Pošo ja vama napisat šta sam ja sve danas radio zanimljivo i doživio (a stvarno je bilo svašta), jer ja znam da ste vi svi mahalci, al haj reko da vidim šta i ko me diskriminira ovaj put. Kad gledam ja ove komentare, imam šta i vidjet...
Krotiteljica lavova i malih mačaka i moja (ne)moralna podrška se sastale na jednom mjestu i govore mi ovo što mi govore, a ja to naravno ozbiljno shvatam. Kontam, jesam ja bezobrazan pravo. Ono đubre da me treba tražit. A sve ko mi nešto mi u glavi da sam ja to nešta piskaro, al ne bi njih dvije nikad nešto vako izjavile da sam ja to piso. Ja bacim pogled na ove oznake sa strane, kad vidim ima oznaka nagrada. Uprem na to, izbaci mi ovaj post. Gledam i kontam ja ko je ovdje lud...
Haj sve, nego bolan linkovo i jednu i drugu. I ne, to nije sve. Ako nazovete odmah, dobijate dva bezobrazluka za cijenu jednog. Obje su komentarisale taj post.
Upita se čovjek čita li iko ovo što ja pišem, il samo nako ljudi bacaju komentare.
I onda mi neko kaže eto izađi sa njima na kafu. Jes, pa da me gledaju ono zaljubljeno i trepću okicama i klimaju glavom, a pooojma nemaju o čemu pričam.
U znak zahvalnosti, evo vam jedna lirska pjesma koju sam ja jedne prilike napiso za vas dvije. Zove se Zapis o bezobrazluku*.
Zapis o bezobrazluku
Pitao jednom tako jednoga vrli pitac neki
Kto su te šta su te da prostiš
Gdje li su te
Odakle su
Kuda su te
Bezobrazne
Rekti
A zapitani odgovor njemu hitan tad dade:
Bezobrazne da prostiš jedan blog imade
I posne i bose da prostiš
I hladne i gladne
I k tomu još
Da prostiš
Bezobrazne
Od
Bloga
*svaka sličnost sa Makom Dizdarom i njegovim Zapisom o zemlji je (dobro)namjerna
Čitam ove blogove u zadnje vrijeme i mislim da je ovo prevršilo svaku mjeru!
Ovo više nije humano šta ove (žemske) blogerke rade nama (muškim) blogerima kojih je ostalo ko u pričama braće Tarabić. I to se mora pod hitno zaustaviti! Treba mi podrška. Pozivam sve blogere muške orijentacije, kao i sve žene koje imaju pojačana lučenja testosterona, brkate žene, maskulinizirane žene, ali i sve ostale žene koje bi dale. Podršku ovom svemu, jel.
Šta hoćemo? Za početak hoćemo sljedeće:
da barem 50% blogera bude muške orijentacije
da svaka blogerka od ukupnog broja blogova koje prati mora biti 50% muških blogova
da se upotrebljava rodno osjetljiv jezik (da se ne pozdravljaju samo blogerke nego i blogeri)
da se i blogerima daju one šaljidalje nagrade po blogovima
da se ne diskriminiraju muškarci prilikom učešća na givavejima
da se na tim istim givavejima mora biti makar 50% blogera
da se na givavejima djele i nogometne lopte/navijački šalovi/auta sa v12 dizel motorom sa 6000 cilindara i 7200 kubika/sisate žene/olovke za ispunjavanje kladionice, a ne samo kozmetika
da 50% kozmetičkih skula o kojima se piše bude namjenjeno i primjenjivo na muškarce
da 50% ovih modnih blogova bude o muškim odjevnim predmetima
Valjda i mi imamo neka prava ovdje. Vi ne znate kako je kad mi, blogeri, ugledamo na blogovima blogerki drage moje bla bla ili vidite što sam kupila divne štikle i svima vam preporučam da si kupite iste i... ma ne mogu više ni da se prisjećam tih mučnih tekstova. Pa majka mu stara, i ja sam samo čovjek, od krvi i mesa. Evo, ako mi ne vjerujete...
Stoga vas sve pozivam da nesebično potpišete ovu peticiju i da zaustavimo zajedničkim snagama ovu nepravdu kojom smo okruženi i koja nam je nametnuta.
Sjeti se ona ovog komše kojeg je mater mu jedne prilike ubila hljeb u njemu. Kaže bio otvoren balkon, vrućina, ona njega mlati mi 9 spratova više čujemo njegovu dernjavu. Pa ti ostani navečer do nekih doba i ne javi se materi. To je djetinjstvo. Jes da te ne mogu nazvat na telefon da vide gdje si, al zato dobiješ masnih batina kad dođeš kući. Ovu danas djecu nazovu i namah skontaju gdje su i šta su i niko se ne brine više. Bolan naši roditelji se brinuli gdje smo, pa šta radimo i onda brinuli još malo. I onda tu svu brigu sublimiraju u batine i ispolje je na tebi kad se vratiš kući. Lijepo djetinjstvo...
Elem, podsjeti ona mene i na to kako sam ja jedne prilike napravio belaj, samo što za promjenu nisam dobio batina. To je bilo ono doba kad su bile moderne one tene što svijetle. Otprilike tad nekad. Mada, kad si dijete, uvijek su ti moderne tene što svijetle. Elem, ko sve da mi je, a nikako da ih nađem. A i ako nađem, bile skupe ubitačno. 250 dojč markica. I prerasteš ih za pola godine. I jedne prilike hodam ja tako s roteljima, mi u prodavnicu, kad no tamo tene mojih snova. Ove nisu svjetlile, ove su svirale. Svirale hej! Niko nije imo takve. Pritisneš him onaj jezik i svira ono ni na ni na ni na. Ko milicija.
Ja se već vidim u razredu kako ih palim nakon zvona za kraj malog odmora i govorim svima da moraju sjesti i da se smire. Haj što sam bio redar tad, nego još i predsjednik razreda. Nije se bolan s tim zaebavat. Haj da mi kupe, nećkali se oni, nema šanse. Haj haj, eto ko i možda će. A sve oni nešto odugovlačili, pa ko nemoj sad, pa iduće sedmice, pa dok dođe plata, pa vako pa nako. Al uzeće oni meni sigurno. Meni gooodraaa, ono praaavooo.
