Čekam ja da mi se isprinta nešta u jednoj kopirnici, stojim ispred, kad vidim dolazi jedna cura sva u rozom. Ko ono neka pidžama nešta. Em sve rozo, em je nako flafi. I nešta se ja zamislio kad izlazi ona ispred kopirnice. Razgovor je tekao nekako vako:
O(as in ona): hee, đes šta ima?
J (as in ja): ma ništa evo, kod tebe? /u čudu što mi se ova kič-flafi-svaurozom djevojka obraća/
O: evo nešto printala pa odoh na fuckultet.
J: Haj fino. /sve propraćeno mojim glupavim smješkanjem i tupim pogledom/
O: kod tebe, dokle si šta si?
J: ma eto, ide pomalo, i tako to. /pritom nemam veze šta me pita i na šta se pitanje odnosi/
J: ti?
O: ma jesam i ja. Jesi još uvijek tamo?
J: jesam, jesam... /opet pojma nemam gdje i na šta ona misli zapravo/
O: baš fino. Eto, odoh, moram ići predavat ovo nešto.
J: haj eto, pa se vidimo...
Ode ona, ja u čudu. Kontam votafak ovo bi. Ja kad pričam s nekim, pa mogu reći da se osjećam prilično sigurno dok pričam. Ovaj put nisam. Ne pamtim da sam se osjećao vako nesigurno dok sam pričao s nekim, još pričali budalaštine. Samo čekam kad će mi ova reć da me zamjenila s nekim. Ja veze nemam ko je ona.
I nervira me to jarane, sad ja nešta moram kontat ko je i šta je. I jel me pomješala s nekim il nije. Doduše, palo mi je napamet ova jedna cura da bi mogla biti. Al to sam se sjetio nakon što mi se ova već izgubila iz vidokruga.
Kasnije pođem na jedan sastanak koji je trebao biti u 10. Ja pohitim, da ne zakasnim. I dođem ranije par minuta. Dotičnoj dam do znanja da sam došao ranije, ali dotičnu zaboli nešto moje (što ona nema) zato što sam ja došo ranije. I ne da smo počeli u 10, nego smo počeli u 10 i 10. Znači zna da sam tu, al ono opet ima nešto u sebi što je navodi da svjesno kasni. Nisam ja našo svoje vrijeme u antikvarnici, nit sam kupio živce u mesari. Da ne spominjem da meni to nije bila jedina obaveza danas i da mi i druge aktivnosti od toga zavise. Sreća njena pa ona meni treba...
Onda ništa ne jedem, a već je pola 11. Ja gladan ko vuk.
Onda odem do jedne visokoškolske ustanove, poslom, a sve mi nešta hoće bit koliko je sav taj posao aljkavo izveden. Ne mogu ja brate aljkavosti, nikako. Nije da sam perfekcionista sad. Meni je samo bitno da posao nije aljkavo odrađen i površno. Htjelo mi nešta biti kad sam sve zgotovio. I pojedini ljudi me tu nerviraju, i priče njihove.
Odem do druge visokoškolske ustanove, poslom, a tamo mi isto htjelo nešta bit. Doduše više od gladi, al eto. Nekako se čovjek baš obeshrabri kad vidi koliko su drugi ljudi, pogotovo oni koje poznaje i s kojima je koliko-toliko blizak zapravo jeftini i za koliko se malo mogu kupiti. Da sam znao da su nako jeftini, pa ne bih se ja ni upola trudio oko njih. Više bih vremena uštedio da sam radio, zaradio pare i kupio ih, nego vako. Makar bih bio siguran u šta sam uložio pare. To te pak natjera da se nako komplet, uzduž i poprijeko, preispitaš oko nekih stvari u životu.
Onda skontam i da su neka moja prijateljstva zapravo više "prijateljstva" u koja ja ulažem vrijeme i sebe bespotrebno, a iz kojih ja nikad neću dobiti ono što želim, niti ću dobiti išta od onog što uložim. I to ne bi bio toliki problem da mogu i u ovom slučaju slegnuti ramenima i kontat koga nema bez njeg se može. Dodije i to više nekad, hoću i ja da imam nekog u koga se mogu pouzdati i na koga mogu računati. I to ne jednu osobu, nego više njih. Uvijek ja nešto sam protiv svih, uvijek ja eto nešto na oprezu sa drugima i nepovjerljiv. Do3,14zdi to više čovjeku. I ja sam ljudsko biće, i ja sam društveno biće. Nije, nego sjedi i čekaj kad će te ko izradit.
A vrhunac večeri i dana je bilo u povratku kući gdje smo jaran i ja našli cvijet zaštekan za brisače njegovog auta skupa sa karticom na kojoj piše hvala (iz razloga poznatih redakciji). Zapito bi se čovjek šta tu ima loše sad kad to spada u red finih gesti. Pa problem je što ipak ima finih ljudi, samo što eto ja nisam okružen njima. Pa se čovjek neminovno upita onda, šta to radi (pogrešno) pa je okružen ovim kojim jeste i zašto mu se ne dešavaju tako neke fine stvari...
Tješim se, jutro je pametnije od večeri...
