Ja sam nako u fazonu da ako je meni dobro, hoću da napravim i drugim ljudima da bude. Međutim, to je ponekad tako teško jer ljudi jednostavno ne žele da im bude dobro. Takvo što može djelovati krajnije frustrirajuće ponekad.
Počeo sam raditi jedan vamo poso. Meni je nako potrebna pomoć oko toga, a ko i nije. U suštini bih mogao sve sam da stignem, ali bi mi trebalo duplo više vremena. A opet, s druge strane bih mogao uključiti još nekoga. To bi i podrazumijevalo da određeni dio zarade dam toj nekoj osobi. Meni novac i ne znači puno i sveijedna aktivnost koju sam obavljao u životu nikad nije bila primarno motivirana novcem. Pri tom obavljanju poslova puno mi je bitnije da mi ima još neko s menom da to radi. U ovom dobu besparice takvo razmišljanje je možda malo i čudno, al je tako.
Tako je meni palo napamet određen broj osoba da ih pozovem da raduckaju s menom. Osim što bi dobili lovu, imali bi prilike i upoznat nove ljude što bi im bila veća korist od novca koji bi dobili. A eto, nekako sam birao ljude u koje bih se mogao pouzdati, a da im usput koja kinta ne bi loše došla.
Poso koji bi raduckali je nako, pa hajmo reć zahtjevan. Prije nego što sam ikog zvao, meni se javio mali problem, jer nisam znao koga prvog da zovnem. Kontam ako zovnem ovog jednog, za to će čut onaj drugi pa će reć što nisi mene zvao i još se naljutit na mene.
Prva osoba je prihvatila i odustala napola posla kojeg je rekla da će odraditi. Druga je rekla da hoće, da jedva čeka i nakon što joj je sve objašnjeno šta i kako treba da se radi, nije ni započela, al je odustala. Treća ima pametnija posla (i za veliko čudo stvarno ima). Četvrta isto ima pametnija posla (ali u suštini nema). Peta nikad nije odgovorila na poruku. Šesta je rekla da je ne interesuje to i uštedila mi vremena (što i nije tako loše). Sedma je rekla da ima nešto drugo raditi, a na moj upit šta drugo pokazala mi je mobitel. Niko živ ne zna šta to treba da znači. Osma osoba je rekla kao da je eto ko i zanima, ali kao ima i pametnija posla, pa kobiva da razmisli o tome. U međuvremenu je naišla deveta osoba, kojoj ja nako spomenuh neozbiljno bil ona radila, i prije nego što sam objasnio o čemu se tačno radi. Tad nekad je ponovo naišla osma osoba i počela je neku kenjkavu priču koja mene nako pošteno iritira. Pa eto ko bi, ko ne bi, ko ne bi ona ovo što joj nudim, nego bi ona nešto malo naprednije od toga bla bla. Ama reko fala tebi, al ja nađoh koga da te zamjenim.
Da ne pričam da je većini njih koje sam zvao posao vezan za struku. Haj kontam, mogu se ljudi zanimat i drugim stvarima. Al kad mi neko napriča ja bih ovo, ja bih ono, ja bih govno i ti joj nađeš baš to prema opisu, i onda ti kaže neću, pa hoće mi nešta bit.
Mislim, nastranu i to. Tačno ova omladina danas ima pogrešnu percepciju posla i zapošljavanja. Valjda ljudi kontaju da čim završe određene škole ono jedva neko čeka da njih zaposli. Valjda zadojeni onim pričama kako su mamino zlato, pa kontaju svima su zlato. Jeste rampu moju. Ja pričam sa njom i tu dozu arogancije i umišljenosti ni ja nemam, pa ni kad se ono baš dobro potrudim. Ko eto radilo bi ono, al daj da je kako rukovodeća. Ma da je kako da se radi, al da ne radi nego da neko drugi radi za tebe, al da ti dobijaš platu. Pravi onaj robovlasnički mentalitet. A da cirkus bude veći, taj robovlasnički mentalitet se javlja kod (budućih) robova.
Onda se sjetim stvari koje sam ja radio isprva, radio i što hoću i što neću, i što me zanima i ne zanima. I tek kad tako radiš, možda ti se i ukaže prilika da češće radiš ono što hoćeš. Ali ti to ljudima ne možeš objasnit i dokazat. Ono konta da je neki ekspert i stručnjak čim završi školu i ono, svijet čeka na tebe.
Dođe mi da napišem knjigu sa kakvim praktičnim savjetima. Ono odaš ljudima tajne, znane i neznane, zgrneš milione. Eto, kome je do miliona nek piše.
I poslije svega toga slušaš priče kako nema posla, kako ništa ne funkcioniše, kako ovo kako ono. Pa lokalne samouprave nema, to je sigurno. Ali posla ima, i to je sigurno. Samo što nije baš da hodaš ulicom i zapneš od posao, nego hodaš po tamo nakim šumama i gorama da nađeš isti. Što je omladina lijena i što taksi/tramvaj/trolejbus/autobus ne vozi po šumama i gorama nije problem gradskog saobraćaja, nego lijenih osoba kojima je mrsko malo prohodat po svijetu.