I zamisli ti kolko je meni bilo godra da ja više nisam mogo izdurat i iskupim ti ja ove raje što je bilo i vodim ja njih u čaršiju da vide tene koje ću ja sebi kupiti, ima u izlogu. A bolan mali mi bili, nemaš nas šta vidjet. Da ne pričam što niko nikad nije otišo sam mimo našeg naselja. Ono pređeš ulicu, to se pričalo iha haj. Ono je onaj što je prešo ulicu. Ko kad brate nismo ni imali potrebe da idemo iđe. Elem, skupimo se mi, sačekamo tramvaj i piči. Al prvo da ja njih odvedem na sajam. Bio tad nakav sajam turizma. I došli mi tamo, ono se plaća ulaz. Al kad su vidjeli mene, a ja bio bolan lijep i sladak ko med, odmah meni oni govore ajde ulazite, vama je džaba. Još ja nako bio, pa nisam bio skockan ko inače što sam ja skockan. Bio u onoj zelenoj trenirci, dobro se sjećam. Šuškavac onaj, a mala mi još bila, nogavice do iznad članaka. To se, nako kad čovjek skonta, prvi ovi začeci mog vehabizma koji su kasnije evoluirali u postojanje mene kao punopravnog člana veh bi aj zajednice, no o tom drugom prilikom. I gdje ćemo mi, pojma oni nemaju gdje, šta i kako. I ja ti njih odvedem da gledamo nake manekenke. Kofol bila tamo neka i ko modna revija ko nešta, ja u prvom redu. Od malih nogu sam ja to počeo ganjat, štaš. I one sve, jao vidi ga jes lijep i sladak i meden. Vidi što ima lijepe oči. Ma sav je on sladak. Standardna ona priča. Mada je to malo glupo u suštini, mjesto da mi sad tu priču slažu, da sad sve lete da me maze i gnjave i miluju i govore mi lijepe riječi, i to sve samo na osnovu mog postojanja, jok. Sad ja nešta moram njih barickat i šta ja znam, a opet se sve svede na isto. Al nije to ni bitno toliko za ovu priču. Elem, tako ja s njima, a mali bolan bio. I govorim ja njima hajmo, a ovaj jedan govori neka nas još da gledamo makenenke. Vako je nešta sročio, elem nije znao izgorovit manekenke. Ma reko idemo mi.
I lagano mi uz onu glavnu cestu, tamo pored Miljacke, kad vidim ja prolazi zeleni škodilak. Govorim njima, divi isto auto ko moje. Kad samo vidim pali žmigavce i skreće. Kad mi nije srce skočilo u onu Miljacku. Ma reko nije ono naše auto. Kurac nije, izlazi stari iz auta. Meni došlo da skačem u onu vodu, ko će sad njemu na oči. Gleda on nas trojicu, nešta maše viče, ma haj ga znaj više. Kaže ulazite u auto. I mi šta ćemo, potrpamo se. Kontam ja kud ne poslušah onog, što ne ostadosmo gledat one manekenke. Kaže gdje ste to bili, reko pošli da im pokažem tene. Nema veze što je nedjelja bila i što ne radi prodavnica, dovoljno je da oni to vide u izlogu. Mislim, zamisli ti tog mog entuzijazma glede tena i moje sposobnosti prenošenja tog entuzijazma na njih, kad sam ja njih uspio obrlatiti da odemo do čaršije da vidimo tene i razgulimo nazad. Mrsko im do prodavnice hljeb kupit. Ama da sad nekom kažem da ću mu platiti da ode sa mnom ne bi pristo.
Naravno mi nikad ne stigosmo do te prodavnice da ja njima to pokažem. Mislim ko bi reko da će eto baš u tom trenu on nešta ić do čaršije. Dovezo on nas, kaže idi kući i reci materi šta si uradio, a ja odoh ovu dvojicu odvest kućama i reć šta ste uradili. Mislim eto koliko je to bilo davno da su tad roditelji bili odgovorni za ono što im rade djeca i stid ih bilo.
Došo ja kući, mati napravila neki bućkuriš za ručak. Ja pojeo bez ijedne riječi i otišo u sobu da čitam nešta. Dolazi stari kući, kaže jel ti reko šta je uradio i gdje je bio. A mati ko mati, odmah najcrnije misli. Sedmogodišnji sin (a možda nisam imo ni toliko, ovo ja samo da dočaram dramatičnost situacije) joj garant drogu prodavo, nema šta drugo bit. Bla bla, ja kontam saće batine kad no ništa. Umjesto toga mi za kaznu neće ni kupit te tene što sviraju. Mislim da su tad ubili dio mene...
Meščini da niko, ili da kažem rijetko ko, ne voli kad ga neko odbije, u ovom ili onom smislu. Meni, jedino što je gore od tog kad me neko odbije i kaže neću ili ne mogu, jes kad pristane i kaže hoću ili mogu. A saću vam reć i što...
Ja sam skonto da baš zbog tog što niko ne voli odbijanja razvio nekakav animozitet prema odbijanju drugih ljudi, uglavnom ženskih osoba, pogotovo kad i nemam neki objektivan razlog. Još kad se to ukombinuje sa tim da sam ja baš onaj pravi neću/nemogu/neznam/neželim tip dobije se, pa hajmoreć unajmanjuruku, problem.
I kao rješenje sam smislio pravo dobar, a ja bih dodao i pomalo podao, plan. Naime, o čemu se radi. Skonto sam da pojedine osobe, uglavnom ženske orijentacije, povremeno pozivam na kojekakve aktivnosti za koje sam uvjeren da sigurno, al ono sigurno, neće pristati. I onda kad kažu da neće, umjesto da tugujem (i kukam po blogu), meni zapravo bude godra. Jer sutra, kad njima nešto bude trebalo, ja imam savršen izgovor da NE pristanem. Baš sam pokvaren. Ha ha ha!
Naprimjer, ona meni kaže hajmo na kafu? A kad sam ja tebe zvao da beremo trešnje i koprive u 4 ujutru, pa ti nisi htjela? E ne mogu ni ja na kafu. Ili recmo zove ona mene da razmjenjujemo ljubav na planini, sve plaćeno, puni pansion, švecki sto, poljski ve ce, rumunska masaža, ol inkluziv. A kad sam ja tebe no zvao da idemo cjepat drva? E pa ne mogu ni ja sad tebi pomoć. I tako ono, uglavnom nešto u tom fazonu.
Osim ako procjenim da su dotične osobe nako malo avanturističkog duha ili što bi mi rekli u narodu blentave osobe, blentovine. Onda brate moraš posezat za malo vako, da kaem nekonvencionalnim strategijama, kao kad sam onu jednu onomad zvao u šumu da se gađamo šišarkama i mahovinom u oči dok su bili oni požari po Hercegovini.
I to je sve super dok one govore da neće/nemogu/nežele/nesmiju. Al vako se pođahkad i ja zaebadem, da ne kaem pogriješim, pa potcjenim nečiju spremnost, i dočeka me poneko hoću ili haj. E tek je to belaj i problem, jer haj se snađi. Ja sam obično spreman za ove suprotne, negativne, verzije odgovora.
Tako me mati danas poštenski izradi. Vidim ja nameračila se ona da ja njoj nešta pomažem tamo. A danas eto i nisam imo nekog poštenog izgovora da joj ne pomažem. I sad smišljam šta ću, kad dolazi ona i pita šta ćemo za ručak. Bajram, pa kontala ona pravit nekakve pureće šnicle pohovane. Pa kobiva šta ćemo od priloga. E reko tuuu saaam te čeeeko, kontam ja. Reko de nam napravi pomfrita. A vako posljednji put pravila pomfrita prije jedno 14 godina kad je pomfrit bio zdrav ili kad nismo marili da li je nešto zdravo ili nije. Da ne pričam o silnim apelima i peticijama koje sam ja pisao da se napravi nekad pomfrit za ručak. Kad kaže ona meni, haj može...
Danas je, pa neću reći fin, ali danas je svakako specifičan dan.
