o doneru... + bonus anegdota

Danas je opet skoknem do prijespomenute visokoškolske ustanove kad tamo, među svim zemljacima, i jedan Brazilac, jedan Meksikanac i jedna Poljakinja. Pravo su šega. I taman ja njima na odlasku da kažem sjedite, sjedite kad oni i ne ustadoše.

I tako ja sav važan, po onoj silnoj kiši, odem da nešta pojedem. Otvorio se neki novi brza hrana i imaju neki dobar pileći doner. A i ima pravo puno priloga. Neki dan kad sam jeo, nekakva cura naručuje i pita kakav je to sos, upirući pritom prstom u neki crvenkasti sos. Kaže on njoj, to je Crveni sos. Elem, pita on mene šta ću od priloga, ma reko svega stavi, a posebno ovog Bijelog sosa. Nakrka on meni svega i poče motat ono tortilja tijesto. I zamota u nakav papir i pođe mi još zamotat u salvetu, ma reko ne treba imam ja salveta. I nako ja ono u ruku i kroz vrata. U jednoj ruci kišobran, u drugoj doner. A kiša lije li lije. I hodam ja tako, borim se s onim donerom, kad nako upratim ljudi me gledaju. Haj kontam, naviko sam ja. Kad neka simpatična djevojka ide, pa me i ona gleda (čudno). Ja nako složio facu i pozu, kontam bjež tamo nemoj da te zbarim. Nekim čudom pogledam dole kad sam ti bolan ja sav uflekan onim sosom, crvenim, iz donera. Čitava, al baš čitava, nogavica od pantola prekrivena sosom. Još nekakve svijetle pantole. I jakna. Zelena. Eto kad mi nije nešta bilo. I ja nako stanem sa strane pokraj jedne klupe, jedem ono, kisnem. Umeljo se sav, i ruke, i lice i odjeću. Ma komplet. I kofol da ja to obrišem, šatro vlažne maramice. Ma ništa. I tako sav flekav, sa crvenim flekama jel, hodo do kuće. Sve čekam da me neko zaustavi i pita šta mi je to bilo, da im kažem da sam dobio...



Ja vako okrenut prema toj klupi i leđima okrenut prema šetalištu. Kad čiča neki dolazi mi sleđa (nije bilo ništa) i kaže imaš marku. Ja se okrenem, i kad me vidio na šta sam nalik kaže ma ne treba i pođe. Reko ja njemu, nako sav umazan, hoš donera kad pobježe čiča...