Nije moj dida džaba čitav život govorio da je ljenost gora od bolesti...
Danas sam baš nešto u fazonu da bih mogo pričat i pisat.
Počeo sam raditi jedan vamo poso. Meni je nako potrebna pomoć oko toga, a ko i nije. U suštini bih mogao sve sam da stignem, ali bi mi trebalo duplo više vremena. A opet, s druge strane bih mogao uključiti još nekoga. To bi i podrazumijevalo da određeni dio zarade dam toj nekoj osobi. Meni novac i ne znači puno i sveijedna aktivnost koju sam obavljao u životu nikad nije bila primarno motivirana novcem. Pri tom obavljanju poslova puno mi je bitnije da mi ima još neko s menom da to radi. U ovom dobu besparice takvo razmišljanje je možda malo i čudno, al je tako.
Tako je meni palo napamet određen broj osoba da ih pozovem da raduckaju s menom. Osim što bi dobili lovu, imali bi prilike i upoznat nove ljude što bi im bila veća korist od novca koji bi dobili. A eto, nekako sam birao ljude u koje bih se mogao pouzdati, a da im usput koja kinta ne bi loše došla.
Poso koji bi raduckali je nako, pa hajmo reć zahtjevan. Prije nego što sam ikog zvao, meni se javio mali problem, jer nisam znao koga prvog da zovnem. Kontam ako zovnem ovog jednog, za to će čut onaj drugi pa će reć što nisi mene zvao i još se naljutit na mene.
Prva osoba je prihvatila i odustala napola posla kojeg je rekla da će odraditi. Druga je rekla da hoće, da jedva čeka i nakon što joj je sve objašnjeno šta i kako treba da se radi, nije ni započela, al je odustala. Treća ima pametnija posla (i za veliko čudo stvarno ima). Četvrta isto ima pametnija posla (ali u suštini nema). Peta nikad nije odgovorila na poruku. Šesta je rekla da je ne interesuje to i uštedila mi vremena (što i nije tako loše). Sedma je rekla da ima nešto drugo raditi, a na moj upit šta drugo pokazala mi je mobitel. Niko živ ne zna šta to treba da znači. Osma osoba je rekla kao da je eto ko i zanima, ali kao ima i pametnija posla, pa kobiva da razmisli o tome. U međuvremenu je naišla deveta osoba, kojoj ja nako spomenuh neozbiljno bil ona radila, i prije nego što sam objasnio o čemu se tačno radi. Tad nekad je ponovo naišla osma osoba i počela je neku kenjkavu priču koja mene nako pošteno iritira. Pa eto ko bi, ko ne bi, ko ne bi ona ovo što joj nudim, nego bi ona nešto malo naprednije od toga bla bla. Ama reko fala tebi, al ja nađoh koga da te zamjenim.
Da ne pričam da je većini njih koje sam zvao posao vezan za struku. Haj kontam, mogu se ljudi zanimat i drugim stvarima. Al kad mi neko napriča ja bih ovo, ja bih ono, ja bih govno i ti joj nađeš baš to prema opisu, i onda ti kaže neću, pa hoće mi nešta bit.
Mislim, nastranu i to. Tačno ova omladina danas ima pogrešnu percepciju posla i zapošljavanja. Valjda ljudi kontaju da čim završe određene škole ono jedva neko čeka da njih zaposli. Valjda zadojeni onim pričama kako su mamino zlato, pa kontaju svima su zlato. Jeste rampu moju. Ja pričam sa njom i tu dozu arogancije i umišljenosti ni ja nemam, pa ni kad se ono baš dobro potrudim. Ko eto radilo bi ono, al daj da je kako rukovodeća. Ma da je kako da se radi, al da ne radi nego da neko drugi radi za tebe, al da ti dobijaš platu. Pravi onaj robovlasnički mentalitet. A da cirkus bude veći, taj robovlasnički mentalitet se javlja kod (budućih) robova.
Onda se sjetim stvari koje sam ja radio isprva, radio i što hoću i što neću, i što me zanima i ne zanima. I tek kad tako radiš, možda ti se i ukaže prilika da češće radiš ono što hoćeš. Ali ti to ljudima ne možeš objasnit i dokazat. Ono konta da je neki ekspert i stručnjak čim završi školu i ono, svijet čeka na tebe.
Dođe mi da napišem knjigu sa kakvim praktičnim savjetima. Ono odaš ljudima tajne, znane i neznane, zgrneš milione. Eto, kome je do miliona nek piše.
I poslije svega toga slušaš priče kako nema posla, kako ništa ne funkcioniše, kako ovo kako ono. Pa lokalne samouprave nema, to je sigurno. Ali posla ima, i to je sigurno. Samo što nije baš da hodaš ulicom i zapneš od posao, nego hodaš po tamo nakim šumama i gorama da nađeš isti. Što je omladina lijena i što taksi/tramvaj/trolejbus/autobus ne vozi po šumama i gorama nije problem gradskog saobraćaja, nego lijenih osoba kojima je mrsko malo prohodat po svijetu.
Nije moj dida džaba čitav život govorio da je ljenost gora od bolesti...
Danas sam baš nešto u fazonu da bih mogo pričat i pisat.
Нема коментара:
Постави коментар