Danas sam skonto da me silovala jedna gospoja u nekim kasnim tridesetim, eventualno ranim četrdesetim, i da mi je trebalo vremena da ja to sve skontam. Nije nimalo lijep osjećaj moram vam priznat. Ubi. Žena. Glupom. Pričom. Neuroni su započeli lančano samouništenje, ono ko kad Enterprajz hoće zauzet Borgovi, pa se on sam skljoka. Ja stvarno izbjegavam priče da su ljudi glupi ili da su im priče glupe. Uvijek sam ono u fazonu tebe to tvoje zanima, mene vamo nešto moje i zdravo. Al ovo je tako glupo, da se mora izdvojiti. Referentna tačka. Mjerna jedinica za glupost. Sreća u nesreći da je to sve bilo vremenski ograničeno.
Danas sam skonto da se domaći od stranih proizvoda razlikuju u većini slučajeva samo po ambalaži. Dok jedem ovaj domaći kikiriki puter, ne mogu da primjetim nikakvu razliku u okusu. Zato mi je trebalo pola sata i brener da otvorim ovu domaću kutiju. Ima neka tri zaštitna sloja, pa moraš unijet onu neku šifru, pa moraš reći magične riječi i konačno unijet Captcha kod i onda ti se otvori kutija. S druge strane, kod američke ambalaže se u tom vremenu onaj kikiriki puter sam mobilizira i samoincijativno ti se namaže na krišku. Ipak je moja želja da kupujem i koristim domaće, pogotovo ono koje valja, jača od ambalaže.
Danas sam skonto (a nisam baš danas, al eto fina je prilika da napišem sad u duhu ovog posta) da je, uzimajući u obzir ovu sreću u nesreći, uvoz vode u BiH jedan od pametnijih poteza koji je neko osmislio ko god je bio zadužen za isti. Iako se često čuje da je BiH bogata vodama, nikad ne treba zanemariti s kim te vode žive i ko se o njima brine. Ko u njih baca otpad, ko ih ne čisti, ko ih zagađuje i tako to. Niko drugi nego veseli Bosanci. Recimo kod nas je sasvim moguće da neko napravi vikendice na vodozaštitnoj zoni i da kanalizaciju prikopča na izvor vode putem kojeg se napaja malo više od pola grada. Simbolika je u tome velika, a očituje se u tome da trebamo da jedemo (ili da kažem pijemo) govna. E zato je i dobar taj uvoz vode, jer ako popijemo i ovo malo što nam je ostalo, tek smo tad spolno općili ježa u leđa. Jer ljudi su ionako pokvareni, a kako su tek pokvareni kad vide da si u govnima.
Danas sam skonto (isto nisam danas) da je jedan od "argumenata" protiv religije prilično glup, a često je nako upotrebljavan u blaćenju religije s čim se susrećem i previše zadnjih dana. Ko da neko namjerno vodi nekakvu antireligijsku kampanju. Elem, kažu da je religija zlo jer je religija korištena kao instrument kojim su se činila zla ljudima širom svijeta. To je otprilike ko da neko kaže da je nauka zlo, jer je neko koristio naučna dostignuća kako bi nanio zla drugim ljudima. Ne znam jel do mene, al meni ovo i nema logike.
Danas sam skonto da relativno prosta i jednostavna bića poput mrava imaju daleko organizovanija društva od ljudi recimo. Gledao sam ubitačno dobar dokumentarac o mravima i zaključio da je mravlja organizacija nadmašila sve i jednu dosadašnju ljudsku organizaciju bez obzira što su ljudi kudikamo pametniji i imaju više znanja od mrava. Kakve demokratije, kakvi bakrači. Mislim da bih mogo povazdan proučavat mrave. I da ima kakvog hljeba kod nas od toga, ozbiljno bih razmišljao da se bavim tim poslom.
Danas sam skonto da je jedino teže (da ne kažem gore) od donošenja važnih i bitnih odluka u životu donošenje istih tih važnih i bitnih odluka u tuđem životu. O ovome mi se i ne da posebno nešto razglabat, iako bih komotno mogo.
Danas sam skonto još nešto, al o tom drugom prilikom...
Otišo ja neki dan da platim nakav račun kad kae meni teta da je plaćen već. Ja joj pružam pare. Kaže plaćen. Ma reko imam sitno, samo da nađem. Plaćen! Stojim ja. Sjedi ona. Gledam ja nju. Gleda ona mene. Meni ništa nije jasno. Njoj nije ništa jasno. Pa reko da platim. Kaže plaćen je račun već. Kontam zaebaje me. Odem ja platit drugi račun na drugo mjesto i vraćam se na isto mjesto kod te tete, reko da platim račun. Kaže plaćen je taj račun već. Ko je mogo platit kad ja sigurno nisam...
Taj isti dan odem do banke i tamo nije bilo gužve, a još 3 šaltera rade. Da, dobro ste pročitali 3 (slovima TRI) šaltera.
Mislim da smo mi jedino domaćinstvo u opštini u kojem je svjetlo u kupatilu upaljeno kad nema nikog u istom, a ugašeno kad neko ima.
Jedem nakav voćni jorgut od šljiva i cimeta. Ubija. Ja sam jedno vrijeme sam pravio te voćne jogurte sa bananom, medom, cimetom i čokoladom. Kad se tim urokaš i kad te no slatko opauči, ne možeš doć sebi 4 sata.
Nema mi ništa mrže nego kad kažem materi da me zovne kad završi s kupovinom da ja poteglim one kese. I onda ona mene zovne, ja dođem, ona nije ni do pola došla. I onda me uzme davit, a hoćemo kupit ovo, a hoćemo kupit ono, a vidi ovom datum ističe tad, de ima li neki friškiji, pa onda sve živo izrovi, pa onda pođe kupit puter i gleda nešta onaj sastav unatoč tome da isti puter kupujemo već 12 godina. I još kad smo na kasi, pa mi kaže, a hoćeš neku čokoladu da ti kupim. Odmah se osjećam 15 godina mlađe. Samo čekam da mi ona kasirka ponudi nindža kornjače (ček aut 2:15)
Iako sam se okupo, kad vidim kakvih sve mački ima na ovom blogu idalje se osjećam ko Pepe le Tvor. Upita se čoek imal iko da je nako ružnjikav među blogerkama?
Plus mi kreve opasno škripi u zadnje vrijeme. Ne znam od čeg...
Ja ne spadam u onu kategoriju ljudi koja ne voli druge ljude. Ne mogu reći ni da volim ljude, jer znaju bit govna, al više naginjem na tu stranu da ih volim nego da ih nešta mrzim. Ruku na srce, ali ja se dobrim dijelom ostvarujem preko drugih ljudi. Ostvarujem se kao prijatelj, kao dijete, kao bloger, kao rođak, kao jebač, kao komšija, kao... ma mislim da se ostvarujem preko svih uloga koje imam sem jedne.
Al bez obzira na to, određeni ljudi su me uvijek nervirali i tako će ostati sve dok se ja pitam nešto u svom životu. Recimo uvijek su me nervirali ti pseudomizantroptipovi. Eto ja ne volim druge ljude, meni niko ne treba, bla bla ser ser. Pa idi u mičku paterinu, idi usred ničega, pa tamo pričaj te govnjive priče. A ono jok, sjedne na fejsbuk/blog/forum i onda nešta serucka i šupljira. Znaš ono, okupi ljude oko sebe i priča im da njemu ljudi ne trebaju. Pa i Lazaru Drljači, koji je bio pravi onaj vuk samotnjak, su ljudi trebali i sa ljudima je pričo, a ne nekom nedojebanom tinejđeru (pritom ne misleć na tinejđera po broju godina). I haj sve, nego im to furka neka. Mrš!
