrijeme bezveze. Ipak, odlučim da idem na ovu sigurnu opciju, iako mi je žao onih 15 marona razlike (a reko bi čovjek 100 maraka razlika). Odem ja do te optike i eto reko, došo ja. Zdogovorimo sve. Kae ona meni hoš da računamo kolko te izađe ili ti već to sve sam znaš. Ma znam ja reko, sve sam ja sračuno. Al haj da mi ipak prođemo sve to, da ne bude neugodnih iznenađenja kasnije. Poče ona računat i ne sračuna mi fino. Ama reko fino je to sve, ali reko ovaj popust ide na cijenu, a ne na cijenu minus socijalno. I tu ona meni poče nešta da priča kako to ne može tako, bla bla bla. A kako ona priča, ja je haman i ne slušam. Samo mi markica po markica pred očima odlazi. I ja se trznem iz tog blentavog stanja i fino ja njoj kažem kako onda nema ništa od toga i kako smo mi prije pričali i nije bilo govora o takvom popustu. Još ja ono ko malo brezobrazan bio, da ne bude da ona posluje s bilo kim.
I ja šta ću, odem kod one prve žene. Utom mene mati zove da vidi nako kako sam i dokle sam. A mene pravo nervira to sve. Šta me imaš zvat, pa neću upast u šaht u međuvremenu. I pošo ja kod tete ove prve da to naručim. Taman ja došo, kad mati zove. Haj što je meni sumnjivo to što je jeftino, nego sad i njoj. De prije nego što ja to naručim, da skoknem do ove neke, kao blizu je. Haj reko, kontam đeš mater odbit. Da ne spominjem da je ta teta iz optike rekla da imaju te neke koje ja hoću, i još neke skuplje. Pa ti ona meni konačno objasni onaj neki indeks i debljinu stakala i razlike među njima. To je bio, pored cijene, drugi faktor koji je počeo bitno utjecati na kupovinu stakala. I haj. Odem ja od tete bez naručenih naočala, odnosno stakala, do tog drugog čike.
Kako je meni mater objasnila, taj čiko je vako bio relativno blizu. Međutim, i nije bio. A ja postim. I hodaj po onoj sparini. Al neka, kontam ja, ipak ti sve ovo radiš za sebe. Dođem ja kod čike, dobar dan, dobar dan. Želio bih takva i takva stakla, koliko košta. Kad on meni reče cijenu, meni nešta htjelo bit. Htio ga pitat jel on normalan. Al nisam. Okrenuo se i izašo. Ovog puta je razlika bila u 100 marona.
Pođem ja dalje, kad vidim još jedna tu optika ima blizu. I ja za onu šteku, kad zaključano. Kad eto ti žene vraća se, pošla da jede. Ha hu, malo ja s njom nako popričam i reko trebaju mi takva i takva stakla koliko košta. Kaže ona meni, a što će te i takva i takva stakla, što ne uzmeš samo takva. Kao puno ti je da uzimaš takva i takva. Jaranice, kontam ja u sebi, pusti me da budem levat i da ti zaradiš na tom mom levatluku. Mada ja znam da ona zna da ja nisam levat i ko da sam znao šta će mi iduće reć. Kaže, pa puno ti je da stavljaš takva i takva stakla. Možda bi ti bolje bilo da samo staviš takva, a da pogledaš neki drugi okvir i da na njih staviš takva stakla. Kontam ja, dobro jel ja izgledam tako glupo. Šatro se ogledam u onom ogledalu, a gledam, pa i nije valjda da tako glupo izgledam. Moraću kod frizera kad sve ovo završim. Mislim, jesam ja nako mladalačkog izgleda i izgledam ko da imam 5 godina manje, al da me neko ašćare pravi budalom, pa to ne ide. Ja ne znam kako njih nije stid što i pokušavaju takvo što. Još mi uze pričat da nema potrebe za tim staklima i tako to. Ma kontam se ja ženo draga de mi reci cijenu, a ja ću vamo odlučit šta i kako. I kaže ona meni, ja fala i doviđenja. Možda bih i uzeo kod nje, al samo zato što me smatra glupanom, a i ne zna me, neću. Pa makar ćorav hodo.
