o roštilju...

Ja prvo kad dođem na ovaj blog vidim ko je šta novo piso. Pa onda vidim jel ko šta meni piso. I vidim kod Žužuline zanimljiv post i pođem joj pisat komentar i skontam da je predug i da bih komotno mogo napisat post povodom toga. Ali će taj post bit objavljen nekad kasnije jer imam nešto drugo da napišem.
Životinjoljupci i vegetarijanci mogu komotno stat čitat ovdje. A i oni što ne gledaju slike na mom blogu, jer će ovo biti jedan ženskasti post sa puno slika.

Eh, za sve ostale, da ja vama ispričam đe sam ja bio danas i šta sam radio. Ošli mi jutros, kad radni svijet ide na poso (radni smo i mi, da se razumijemo) malo da roštiljamo. Ošli kod ovog jare u šumu, nas 15 bar je bilo. Za razliku od ovih prethodnih postova, ovaj put sam ponešto i usliko. Ja ne volim slikat jer slika nikad ne uspije ko što bih ja volio.

Elem, ovo je ulaz u šumu.

I unišli mi tamo u šumu i vako malo hodaš po šumi, i onda nas je tu čeko sto i roštilj. Za razliku od većine ljudi koje ja znam, ja nisam ljubitelj roštiljanja. Ko će bolan ljeti pored one vatre stajat i nešta prevrtat one ćevope. Ne znaš kome je gore, tebi il nom ćevopu. I baš zato što to meni i nije neki fol i zanimacija, mene jaran zaduži da ja budem glavni i odgovorni. I ja, zbog specifičnosti situacije, nisam mogao to da odbijem i pristanem jel. I skontam ja kad ja već radim nešto što mi se i ne radi baš, što ja usput ne bih zaebavo ljude. Mislim, radio bih ja to svejedno, al sad sam kao imao opravdanje.

Evo moje radno mjesto.
(ovaj je roštilj vako sazidan usred šume)

Moje radno mjesto malo izbliza. Ova sjena je moja glava i imo sam šešir na glavi (što ne znači da mi nije velika glova jorane [ja danas nešta sjedim i govorim ovom jednom jorane i sjetim se one blentave Žužuline, to mi je od nje prešlo garant]).

A ovo je pogled s mog radnog mjesta. Divan pogled.

A ovo je moje radno mjesto iz midžet perspektive.

A ovo je moje radno mjesto iz moje perspektive. Paprika je bila glavna. Niko je živ nije tako.

A ovo je iz blogerske perspektive (moje radno mjesto jel).

Naprimjer ovo je moja obuća za koju mater tvrdi da su u pitanju lakirane cipele. Ja govorim da je ovo ništa drugo nego parče tena. Al pošto mater uvijek zna najbolje, onda su ovo sigurno lakirane cipele, taman i da nisu. I ja sam u njima u šumu išo. Ovdje su ko još i dobre bile kako sam ih uhelaćio poslije.

Ćevape nisam sliko jer nisu ni bili zanimljivi.



Ono što je bilo zanimljivo i što sam sliko je bilo janje.

Još je bilo zanimljivo paljenje vatre usred šume. Mislim, jes to privatna šuma i sve, al ono, našli smo đe ćemo roštiljat.
Ipak, nismo mi toliko glupi. Imali smo spreman aparat za gašenje požara.

Kanader jarane. Nemoš roštilj s ovim ugasit, a ne šumu. Al eto. Meni je sve to bilo šega, pa mi i nije pretjerano smetalo. Pa makar i po cijenu da izgorimo i roštilj, i mi, i šuma i po Bosne s nama.

Elem, skontali oni, pošto meni ni to nije zanimljivo, da ja vrćam ovaj ražanj. Mislim, mogu ja pojest njega, nije meni mrsko, al stvarno i nisam neki stručnjak u okretanju ražnja. Al opet, zbog specifičnosti situacije, nisam mogo odbit. I nako eto, bilo je zanimljivo isprva. Ko da voziš kakav avion ili brod. A kasnije je ko da voziš avion ili brod ukrug. Ko ono glupavo pašče kad sebi ganja rep. Otprilike takav osjećaj.

Eto ga na početku svog puta u vječna lovišta.

Sve vako razgleda okolo šta ima i ko će je sve jest.

Evo jedna iz perspektive mog novog radnog mjesta (unaprijeđen sam totalno).

Evo jedna iz perspektive mog novog radnog mjesta (unaprijeđen sam totalno) samo ovaj put iz perspektive blogera. I ovdje ima lopata lijevo. Ona služi da se može janje mlatnut po glavi ako mu slučajno padne napamet bilo kakav vid oživljavanja ili pobune i otpora.

Ovo sam uspio uslikat kad je janje probalo pobjeć al stukli smo ga lopatom, pa je ipak ostalo na kolcu.

Opet ja malo vrćam ovo, naravno iz blogerske perspektive. Ovdje se fino može vidjet kontrast izmeđ prljavog i čistog dijela moje obuće.

Malo šumskog ambijenta. Ono tam bijelo je mostić koji ide preko potoka. Probo sam uslikat i mostić iz normalne i blogerske perspektive. I nisam baš uspio.

Al sam usliko nakav izvor vode koji je nako malo sređen i uređen (iz blogerske perspektive ofkors).