Od svih ljudi, ovi što se furaju na asocijalnost su me uvijek nervirali. Ono dođe nešta u društvo i biva asocijalno. I sad kao neko treba da se zanima za take ljude. Jedna od blagodati druženja je, između ostalog, verbalna komunikacija. Jedna od glavnih odlika druženja. I onda ti dođe neko i šuti. Uvijek se sjetim ovog jednog iz osnovne koji je vazda bio omiljeni kod većine djevojčica (i zamislite, to nisam bio ja :O [šokantno ali nevjerovatno]) zato što je šutio. Al nije on obično šutio, nego je misteriozno šutio, šta god to značilo. Valjda takvi ljudi kontaju da smo svi ostali na mentalnom nivou osnovnoškolaca pa nam je to zanimljivo, a ono nismo. Mislim, to je ko da odeš na bazen, i poneseš vokmen sa sobom i slušaš na nekoj stolici pored bazena. Može, al i nema pretjeranog smisla. Ja brate volim komunikativne ljude, kad nemam nekih tenzija dok pričamo, kad ne moram izvlačiti riječi iz njih, kad razgovor teče normalno. Nije ni da sad hoću da ne mogu doći do riječi, ali između dobro šutljivih i dobro pričljivih, odabrao bi docnije. Mogu ja i sa zidom pričat, ni on ne govori. I vama jedno mrš!
Ne volim ni sjebane osobe. Takvi se, po nepisanom pravilu, obično djele u dvije kategorije. Jednoj kategoriji je toliko dobro u životu, toliko nemaju nikakvih problema, da moraju izmislit problem da bi imali problema. I to izmisle da su sjebani od problema, a u suštini im je to jedini problem. Kad se kojim nesretnim slučajem nađem s nekim takvim u društvu, a dobro pazim da se ne nađem, uvijek se pitam jel me neko od raje zaebaje i jesul namjerno doveli taku osobu da mene nervira. Ja bih takve udaro pesnicama sve dok im ne izbijem tu sjebanost iz tijela. Druga kategorija je ona koja je stvarno sjebana. I obično je takvo stanje izazvano nekim stvarnim i ozbiljnim životnim događajima. Ovi bi donekle bili i uredu da je ta ista sjebanost privremeno stanje, a ne karakterna osobina. Oni me ono baš nerviraju. Prvo me nerviraju što su negativni. Niko brate ne voli negativne ljude. Ili moraš bit malo nako naopak da voliš negativne ljude. A drugo, meni ti ljudi odmah govore da su nezreli i to na onaj najgori mogući način. To su oni ljudi koji se ne znaju nosit sa životnim problemima, pa im je odgovor na sve životne nedaće sjebanost. Ko nešta će se rješit samo zato što su oni sjebani. Neka hvala. I o da, mrš! Sreća u nesreći je da je ovu kategoriju vrlo lako prepoznati. Obično imaju cigaru u ustima (e jesam ih detaljno opiso u mp3). E sad je ključno da ih upitate zašto imaju cigaru u ustima. Ako vam kažu da imaju cigaru u ustima jer imaju problema, to su ti. Prijateljski savjet - izbjegavajte ih.
I ništa ne bi bilo toliko strašno da ja nemam neki indirektni problem, ili da kažem konflikt, s takvim ljudima, koji ono, pa ko da im je krivo što si ti veseo i raspoložen i druželjubiv i pričljiv i pozitivan (i još gomilu drugih pozitivnih osobina koje me krase). I onda ono samo čeka da kaže nešto, da izjavi neki glupi komentar od kojeg bi se trebao osjećati loše na ovaj ili onaj način. Hoće mi nešta bit od takvih...
Vako kad se ja malo zamislim i razmislim, upitam se stvarno s kakvim ja to ljudima to pričam, družim se i opijam. Haj što ne znaju za Velesa, Stuhaća ili pak Dubravka, ali da ne znaš za Proku Pronalazača i Hromog Dabu, pa to već ne ide...
Svi šatro nešto čitaju, a niko pojma nema. Kad ih šta upitaš, ko mulci. Ne znaju sastavit rečenice. Mislim da i drugi ljudi kupuju knjige samo iz mode.
E šta bi ja svašta znao da uzmem šta drugo mimo biltena za kladionicu...
Pravo je teško napisat post, ma kako on bezvezan bio, uz pratnju ovih gifova. Meni lakše napisat post na osnovu gifova, nego nać gifove na osnovu posta. Ili slike.
Još kad vidim vako ova patetična sranja od gifova, hoće mi nešta bit. Svaki ovaj piskel vakvih gifova mene ubi u pojam. Gledam i boli.
Upita se čoek koji moraš bit luzer i besposličar pa pravit vake gifove.
Eo slika bonus za Biberli pošto je ona veliki poteroljubac. Bajdvej, neki dan mi ova jedna reče da sam isti Poter. A ni nalik...
Danas sam nisam dobio informaciju koja mi plaho treba i koju no iščekujem ihahaj. Valjda ljudi nekako navikli da ja sve znam, a ne znam ja sve. I onda mi tako daju neke polovične informacije s kojim se ja mogu slikat. Ma ne mogu ni to. Još kad ja nešto upitam, pa to se uvrijedi. Konta ja njih zaebajem. Ko ono moram ja sve znat. Avaj!
A kad nešto znam, onda ide objašnjavanje do u detalje. Pa ti ono korak po korak objašnjava, a ti se baš nako osjećaš ko kakav glupko. Nema veze što si reko da je sve jasno i da sve to već znaš. Kad čoek skonta, najbolje bit glup. Ili se makar pravit glupim.
Zato sam danas dobio futarolu za mobitel (vidite vi što mene paze). Pravo je dobra i mrsko mi je uslikavat je. Vako je crvena i ima likove iz Snupija. Onu malu pticu i onu dosadnu djevojčicu i možebit da ima i Čarlija Brauna. Snupija uglavnom nema. Stavio bih ja neku sliku s interneta, al navodno je kastm mejd (možda i nije, al ćemo se za potrebe posta praviti da jeste) pa sve i da hoću, ne mogu je naći. Al da ne bude ja vaki ja naki (Dino vaki Dino naki), evo zamjenska slika.
A ona moja stara futarola, eno je neđe na Bjelašnici. Sanka se ili se skija...
Danas sam bio u interakciji s jednom curom koju nisam bario. Eto zamislite. Ja. Nisam. Bario. Curu. Nije da ih inače barim, al u zadnje vrijeme se po blogu priča da sam bariša pravi...
A pravo je simpatična bila. Još je ko ona mene baruckala. Komplimente ona meni neke upućuje, folovi golovi. Meščini da sam prvi put u zadnje tri godine na kompliment reko fala umjesto znam (ili nešto u tom smislu). Mislim ne znam, možda je. Ne znam ja to prepoznat vako zaoprave, mimo interneta. Barenje, jel. Na internetu piše, pa ti fino pročitaš jedno, pa dvaput, pa još 16 puta i skontaš. A vako uživo skroz (sam) druga priča. Al nako iz priča drugih ljudi sam skonto da su mene nake cure barikale, samo što ja to nikad ne skontam na vrijeme, pa na osnovu mojih reakcija one i ne nastavljaju. Obično sam saznavao takve stvari na način da neko kaže pa što je ignorišeš bolan, pa onda onaj čitav poslije proces objašnjavanja te rečenice. Tad otprilike ja skontam šta je pisac hotio reć.