Zove mati da vidi šta i kako. Ja joj kažem kakve su cijene i sve i da joj kažem da ja odoh kod tete prve, one najjeftinije, da naručim stakla više. Da ne spominjem kako je meni onaj čiča, iz treće optike, reko da oni imaju i neku jeftiniju varijantu takvih i takvih stakala, koja je haman pa upola cijene. Pored cijene, debljine stakala sad se umješala i generacija stakala. Jer ova nova generacija je tri puta bolja od one stare. I skuplja. I mati tamo nešta pregovara sama sa sobom više, jer ja nastojim da se isključim iz svega, ali ne ide. Nakon svega što sam uradio, mati kaže da ja idem kući, da ona ode sutra to sve da provjeri kod te žene i da se ona s njom dogovori i da ona to provjeri. A to je bilo vako u petak.
I stvarno dođe sutra subota, ode mati izjutra nekad oko 11. Došla kući u 5. I nije naručila ništa. Eto ona bila, nešto njoj sumnjivo bilo i sve. I na kraju nije. I eto kao ne zna ona, ne bi ona to bez mene i šta ja mislim o svemu tome. A ona od početka navijala da idem vamo gdje ona već uzima neko vrijeme. I vidim ja nema fajde da se ja nešta raspravljam, reko ma naruči tamo kod tih svojih i gotovo. Ali ne. Sad je ona uzela nekakav spisak sa ovim optikama i zove od jednih do drugih da pita za stakla. I lupaju oni cijene, manje više tu negdje. Neki govore kako samo koriste novu generaciju, neki govore kako ne znaju ni da ima neka stara generacija, neki govore da ne znaju nikog da koriste staru generaciju. Heeej čovječe, ja pošo kupit naočale, a vamo čitava nauka se krije iza toga. I zovi ove, zovi one. Ja presto više pričat o tome, nije mi više ni do naočala ni do stakala ni do čeg.
Skonta ona ipak ide kod tih svojih. I zove mene danas da ja pođem sa njom da oni meni izmjere udaljenost između zjenica, da mogu fino centrirat staklo (ima i to). Ama reko već sam ja to uradio, ima neđe zapisano. I šarnula ona mlada na staklima. Jok. Haj da ja ipak dođem, ona je to nekad radila i radila dva puta. Pa haj sad svi da radimo to dva puta jer je ona to radila dva puta. I ja skontam da neam živaca da se raspravljam sa njom, valjda što postim, i samo kažem eto me. A sve mi hoće nešta bit kad moram izać iz kuće. Jer kod mene je izlazak iz kuće ceremonija ipo. Ceremonija koja traje pola sata. Dvije minute se spremam, oblačim, perem zube, zaključavam vrata i vozim se liftom, a 28 tražim čarape. Došo ja, nje nema. I ja šta ću, žvrnjaj okolo dok se ona ne pojavi. Elem, došla ona. I došo ja. I pođemo mi u tu optiku, kad tamo neka teta. I stoji mati, pa valjda smišlja tekst šta da joj kaže, a samo vako izvadila naočale i stavila pred tu ženu. A u meni neki poriv, valjda od tog što ona šuti, da kažem ženi da smo došli da joj prodamo naočale. I eto nisam. Govori mati da su pričali preko telefona i šta ti ja znam i eto sve haman dogovorili, haj da ona meni izmjeri još jednom tu udaljenost između zjenica. I izmjeri ta žena i skonta da nešto ne fercera. Kao ne mogu takva i takva stakla kakva ja hoću na taj okvir, jer eto, ne da se usranom do potoka. Pa nešta ona mjeri, pa pokušava, pa ovo, pa ono. Na kraju mi ponudi nekakve alternative, a ja ne znam koja mi je gora od njih. Mislim, prihvatljive su one meni, nije da sam nešto izbirljiv, ali daleko je to od onog što ja želim. Ko ono ti hoš za ručak teleće šnicle, a dobiješ kelja i neke zeleni. Moš ti kelja, al šnicla je šnicla. Meni više pao mrak na oči i na naočale i na komplet ideju da kupujem nove. A što je najgore, već sam kupio okvir. I normalno, rekli mi toj ženi da ćemo razmislit šta ćemo i kako ćemo, i eto, zahvalili joj se jer nam je rekla to što nam je rekla.