Ko nakav balvan nešta, al ko preko ovog se isto može preć preko potoka.

Totalno isti balvan, ovaj put pokoren od strane moje imperijalističkoblogerske čizme tiranije. Jelde jes totalno drugačija ova blogerska perspektiva.

Ovo su kao stepenice kojim se silazi u ovu šumu.

Mada mislim da se ovdje gore baš i ne vidi jasno da su to stepenice. Na ovim dvjema slikama ispod, ove iz blogerske perspektive, izgleda vam sigurno puno jasnije.

 
Recimo na ovoj gore. A i na ovoj dole isto. Valjda vam je sad jasnije da su to stepenice. Nekako se na ove dvije slike jasno nazire ta forma i struktura stepenica.

Ko da gledam da niko živ ne može pogodit šta je na ovoj slici dole. Kontate vi sad šta li bi ovo moglo bit. Moglo bi bit svašta jelde?

He he, evo sad je sve jasnije na ovoj slici ispod. Svima je jasno da je to nakav uzgajamjagodezenfengšui vrt.

Kontam mogo bi se organizovat neki kvit za blogere. Naprimjer bude pitanje šta je ovo na slici?

I onda ljudi pogađaju šta bi ovo moglo bit jel. I nakon određenog broja pokušaja davanja tačnih odgovora ja kažem koji je bio najbliži tačnom i ponudim tačan.
 Tačan odgovor je ovo...

Kasnije smo pošli kući i usput sreli jednu mačku. I ta mačka kad ja namirisala meso je tolko mjaukala i tražila da i njoj damo. I nije problem dat toj mački mesa, bilo ga je. Nego je problem što njoj nikad nije dosta. Isto rupa bez dna. A da ne pričam što je bila dosadna pravo. Sve kofol eto njoj i nije do mesa al mjauče, ko eto došla ona da se druži s nama. Pa kofol hoće da je maziš, a kad nea mesa ne da prić sebi, pa nešta ti se oko nogu vrzma. Mene to pravo nervira. Šta mi se iko ima oko nogu vrzmat. I eto sve ko ona raja s nama. I kad je skontala da neće dobit više mesa nego što je ona planirala, onda je počela skakat po stolu. A što je pravo zanimljivo je bila scena kad eto ona se penje na klupicu i kao nju ne zanima meso uopšte, ona je naša raja, došla malo da posjedi s nama. I pušta ona sve da je se mazi, a vidiš da krajičkom oka gleda ono meso. I eto kao ode ona ima nekog posla, i sasvim slučajno je pošla u pravcu onog mesa. I ko samo da ona proviri šta ima tu, nije da to njoj treba. Sreća pa je ona satara bila blizu. Eto slike mace, al je vi garant i ne primjetite na slici.

Pogledajte ponovo.

Simpatična je, nema šta.

Eto i mesa malo za gladne oči. A za gladni želudac se snađite neđe drugo.

Ovdje ona plazi jezik.

Mada svi znamo ko se zadnji smije ha ha ha.


E sad se vi pitate šta je 15 ljudi pojelo kad ima volko mesa? E pa skrolajte na onaj početak posta đe piše da sam ja njih sve zaebo (nisam baš sve sam ja, malo su mi i oni pomogli). Najavio taj jaran da će bit roštilj i to se svi spremili da jedu. Nako kršni momci. Više vole na kašiku, al nije im mrsko ni janje.
Kad je bila ona prva faza roštilja napeko ja njima ćevopa kolko sam ikad mogo. I to se jelo i jelo. Pa im onda napeko piletine kolko sam ikad mogo. Još je nako fino reširo. I oni jeli i jeli. I kad je došlo vrijeme da se jede ovca niko ne može jer su se svi najeli. Ja levata majko mila.
I unatoč tome što su oni ispojedali tih ćevapa i piletine, nađu oni snage za još malo. Ono nazor ako treba. Došli ljudi zbog ražnja, ćevopa mogu uvijek jest. I uzeli mi (čitaj moja malenkost) skidat onog janjca s kolca. Meni bilo zanimljivo, osjećo sam se ko mesar. I kako smo mi to skidali, prvo one neke koščate strukture skidali, tipa rebaraca i štatijaznam. Uglavnom ono gdje i nema mesa nešto. I kako smo mi skidali ono, oni sebi to drito na tanjir. Isto lešinari. Ja vamo ko čoek fino skidam onu krtinu i lagano ćopkam. I dok smo mi završili sa skidanjem toga oni završili s jelom. I taman mi tad nekad onu punu tepsiju krtine pred njih. A njima oči gladne. Kofol ono pošlo još da jede, al ne može. Kad oči kažu janje, želudac kaže dobrojebaohanimalo. Haj što su levati jednom ispali, nego još i drugi put.

Ja šta ću ponesem malo i svojim. Nek i oni nešta bace pristojno u kljun i jedu ko ljudi. Ha ja.

I konačno više pošli kući.

Znam, i vi sad kontate jel vo Milica bila s menom. Ne, nije. Bila je duhovno, pomislio sam na nju kad sam ovo usliko.

Inače su možda ove slike mutne i tako to. Skonto sam nekad kasno da mi je mobitel, ono što se slika, umeljan janjetinom.