Došo ja kući danas, upalim skajp, kad imam šta i vidjet...
Kontam, evo je neka nemoralna sisata nimfa, pa bi malo da četujemo prije nego što pređemo na konkretne poslovne radnje. Ovo je forme radi jel, da se dogovorimo i to. Ja kliknem, imam šta i vidjet...
Ne znam gdje me nađu samo, kad ionako malo ko zna za ovaj mi skajp...
Donijeli mi nakog grožđa našeg, i sad je toga vako bilo par kila. I jelo se to lagano, pomalo jel. I nako vazda oko tog grožđa bilo onih malih bajica, mušica, drozofila melannešta. Al se to meščini preko noći nakotilo i razmnožilo, da ne povjeruješ. Ja danas u kuhinju kad tamo čitav roj mušica. I neće da idu iz kuće. I haj što su u kuhinji, nego što su se sad počele raseljavat po kući. Pođem se pogledat u ogledalo, upalim svjetlo, ono 100 komada na ogledalu. Isto horor film. Onaj horor serijal od Romantičarke. Vako ih ima na paprci 40 komada. Tipkam na kompu, ova jedna leta, oblijeće, prati šta pišem. Perem zube, ona jedna me šmeka.
I haj sve, nego neam niđe pauka u kući, da on to malo pomete jel. Ne želim da ih ubivam, a ne znam kuću s njih volkih...
Vašem najdražem blogeru se danas najviše zgadilo: a) vrijeme b) ljudi c) život d) čiča koji ispuhuje nos u žbunje iako je udaljen od česme nepunih dvajes metara i kojeg je vaš najdraži bloger htio šutnut majgerijem u isto ono žbunje (al srećom ne mariše slabije) e) žene
Čija je mama pušila u trudnoći? Kome je vrabac draži od ševe? Koga majka jednom rađa, ali se čitav život kaje? Ko će otići kući usranih gaća? Izbacite najslabiju kariku... Tan tan ta tan!
Neki dan ja na ovom jednom šalteru i pružam teti dokumente i tamo moja slika. A ono brate kad se slikaš, upicaniš se maksimalno. Gleda ona onu sliku, pa gleda mene. Pa sliku, pa mene. Kaže ona meni, pa šta si ovo frizuru promjenio. Ma ja reko, malo. Pa kaže bolje ti je vako (upiruć pritom na sliku mi). E reko saću se ja ošišat kad je tako. Odem ja fakat da se ošišam kod ovog mi jarana koji me šiša već 10 godina najmanje. Samo mu ja sjednem, ne moram ništa govorit, zna on tačno šta ja hoću. I ošo ja jučer do njeg, nešta nea vremena ovo ono, a ja nešta navro da se šišam. I odem kod ovog mi komše, ono lokalni frizer kad ni on ne može. I sad on meni kako ćeš, ja ne znam šta da mu kažem. Ko da odgovaram pred tablom jorane. Ko kad nisam nikom reko kako da me šiša već 10 godina, ispo iz fazona totalno. Ma reko bolan samo me malo upristoji eto, da ne izgledam ko majmun. Nešta on mene ispituje valjal ovo, valjal ono. A ja skino one naočale, ništa ne vidim. Ma reko odlično, prva liga, vrhunski. Zaebajem ja njega, ko da ja njega šišam, a ne on mene. Ja došo kući, pogledam se u ogledalo kad imam šta i vidjet. Ošišo me, ko Hitlerjugend izgledam. Ko Hitlerjugend al s brkovima eto. Ma ko Hitler izgledam jebote...
Još me mater zaebaje. Kaže odlična ti frizura. Nikad kriminalnija nije bila. Frizura, ne mater. Dođe mi da nabacim onaj krkanski zlatni lanac ala Kristijan Golubović ili da otkopčam šlic, ono da skrenem pažnju s glove jorane.
Meni ako nešto ide na neku stvar onda je to moda. Haj mislim, hoće ljudi da su moderni i sve, i nema veze što nema nikakve logičke podloge u svemu tome. Ko da je ikad s ljudima i bilo. Nego što nikako ne kontam jes ko određuje šta je moderno, a šta nije. Ko određuje šta je trend, a šta nije. Trendseter?
Mene su vako imali poneki, hrabri, nazvat trendseterom. Trebalo mi je ihahaj vremena i vremena, godina i godina da skontam šta uopšte ta riječ znači. Ko kad nam je jezik nakaradan, a govornici istog su duhovna sirotinja, pa ono budu nešto oni tako prilagode neku stransku riječ i kofol ta ista sirotinja prekonoći postane pametna, a ono su i dalje zvono od ovce. Kad sam čuo ono stejdž i bekstejdž ja konto to neka nova dva svemirska broda iz najnovije sezone Star Treka (nije Star Trecka).Al nije bitno ovo sa jezikom nam, to je priča za sebe. Pa da se ja vratim na modu.
Kad nako pogledam svoj život retrospektivno, mogo bih ja komotno bit taj trendseter. Doduše nije to planski, al eto. Recimo onomad nekad, pa ima tome i nekolke godina, nađem ja materine avijatičarke. I noso ih ja vako, ne često, al ponekad. I hodaš ono ulicom, odjednom te svi blijedo gledaju. Ko divi onog papka, šta mu je no na glavi. Iduće godine odjednom avijatičarke postale modni trend, ko ih nema, papak je. Meni više i dodijale. A usput ih i slomio. I u potrazi za novim nađem kod Majke mi od Tetke naočale. Ono prave one za plaže. Kupila ona jednom tih naočala, nekolke komada i nosala ona to tako. I ha je ona ošla u Švecku ja uzeo sebi taj jedan komad. Elem, nosio ja njih, isto svi te gledaju ko majmuna. Ono gledaju te i kontaju divi ovog ukro naočale od tetke. Još nako imale ko neki pseudotigričastoleopardski uzorak na sebi. Još smeđe bile. Heeej, zamisli neko proizvodi nešta smeđe. Nema gore boje. Kako no na šatrovačkom se kaže smeđe boje? Ha ha. Ha. Niste to očekivali.
I haj, to s naočalama i nekako jerbo sam ja ionako ćorav pa ne mogu dugo bez ovih svojijeh orginalnih naočala. Izdevera se nekako.
Prije toga nosio one kundure ko one neke ko pape. I sve me ljudi zaebavali da sam pemzioner jer nosim te penzija cipele/pape. Ko one zepice eto. Prvo sam imo one neke prave hipsterske ko šarene ko nešta tako. Onda sam nakon jedno par mjeseci skonto da sam se dobro zaebo oko njih jer su mi vako za pola broja bile male. A pošto ja puno hodakam, ja moram imat iznimno udobnu obuću. I tako ja njih privremeno penzionišem. Kasnije kupim na taj fazon, samo ko brušena koža i sive. Tom Tejlor. E tek sam tad bio penzioner. Jedino mi vokri bi što ne uzeh dvoje, kako su dobre bile. Al hej, odjednom to postalo ubermegapopularno, ko ne nosi taj je derpe i slične priče. Odjednom eto.