Mati je kasnije počela da teoretiše kako će ona to još nešta provjerit, kako će otić kod nekih drugih, kako bi mogli uzet nešta drugo, kako ovo kako ono. A ja kontam, ako nije kako ja hoću, onda mi je svejedno kako je.
A da ne spominjem da je ovo prvi put u mojoj višegodišnjoj karijeri nosanja naočala da mi i nije toliko mrsko što ću morat opet naočale nosit (haman i da mi je drago malo), iako su mi više dodijale kolko ikad mogu.
A da ne pričam doživljaje sa kupovinom cipela. Ovo sa naočalama je ništa kakva je kupovina cipela...
Priča mog života. Kad se djelilo i dobijalo na lutriji života, ne da nisam ništa dobio, nego su dobro istjerali iz reda i zabranili da prilazim u krugu od 2 kilometra.
Pošo ja da kupim naočale. I ne možeš kupit naočala da si govno. A haj da ja stalno sebi kupujem, jok. Kupio naočale prošli put prije nekih 6-7 godina. Glava mi bolan narasla, onaj okvir samo što se ne rascvjeta. I haj, konta čoek, lako je to. Odeš, kupiš i foliraš se. Jok!
Prvo sam ja našo vako pravo jeftino okvir. Džabalije me haman izašlo. I tu je sve pošlo nizbrdo. Kontam ja izaće mene to jeftino, pa još ono socijalno uganjo. A prošle godine ja to isto socijalno uganjo, i dobijem na to socijalno nekih 30 marona. Nije ni toliko. Ove godine izađe haman pa duplo više. I skontam ja odoh uzet neka picanska stakla i tako to. I neš ti đavla.
Kaže meni ova doktorica, kod koje inače idem prilično dugo, kako eto ima ta neka optika tu blizu i da su pravo jeftini. I odem ja tamo, i stvarno se ispostavi da su plaho jeftini. Ono pravo. I ja mjesto da tu naručim i kupim i razrahatim se, jok. Odem ja do ove druge optike, gdje idem već dugo vremena (čitaj ide moja mater, jer ja nisam kupio naočale 15 godina). Tamo je vako cijena skuplja, al nije tolko skuplja. I tu ti se meni razvije dilema, dal da odem vamo đe je sigurno i tako to. Ili da rizikujem i da odem vamo đe je jeftinije. Pustim ja da to kofol prenoći.
Prenoćilo to i ja nisam ništa skonto. Samo sam izgubio vrijeme bezveze. Ipak, odlučim da idem na ovu sigurnu opciju, iako mi je žao onih 15 marona razlike (a reko bi čovjek 100 maraka razlika). Odem ja do te optike i eto reko, došo ja. Zdogovorimo sve. Kae ona meni hoš da računamo kolko te izađe ili ti već to sve sam znaš. Ma znam ja reko, sve sam ja sračuno. Al haj da mi ipak prođemo sve to, da ne bude neugodnih iznenađenja kasnije. Poče ona računat i ne sračuna mi fino. Ama reko fino je to sve, ali reko ovaj popust ide na cijenu, a ne na cijenu minus socijalno. I tu ona meni poče nešta da priča kako to ne može tako, bla bla bla. A kako ona priča, ja je haman i ne slušam. Samo mi markica po markica pred očima odlazi. I ja se trznem iz tog blentavog stanja i fino ja njoj kažem kako onda nema ništa od toga i kako smo mi prije pričali i nije bilo govora o takvom popustu. Još ja ono ko malo brezobrazan bio, da ne bude da ona posluje s bilo kim.
