Danas sam zvao nekog čiku u vodovod, da vidim ja što ja to nemam vode dok sva moja raja ima. E jes mi se nagovorio, a i ja njemu. Ne znaš zapravo ko se kome više nagovorio. Trebo sam snimat razgovor.
Bila je to ko neka trka dva mrtva konja. Ja sam probo kao da budem nezadovoljni drski korisnik usluga koji zapravo i ne dobija uslugu koju plaća i kojeg baš briga za sva opravdanja. On je probo da bude kao neki bezobrazni čiča kojeg baš boli briga što ja nemam vode. Malo je reć da smo obojica fejlali. Meni je bilo mrsko da se naduravam sa njim, da mu se nagovaram svega i svačega, da mu familije spominjem i da njega okrivim što je suša i što vode jednostavno nema. Probao sam, nije da nisam. Čak sam mu reko i da ću možda od sad plaćat trećinu računa manje. Umjesto da sam mu fino reko da neću plaćat nikako*. I čak sam probo da mu postavljam ista pitanja očekujući različite odgovore. Ono, što nema vode? A što nema vode? A što vode nema? A nema vode, što? Sve u svemu, bio sam jako loš.
On je bio još gori. On nije davao ni najmanjeg povoda da budem bezobrazan prema njemu. Čak mi je i govorio gospodine. Heej, zamisli to. Bilo mu je žao, i ja sam to osjetio. Bila je kao ona scena iz američkih filmova gdje je jedan lik u zatvoru i drugi mu dođe u posjetu i ono stave ruku na staklo. Otprilike vako, samo bez ovog kraja.
Tako je nekako bilo. Njemu je bilo pravo krivo što ja nemam vode. I znam da bi učinio sve što je u njegovoj moći da ja imam vode navečer. Da sam mu dao tačnu adresu, on bi meni donio kanister vode. Ali ipak nisam. Pravo mu bilo krivo. Mislim, meni je krivo što nemam vode. Al njemu je barem duplo više krivo.
Probo mi je i objasnit zašto ja nemam vode i ja sam probo da ga ne slušam i ne razumijem. Ni tu nisam uspio. Sve što je reko imalo je smisla. Čak i meni koji nemam pojma o vodovodnom sistemu. Doduše, to je upitno. Ipak sam ja spisko sati i sati na igranje Super Marija, skako po onim vodovodnim cijevima i šta sve ne. Možda ipak i nisam tolki duduk kad je u pitanju vodovod.
No da se vratim na priču. Pođem sad da jedem, al reko prvo da ruke operem. Ja za onu česmu, kad no ima vode. Jes da ona curika, ali je ima. Mislim da je to on meni naštelio. Pobratili smo se preko onog telefona. Mi smo ti braća po vodovodu.
*pričam materi za sve to, kaže ona pa ionako im ne plaćamo ništa...
Ova džukela ne prestaje da laje. A haj što ono laje, nego što ima onaj nekakav prodoran lavež, da se naježiš. Htio sam ga gađat Domaćicom, samo da udune više. Tamo neka propalica ide i obara nekakve flaše, znači ja ga s balkona ne vidim. Ono ga vidi i nešta laje na njega...
Bila je to ko neka trka dva mrtva konja. Ja sam probo kao da budem nezadovoljni drski korisnik usluga koji zapravo i ne dobija uslugu koju plaća i kojeg baš briga za sva opravdanja. On je probo da bude kao neki bezobrazni čiča kojeg baš boli briga što ja nemam vode. Malo je reć da smo obojica fejlali. Meni je bilo mrsko da se naduravam sa njim, da mu se nagovaram svega i svačega, da mu familije spominjem i da njega okrivim što je suša i što vode jednostavno nema. Probao sam, nije da nisam. Čak sam mu reko i da ću možda od sad plaćat trećinu računa manje. Umjesto da sam mu fino reko da neću plaćat nikako*. I čak sam probo da mu postavljam ista pitanja očekujući različite odgovore. Ono, što nema vode? A što nema vode? A što vode nema? A nema vode, što? Sve u svemu, bio sam jako loš.
On je bio još gori. On nije davao ni najmanjeg povoda da budem bezobrazan prema njemu. Čak mi je i govorio gospodine. Heej, zamisli to. Bilo mu je žao, i ja sam to osjetio. Bila je kao ona scena iz američkih filmova gdje je jedan lik u zatvoru i drugi mu dođe u posjetu i ono stave ruku na staklo. Otprilike vako, samo bez ovog kraja.
Tako je nekako bilo. Njemu je bilo pravo krivo što ja nemam vode. I znam da bi učinio sve što je u njegovoj moći da ja imam vode navečer. Da sam mu dao tačnu adresu, on bi meni donio kanister vode. Ali ipak nisam. Pravo mu bilo krivo. Mislim, meni je krivo što nemam vode. Al njemu je barem duplo više krivo.
Probo mi je i objasnit zašto ja nemam vode i ja sam probo da ga ne slušam i ne razumijem. Ni tu nisam uspio. Sve što je reko imalo je smisla. Čak i meni koji nemam pojma o vodovodnom sistemu. Doduše, to je upitno. Ipak sam ja spisko sati i sati na igranje Super Marija, skako po onim vodovodnim cijevima i šta sve ne. Možda ipak i nisam tolki duduk kad je u pitanju vodovod.
No da se vratim na priču. Pođem sad da jedem, al reko prvo da ruke operem. Ja za onu česmu, kad no ima vode. Jes da ona curika, ali je ima. Mislim da je to on meni naštelio. Pobratili smo se preko onog telefona. Mi smo ti braća po vodovodu.
*pričam materi za sve to, kaže ona pa ionako im ne plaćamo ništa...
Ova džukela ne prestaje da laje. A haj što ono laje, nego što ima onaj nekakav prodoran lavež, da se naježiš. Htio sam ga gađat Domaćicom, samo da udune više. Tamo neka propalica ide i obara nekakve flaše, znači ja ga s balkona ne vidim. Ono ga vidi i nešta laje na njega...
Нема коментара:
Постави коментар