Nekad vako prije nekolke godina isto sebi kupim ušanku. A ušanka sila kad zazimi ono ujutru, mene libo libido. Ja ništa ne osjetim. Još je ja nosio s onim klapnama nagore. Pa to izgleda ko šubara. A oni naš narod, go seljak, gleda. Pa ko da govno nosim na glavi, a ne zimsku kapu. Čak mi je ovaj jedan dobacivo nešta na ulici, nešta u vezi Rusa ovo ono (nas i Rusa trista miliona!). Ove prošle zime imam šta i vidjet, svaki džiber nosi jednu. I haj što nose, nek nose, nego bolan sve oni sa one jedne stanice, pored koje sam svaki dan prolazio, a koji su me gledali ko da nosim rakuna na glavi. I sad svi oni nose te iste kape. Mrtvi ladni.
I bilo tako tih ihahaj situacija, ko će bolan to sve popamtit. Nešta ja skontam, svi me blijedo gledaju, i onda godinu ili dvije kasnije odjednom ljudi ludi za tim nečim. Pravi sam čoek ispred svog vremena. I haj da je samo s oblačanjem tako, nego sa svim i svačim.
Recimo ja počo slušat Laku kad niko živ nije znao za njeg. Mater mu rođena nije znala da pjeva. Sve ja slao raji, ma svi ono, joj eno ga opet nešta dosadno smislio, dosadnjaković bla bla. Godinu kasnije odjednom Laka planetarna zvijezda, na Tajlandu ga slušaju. Ma goni.
Ili oni iz Cazina recimo. Ja ono gledo, pa haman kad se pojavilo. A još nisam iz Krajine (al imam famelije tamo). I ja sve šalji ljudima, vid jes šega, divi jes dobro, ovo ono. Svi su u fazonu haj ne seri. Ne prođe puno, odjednom ti isti ljudi meni šalju nazad iste one klipove što sam ja njima slao uz komentare divi šege, pišno sam se u gaće (šta će mi mama reć). I tako to.
Pa Žužulina. Niko ti nju isprva nije čito. I ha sam je ja dodo u favorite, eto ti raje, svi odjednom čitaju njene postove. Omiljena blogerka postala. S oba Halida bila, s Brenom bila. I evo sad favorit ovom, favorit onom... sve dole do Krajine...
Pa bolan onu pjesmu Karabaja, kad ikad sam ja to slušo. Sjećam se ja uzmem onaj vokmen, uturim onu žutu kasetu i slušaj. A svidjela se meni pjesma ono pravo. I sad kofol bi ja da ja nju mogu slušat i mimo vokmena jel. I nejma druge nego da je naučiš napamet. A onaj tekst nemoš nafatat. Još sam ja ono ekspert za mishrd liriks. I ja ti vako fino iskinem jednu dvolisnicu i onaj vokmen i sjedi i piši tekst. Riječ po riječ, pa vraćaj nazad ono, premotavaj, zapisuj, ispravljaj. Otišlo vremena i vremena. Sad sve zguglaš u sekundi. Da ne spominjem da sam fulio dobar dio teksta. Al nije to ni bitno, nego bolan dođe mi neko prije par godine i kaže čuj im nove pjesme. Pjesma stara ko moj vokmen. Sonijev bio...
Pa onaj ajtjuns. U doba kad se još slušala muzika preko kompa, kad su brzi i neograničeni interneti bili u domenu mašte (ili makar van dometa džepa), ja slušo muziku preko vinampa. I skužim ja nedugo kasnije da ima ajtjuns koji je nako baš bio dobar. Govorim drugim ljudima, ma ne mogu se načudit koji sam ja seljak čoik i kako mogu s onim deverat. Nije prošlo dugo eto ti sveijednog stručnjaka sa makovima, ajfonima, ajpedima, ajvarima dok u pozadini svira ajtjuns.
Al haj sve i to, nego što me onaj gango nervira. Onaj korejski. Ja volim hercegovačku gangu. Al nije to ni bitno. Odjednom je on kao neko otkriće, odjednom su svi ludi i zainteresovani za korejsku muziku. Kad sam ja ljudima pokazivo Epaksu, istinskog kralja korejske muzičke scene, ljudi prestajali komunicirat s menom. Ko đeš ba ovo slušat, koji si ti hrzus. Prekidali razgovore i komunikacije sa mnom. Čoek prodo preko milion kaseta. Da, da, onih radio kaseta. Eto kad je on bio popularan. I sad isti ti meni našli seruckat o nakom Psaju, kofol on neki faktor bla bla.
Zipa kralja...
Vaj em si ej na korejski način i moj lični favorit monki međi'...
Gleaj mu reklame čoeče, ja bih ovo kupio a i ne treba mi. Možda bih doduše prsko ljude s ovim...
Danas ne samo da su bili svi ljubazni ovi predstavnici birokratije, nego su mi još i izašli u susret kad god su stigli. Ja još vamo pripremio čitavu salvu psovki, uvreda i ostalih ružnih riječi i na kraju sve propade u vodu. Još se ba fino ispričasmo. I nasmijasmo se hej...
Dok jedem picu, ljutu al hladnu, sjedim u mraku (ne računajući svjetlo laptopa) i tišini (ne računajući zvukove tipkanja, mljackanja, lajanja, zujanja friždera i satova) dolazim do zaključka da bi svi ljudi trebali buditi peseke po danu. Ono ideš ti, vidiš onu lutalicu kako drinjca, a ti ga fino ćušneš malo nogom il kakim šćapom i probudiš ga. Ili ako ti se gadi ili te strah prilazit mu, gađaš ga kamenčićima ili limenkom kole recimo.
I onda, umjesto da oni laju navečer i zavijaju ili se iskupljaju po ulicama u gluho doba noći ili me prate dok sam maločas dolazio kući, oni fino spaaavaaaju ko sav normalan svijet. Prvo onaj jedan laje nešta. Ne znam na kog i na šta, al na nešta laje. Pa me onda ovaj drugi prati. Ko ja volim da me neko prati. I to posebno cuko koji mi se vrzma oko nogu i za kojem imam osjećaj da ću udarit svakog trena. Pa ako neko nekog prati u ovoj priči onda sam to ja. Pa onda idem ja dalje kad njih nekolke na sred ulice. Ne znam šta imaju radit u 2 sata ujutru nasred ulice. Idem ja, idu oni. Gledam ja, gledaju oni. Ja odem kući, oni nemaju kuće. Ha ha. Ha.
Eno ga sad nešta laje i laje i laje. A promuko više kolko laje. Nigdje žive duše na ulici, niko mu ne odgovara na lajanja, niko ni habera. Ne znam šta ima više pričat, što ne priča preko dana. Pa navečer, vako ko i ja, pođe spavat. Jok, ono drinjca čitav dan i normalno da navečer ne može spavat. I onda zaebaje ostale, jer ono, ako je njemu crkla krava, daj da roknemo komšijinu. Pa što ne bih i ja uzvratio istom mjerom...
---
Jutros ja idem, kad me naka cura pozdravlja. Pojma neam ko je. Ko ono ja je pogledo, mislim inače gledam ljude koji mi idu u susret, i ona me pozdravi. I ja nju. Ko znamo se iz viđenja, ko i ne znamo se. Možda joj se sviđam. Simpatična je.