I ja šta ću, odem kod one prve žene. Utom mene mati zove da vidi nako kako sam i dokle sam. A mene pravo nervira to sve. Šta me imaš zvat, pa neću upast u šaht u međuvremenu. I pošo ja kod tete ove prve da to naručim. Taman ja došo, kad mati zove. Haj što je meni sumnjivo to što je jeftino, nego sad i njoj. De prije nego što ja to naručim, da skoknem do ove neke, kao blizu je. Haj reko, kontam đeš mater odbit. Da ne spominjem da je ta teta iz optike rekla da imaju te neke koje ja hoću, i još neke skuplje. Pa ti ona meni konačno objasni onaj neki indeks i debljinu stakala i razlike među njima. To je bio, pored cijene, drugi faktor koji je počeo bitno utjecati na kupovinu stakala. I haj. Odem ja od tete bez naručenih naočala, odnosno stakala, do tog drugog čike.
Kako je meni mater objasnila, taj čiko je vako bio relativno blizu. Međutim, i nije bio. A ja postim. I hodaj po onoj sparini. Al neka, kontam ja, ipak ti sve ovo radiš za sebe. Dođem ja kod čike, dobar dan, dobar dan. Želio bih takva i takva stakla, koliko košta. Kad on meni reče cijenu, meni nešta htjelo bit. Htio ga pitat jel on normalan. Al nisam. Okrenuo se i izašo. Ovog puta je razlika bila u 100 marona.
Pođem ja dalje, kad vidim još jedna tu optika ima blizu. I ja za onu šteku, kad zaključano. Kad eto ti žene vraća se, pošla da jede. Ha hu, malo ja s njom nako popričam i reko trebaju mi takva i takva stakla koliko košta. Kaže ona meni, a što će te i takva i takva stakla, što ne uzmeš samo takva. Kao puno ti je da uzimaš takva i takva. Jaranice, kontam ja u sebi, pusti me da budem levat i da ti zaradiš na tom mom levatluku. Mada ja znam da ona zna da ja nisam levat i ko da sam znao šta će mi iduće reć. Kaže, pa puno ti je da stavljaš takva i takva stakla. Možda bi ti bolje bilo da samo staviš takva, a da pogledaš neki drugi okvir i da na njih staviš takva stakla. Kontam ja, dobro jel ja izgledam tako glupo. Šatro se ogledam u onom ogledalu, a gledam, pa i nije valjda da tako glupo izgledam. Moraću kod frizera kad sve ovo završim. Mislim, jesam ja nako mladalačkog izgleda i izgledam ko da imam 5 godina manje, al da me neko ašćare pravi budalom, pa to ne ide. Ja ne znam kako njih nije stid što i pokušavaju takvo što. Još mi uze pričat da nema potrebe za tim staklima i tako to. Ma kontam se ja ženo draga de mi reci cijenu, a ja ću vamo odlučit šta i kako. I kaže ona meni, ja fala i doviđenja. Možda bih i uzeo kod nje, al samo zato što me smatra glupanom, a i ne zna me, neću. Pa makar ćorav hodo.
Zove mati da vidi šta i kako. Ja joj kažem kakve su cijene i sve i da joj kažem da ja odoh kod tete prve, one najjeftinije, da naručim stakla više. Da ne spominjem kako je meni onaj čiča, iz treće optike, reko da oni imaju i neku jeftiniju varijantu takvih i takvih stakala, koja je haman pa upola cijene. Pored cijene, debljine stakala sad se umješala i generacija stakala. Jer ova nova generacija je tri puta bolja od one stare. I skuplja. I mati tamo nešta pregovara sama sa sobom više, jer ja nastojim da se isključim iz svega, ali ne ide. Nakon svega što sam uradio, mati kaže da ja idem kući, da ona ode sutra to sve da provjeri kod te žene i da se ona s njom dogovori i da ona to provjeri. A to je bilo vako u petak.
