Sjećatel se onog rutera govnarskog što se inatio s menom? E našo je s kim će se inatit.
Meni nema ništa bolje od tog kad izađemo Marsovka i ja s društvom, pa ja pričam ljudima neke svoje događaje koje sam već piso na blogu i koje je ona pročitala, i kad se ona pravi da to prvi put čuje (a nikad ništa ne komentariše), a znam da joj je sve muka što mora opet slušat istu priču. Jedino što mi je zanimljivije od tog kad se ja pravim lud jest gledat nju kako se pravi luda. Pogotovo što ona nije baš od tog posla (za razliku recimo od mene).
Sjetio sam se da su mi za Bajram dali da nosim nekakvih baklava, pite, čokolada. Sve to strpali u jednu kesu. I kaže meni majka, ma joj jel ti teško to. U svakoj prethodnoj situaciji sam ja govorio da nije. Onda ona mene ubjeđuje da jeste, a ja nju ubjeđujem da nije. Ko ona bolje zna jel meni nešto teško il nije. Ovaj put sam rekao da jeste. Naravno da nije bilo teško, al eto čisto da vidim šta će bit. I ništa. Muk i tišina. Stojimo tako i gledamo se. Ona se okrenu i ode svojim putem.
(sad ona ovo čita i nervira se jer sam ja već ovo pričo večeras i sad opet ista priča hahahaha)
Ja kad vako odem da jedem navečer, ja hodam na prstima. Ne palim svjetlo i jedem u mraku. Ne pravim nikakve buke, a i ako napravim uvijek mi bude neugodno. Moje komšije su čista suprotnost od mene. Oni hodaju ulicom i pjevaju i nešta se deru i vrište i galame, isto ko da je 2 popodne a ne ujutru. Upravo sad nešta pjevaju i pričaju i ja ih čujem ko da su mi u susjednoj sobi.
Večeras sam skonto da ja ništa ne vidim s ovim naočalama. Vidim možda kako treba na udaljenosti od neka tri metra, iza toga magla. Ako koga ne pozdravim, nije što sam umišljen (a nije ni da nisam), nego vas vjerovatno nisam vidio.
Saću. Saću je bila jedina riječ koja je bila zabranjena u kući. Ocu i materi nije nikad bio problem reć neću ili ne mogu, ali reć saću, to je bilo ravno samoubistvu. Ko da se kroz maglu sjećam i jednih batina vezanih za to saću. Poslije toga nikad. I neki dan mi tako isto kod majke na Bajramu i ona mene munta da jedem. Haj jedi, haj jedi. A ja jeo prije nego što sam izašo iz kuće. Haj jedi, haj jedi. I sjetim se ja magične riječi saću. Kažem ja njoj saću. I upali. Moraću ovu riječ ponovo ubacit u svoj rječnik.
Jednom ja hodam s ovom dvojicom, a oni bili kobiva najbolji jarani. Ovaj jedan bio ono dobar, a ovaj drugi bio ono namazan. I sad ovaj dobri pita ovog namazanog da mu posudi mobitel da nazove mamu. Kaže njemu namazani saću. I osta na tome, nikad ovaj mater ne nazva...
:p
Meni nema ništa bolje od tog kad izađemo Marsovka i ja s društvom, pa ja pričam ljudima neke svoje događaje koje sam već piso na blogu i koje je ona pročitala, i kad se ona pravi da to prvi put čuje (a nikad ništa ne komentariše), a znam da joj je sve muka što mora opet slušat istu priču. Jedino što mi je zanimljivije od tog kad se ja pravim lud jest gledat nju kako se pravi luda. Pogotovo što ona nije baš od tog posla (za razliku recimo od mene).
Sjetio sam se da su mi za Bajram dali da nosim nekakvih baklava, pite, čokolada. Sve to strpali u jednu kesu. I kaže meni majka, ma joj jel ti teško to. U svakoj prethodnoj situaciji sam ja govorio da nije. Onda ona mene ubjeđuje da jeste, a ja nju ubjeđujem da nije. Ko ona bolje zna jel meni nešto teško il nije. Ovaj put sam rekao da jeste. Naravno da nije bilo teško, al eto čisto da vidim šta će bit. I ništa. Muk i tišina. Stojimo tako i gledamo se. Ona se okrenu i ode svojim putem.
(sad ona ovo čita i nervira se jer sam ja već ovo pričo večeras i sad opet ista priča hahahaha)
Ja kad vako odem da jedem navečer, ja hodam na prstima. Ne palim svjetlo i jedem u mraku. Ne pravim nikakve buke, a i ako napravim uvijek mi bude neugodno. Moje komšije su čista suprotnost od mene. Oni hodaju ulicom i pjevaju i nešta se deru i vrište i galame, isto ko da je 2 popodne a ne ujutru. Upravo sad nešta pjevaju i pričaju i ja ih čujem ko da su mi u susjednoj sobi.
Večeras sam skonto da ja ništa ne vidim s ovim naočalama. Vidim možda kako treba na udaljenosti od neka tri metra, iza toga magla. Ako koga ne pozdravim, nije što sam umišljen (a nije ni da nisam), nego vas vjerovatno nisam vidio.
Saću. Saću je bila jedina riječ koja je bila zabranjena u kući. Ocu i materi nije nikad bio problem reć neću ili ne mogu, ali reć saću, to je bilo ravno samoubistvu. Ko da se kroz maglu sjećam i jednih batina vezanih za to saću. Poslije toga nikad. I neki dan mi tako isto kod majke na Bajramu i ona mene munta da jedem. Haj jedi, haj jedi. A ja jeo prije nego što sam izašo iz kuće. Haj jedi, haj jedi. I sjetim se ja magične riječi saću. Kažem ja njoj saću. I upali. Moraću ovu riječ ponovo ubacit u svoj rječnik.
Jednom ja hodam s ovom dvojicom, a oni bili kobiva najbolji jarani. Ovaj jedan bio ono dobar, a ovaj drugi bio ono namazan. I sad ovaj dobri pita ovog namazanog da mu posudi mobitel da nazove mamu. Kaže njemu namazani saću. I osta na tome, nikad ovaj mater ne nazva...
:p
Нема коментара:
Постави коментар