Pođem ja navečer malo i idem ja i ide vako grupa nakih ljudi. I istom se jedna izdvoji i nakim čudnim hodom pođe prema meni. I sad ja no gledam, a normalno ne vidim ko je u pitanju. Ja otprilike prepoznajem ljude na 2 metra udaljenosti. Dalje od tog more proć i kakva blogerka, ja je ne bih zamijetio (pa vi skontajte). Jedino po čemu mogu prepoznat ljude jeste po hodu, al o tom drugom prilikom. Elem, nakon što priđe, skontam ja konačno ko je. A bilo je nako malo čudno vidjet da ti neko nako prilazi. Pa i simpatično u jednu ruku.
Nisam prošo ni 50 metara kad idu neke dvije cure i jedna od njih mi kaže ćao. I ja joj uzvratim. Mislim uzvratim joj sa pozdravom, ne sa hiljadu upitnika i pitanja ko je pa bre ovo.
Elem, kasnije te noći, sjednem ja, naručim piće kad eto ti nake cure za moj sto. Kaže ti si meni poznat od nekud, jel se znamo. Reko ne znamo. Ma poznat si ti meni. Ma jesam reko. Ja sam ti onaj što vodi dnevnik. Ne gledam ja dnevnik, kae ona. Ma reko snimio sam i tri reklame za one sokove.
Pošo ja kući i sad ko stojim ja i sad vako ko neka cura pored mene. Nešta ona priča, i primjetim ja da ima jako lijepe zube. Ili su barem izgledali jako lijepo iz moje perspektive. Elem priča ona nešta, upita nekog nešto i ja se ono nonšalantno ubacim u razgovor. Čito sam negdje da je to ljudima, curama pogotovo, pravo iritantno. Gleda ona u mene, kaže, jesi ti meni poznat nešto. Kontam ja hir vi go agen. Jesam li reko, upitam ja krajnije znatiželjno (a ustvari nisam bio znatiželjan ha ha). Ma jesi. Ma ja sam ti onaj što vodi dnevnik. Gleda ona, kobiva nije navikla da su ove televizijske zvijezde pored nje. A reko snimio sam i tri reklame za one sokove. Gleda ona, al simpatično je nako sve situacija komplet. Kaže, a jes ti odavde. Reko jesam. Pa ja kaže, zato ti i znaš sve (aludirajuć na moj komentar prilikom ubacivanja u njen razgovor).
Diktature su ništa drugo do produkt aljkavog društva i frustriranosti pojedinaca istom tom aljkavošću. U tom svom javašluku i aljkavosti nađe se jedan pojedinac kojem sve to ide na neku stvar i koji je u kineskom horoskopu mačka. I ako to potraje dovoljno dugo, a potraje, on skonta da nema drugog načina borbe sa širokim narodnim masama nego kroz politiku, jer može on do ujutru da sere na blogu recimo (vako ko ja) ili gdje drugo, ali to ne pije vode. I upravo kroz tu politiku nađe još istomišljenika koji su jednako frustrirani jednako glupim stvarima i zajedno se udruže da ispravljaju aljkavost, ljenost, nezainteresovanost i nered koji su opet produkt drugih ljudi. No obično je to društvo toliko zaglibilo u tome svemu da se moraju primjenjivati kojekakve radikalne metode ne bil se izgovnali svi iz toga dok još ima vremena. Posljednji voz za kolovoz, što bi rekla moja profesorica Latinskog kod koje ja sutra imam kontrolni i mjesto da učim, ja ovdje nešta trabunjam po blogu. Međutim, kad se sve sabere i oduzme, diktature kao politički izbor nisu ni upola toliko loše kakvim se predstavljaju. Čak štaviše, često dovode do ubrzanog napretka društva. Ima nekog hajra od njih...
Ja nisam budući diktator, mada ne bih imo ništa protiv. Sve bih slao one državne milicije i policije i tajne službe i agente i špijune i satelite da prate ljude, pa kad vide da neko nešta fušeri, da ga (se) fino ispendreče. E jel fušeriš, pa po prstima. E jel radiš kako ne treba, pa po prstima. E jel hoš ranije završit da ideš, pa po prstima (nožnim). Pa da vidimo onda ko će radit ko da radi neprijatelju, a ko će radit ko da radi rođenoj materi. Pa da vidimo onda ko bi se posljednji smijao. Ja ne znam šta je ovim ljudima više, samo da mu je da ispusti iz ruku.
Tako i ja evo, žrtva tuđe aljkavosti. Sve mi hoće nešta bit. Dođe mi da sad odem pa da im onu tastaturu namrvim, sve ono slovo po slovo izvadim i u nos uguram kad vidim s čim ja imam posla. Jebem ti i timski rad i tim bilding i tim ljudi i Tim Burtona i sve što ima veze s tim. Ja samo kad pomislim koliko sam ja radio (taj) isti poso, koliko sam leto da sve stignem na vrijeme, koliko sam imao više posla da uradim, koliko sam vremena potrošio na šminkanje svega toga da to fino izgleda i na nešta liči, pa tek mi onda hoće nešta bit. I onda kae što si sijed toliko. Kako neću bit, a sve od sekirancije. Svaki put kad me neko iznervira meni se jedna sijeda pojavi, po tom pitanju sam zaebo i Đorđa Klunija...
Evo ni stranica im ne radi. Od svih 365 dana i 24 puta toliko sati, oni su baš SADA, kad ja pišem post i kad mi treba jedna slika, našli održavat stranicu. Mora ono mene nervirat. Ne znam šta je ljudima ovih dana, samo me nešto nerviraju. Ko god stigne, pa malo me nervira. Nako, ničim izazvani. Dobro je ba više, ohanite...
Dok pokušavam pokvarit internet, sjetim se jedne situacije nekad iz doba srednje škole. Kao tad je bila ona fora da se otvaraju oni razredni blogeri. Ko ono razred ima svoj blog. I tako kod nas jedan kreten, a kasnije i derpe, otvori taj naš blogić. I sad je ono 98% postova bilo o predstavljanju raje iz razreda, a vazda ista priča, joj on/a je lud/a 100% majkemi, al ono pozitivno luda, prava raja, ovo ono, exktra je. I ti to kad sa strane čitaš, reko bi bolan pun razred cvjećki. A ono bilo okupljalište najvećih govnara i ološi na jednom mjestu, u jednoj odjeljenskoj zajednici. Ko onaj šablon za one bojbendove što ima, tako smo i mi bili šablon za propalitet razred. Sve govnar do govnara. Ili govnarke. Zavisi đe sjedneš. Elem, skonta taj kreten kako se pravi anketa na blogu i montira istu. Kao ko vam je najdraža ličnost, ili vako nešto glupo, iz razreda. I sad kofol on imo najviše glasova, kofol on neki faktor. I vako je sve stavio ljude pojedinačno na toj listi, samo ovog mi jarana u mene mi i mene zajedno stavi. Ko ono mi neki luzeri, pa eto kad se saberemo, možda i vrijedimo nešto. I ja fino glasam za nas, a kofol može samo jednom. Ovo kofol se odnosilo na one koji nisu znali da moš izbrisat kukije i glasat opet. I opet, i opet, i opet. I tako ja fino i uradim. A ono šatro bilo nešto po procentima. I na kraju 95% za nas, ostalo njima po 0.3%. I nešta su oni po komentarima raspravljali o tome, pa kako majkumu, ne mogu oni bit toliko popularni. Ja vamo zalego od šege. Još sam mu meščini nešta i reko uvez toga u školi, ko ono jes vidio što su nešta ljudi glasali za mene, ne znam šta im je. Ja se bezobrazno lud pravim. Dođem kući imam šta i vidjet, naljutio se ovaj, izbriso i mene s onog bloga, i anketu i sve živo što ima veze s menom. Cirkus pravi...