I stvarno dođe sutra subota, ode mati izjutra nekad oko 11. Došla kući u 5. I nije naručila ništa. Eto ona bila, nešto njoj sumnjivo bilo i sve. I na kraju nije. I eto kao ne zna ona, ne bi ona to bez mene i šta ja mislim o svemu tome. A ona od početka navijala da idem vamo gdje ona već uzima neko vrijeme. I vidim ja nema fajde da se ja nešta raspravljam, reko ma naruči tamo kod tih svojih i gotovo. Ali ne. Sad je ona uzela nekakav spisak sa ovim optikama i zove od jednih do drugih da pita za stakla. I lupaju oni cijene, manje više tu negdje. Neki govore kako samo koriste novu generaciju, neki govore kako ne znaju ni da ima neka stara generacija, neki govore da ne znaju nikog da koriste staru generaciju. Heeej čovječe, ja pošo kupit naočale, a vamo čitava nauka se krije iza toga. I zovi ove, zovi one. Ja presto više pričat o tome, nije mi više ni do naočala ni do stakala ni do čeg.
Skonta ona ipak ide kod tih svojih. I zove mene danas da ja pođem sa njom da oni meni izmjere udaljenost između zjenica, da mogu fino centrirat staklo (ima i to). Ama reko već sam ja to uradio, ima neđe zapisano. I šarnula ona mlada na staklima. Jok. Haj da ja ipak dođem, ona je to nekad radila i radila dva puta. Pa haj sad svi da radimo to dva puta jer je ona to radila dva puta. I ja skontam da neam živaca da se raspravljam sa njom, valjda što postim, i samo kažem eto me. A sve mi hoće nešta bit kad moram izać iz kuće. Jer kod mene je izlazak iz kuće ceremonija ipo. Ceremonija koja traje pola sata. Dvije minute se spremam, oblačim, perem zube, zaključavam vrata i vozim se liftom, a 28 tražim čarape. Došo ja, nje nema. I ja šta ću, žvrnjaj okolo dok se ona ne pojavi. Elem, došla ona. I došo ja. I pođemo mi u tu optiku, kad tamo neka teta. I stoji mati, pa valjda smišlja tekst šta da joj kaže, a samo vako izvadila naočale i stavila pred tu ženu. A u meni neki poriv, valjda od tog što ona šuti, da kažem ženi da smo došli da joj prodamo naočale. I eto nisam. Govori mati da su pričali preko telefona i šta ti ja znam i eto sve haman dogovorili, haj da ona meni izmjeri još jednom tu udaljenost između zjenica. I izmjeri ta žena i skonta da nešto ne fercera. Kao ne mogu takva i takva stakla kakva ja hoću na taj okvir, jer eto, ne da se usranom do potoka. Pa nešta ona mjeri, pa pokušava, pa ovo, pa ono. Na kraju mi ponudi nekakve alternative, a ja ne znam koja mi je gora od njih. Mislim, prihvatljive su one meni, nije da sam nešto izbirljiv, ali daleko je to od onog što ja želim. Ko ono ti hoš za ručak teleće šnicle, a dobiješ kelja i neke zeleni. Moš ti kelja, al šnicla je šnicla. Meni više pao mrak na oči i na naočale i na komplet ideju da kupujem nove. A što je najgore, već sam kupio okvir. I normalno, rekli mi toj ženi da ćemo razmislit šta ćemo i kako ćemo, i eto, zahvalili joj se jer nam je rekla to što nam je rekla.
Mati je kasnije počela da teoretiše kako će ona to još nešta provjerit, kako će otić kod nekih drugih, kako bi mogli uzet nešta drugo, kako ovo kako ono. A ja kontam, ako nije kako ja hoću, onda mi je svejedno kako je.
A da ne spominjem da je ovo prvi put u mojoj višegodišnjoj karijeri nosanja naočala da mi i nije toliko mrsko što ću morat opet naočale nosit (haman i da mi je drago malo), iako su mi više dodijale kolko ikad mogu.
A da ne pričam doživljaje sa kupovinom cipela. Ovo sa naočalama je ništa kakva je kupovina cipela...
Нема коментара:
Постави коментар