Danas sam trčo malo. Nisam, ima i ha haj. Samo što mi duša nije ispala na nos. Ostario i ja više...
Šta vi mislite, jel mene ove pojedine blogerke trolaju sa ovim im ne pismenim piskaranjima il oni stvarno žive u uvjerenju da to tako treba ili nikad nisu vidjeli da treba drugačije? Tipa ovo da pišu zarez vako,i onda ne odvoje poslije toga . Ali ovako odvoje tačku đe ne treba ! Ili uzvičnik,zavisi . Jel to neka fora,da se i ja uključim ... pravo je teško pratit ove moderne trendove i bit moderan ...
Eo slika leptira za njih.
Dođe ti se da se zapitaš čitajul ljudi danas išta osim ovog mog bloga...
Neki dan sam obuko čarape. I to dobre čarape. I na neku glupu foru ih bacim u korpu za veš nakon samo jednog dana nošenja. Ne znam šta mi bi. I pošo ja jutros, da nađem čarape, kad ko one dobre, iste, i mojoj sreći nije bilo kraja. Ja sam znao da taj dan mora bit dobar, čim je tako dobro počeo. Dan se po čarapama poznaje. Obično ja ne mogu naći nikako čarape. Pa ako i nađem, onda nađem samo jednu. Ako nađem dvije, jedna je poderana. Ako nijedna nije poderana, onda smrde nakon kratkog nosanja. Ako ne smrde, onda su neudobne. I tako u nedogled. Naći dobru čarapu je teže nego naći dobrog prijatelja ili dobru ženu. Al haj, dosta o čarapama...
Pošo ja jutros da kofole radim za izbore. I haj sinoć ja s ovim jednim čeko da nama dostave taj nakav materijal, da se mi to nešta pripremimo. I došlo to, mi zbrzali i razgulili kućama. Kaže on meni da se vidimo tamo u 15 do 7, ko ne dođe on propo. I ja normalno legnem u neka doba. I budim se ja u 6 jutros. Naravno, kad je šta bitno, a jutros je bilo, moj mobitel i alarm na njemu su prespavali. Jebote pa mjesto da mene budi onaj mobitel, ja budim njega. Eto, pa ti budi konj u životu... I normalno, nisam ja blentav da ustajem u ta doba, a taman nešta fino usnio. I kofol neka mene još samo 5 minuta. Ja se okrenem, vidim 7 i 35. Ustaj, spremaj se, traži čarape, izlazi iz kuće. Vako 7 i 40. Nea šanse da ja tamo dođem za 5 minuta, al nikako.
I ja u padže, kad tamo onaj spisak ljudi koji rade. I sad pošo da zovem ovog precednika nam, da javim da me eto i da me ne otpiše (povratak otpisanih). Ko znam mu ja broj, nako ono iz viđenja. Ja gledam na onaj papir, skroz drugačiji broj. Haj zovem ja, kad naka žena se javi. Ja reko dobro jutro, ha hu. Reko ko je to? Predstavi se žena. Reko jel precednik tu, kaže ona meni spava on. Šta bona spava, ja hoću da zakasnim, kontam on tamo uvelike broji one listiće. Kaže saću ga ja probudit. Meni vamo neke misli prolaze kroz glavu, kakvo crno buđenje, čovjek mora bit tamo. Ima da nas CIK sve ŽIK! Kad kaže nejma ti njega, otišo ti je on.
Haj ko meni nako malo lakše, a malo bolan, teže. Rovim ja po onom mobitelu dok idem prema obližnjem taksi štandu. Taksi štandu koji je prazan. Zora sviće, meni pada mrak na oči. Jedva ja iskobeljam onaj broj njegov na mobitelu, zovem ga da mu javim da ću okasnit malo. Tražim ja onog taksija, nigdje. Kad eto ti onog jednog, a ja se razmaho. Kontam i da mu ima mušterija, ima da je istjera zbog mene kolko sam mu maho. Spušta on meni onaj prozor, kaže jes ti sad zvao. Joj reko ovaj došo po narudžbi, meni pada mrak na mrak (koji je prethodno pao na oči). Ma reko nisam, jel more ovo. Haj upadaj. Reko vozi me do tih i tih, kaže on jel tamo na negdje drugom kraju grada. Ma reko nije bolan, vozi vamo. I pođosmo mi, neki fin taksista bio. Za veliko čudo. Ja tu firmu inače izbjegavam uzduž i poprijeko jer je leglo seljaka. I nešta on drobi, ja sanjam još uvijek, kad vidim ja on meni fula ono skretanje. Haj kontam, može i okolokokole, jes da mi je skuplje, al još mi i više vremena treba. I haj što je fulio jedno skretanje, nego pođe i drugo da fuli. Stani bolan reko jarane, de ti vamo skreni. A on joj izvini ovo ono. Kontam, mojne meni šuplju. Ja kolko god da sam (ne)svjestan i odsutan, uvijek znam na šta trošim pare.
Došo ja tamo, oni se zaebaju. Nisu ništa prebrojali, nešta šupljiraju i tako. Eto kobiva da se podjelimo za mjesta. Reko ja odoh da red uspostavljam, ovi ostali preuzeše svoje i tako poče. Bilo dosadno manje više prvih sat vremena, niko živ ne dolazi. Prošli put kad sam radio za izbore bilo mi 10 penzionera u 5 do 7. Jedino što nas je spasilo jes što je to izborno mjesto neko novokomponovano i što se podjelila ona prethodna mjesna zajednica i svašta nešta. Elem, nama dolaze ljudi koji nam ne trebali dolazit. I to je zapravo bilo super. Dolaze ljudi, kofole nešto radiš nije ti dosadno, a u suštini nemaš nekog pravog posla.
I nekad izjutra je došla naka žena i nešta prokomentarisala. Njoj nešta smeta, eto njoj neko pogino u ratu, bla bla. Ko nekog boli ono za čim žene žude jer je njoj neko pogino. Pogino je svakom po neko, pa šta sad. I haj što se ona navila, nego ovaj jedan naš se navio da raspravlja sa njom. Pa eto i njemu pogino, pa vako, pa nako. Kontam ja šta mu je, kad je vaki u 9, kakav će bit u 6 kad umor odradi svoje. I vako nako, prođe to nekako. Dolazili oni ljudi, pa ti njima nešta objašnjavaj, pa ovo, pa ono. Pa ja došo ovaj jedan blentohan. Ma na faci mu vidiš da će te zaebavat nešta. Kaemo mi dobar dan, on nama eselamu alejkum. Daje onu ličnu, kaže ko je ovdje ezdea. Govori mu ovaj naš precednik da to nije bitno i da uzme papire i da glasa. Pa ode do onih posmatrača, jeste vi ezdea. Oni nako blenuli u njega. Ode on da glasa, završio sve i pođe da izađe. I utom on naleti na ovu jednu curu koja je bila njihov posmatrač i pričala na telefon. I sad on njoj, jel ona, ona kae da jest. Kad ovaj nju napade, šta ona ima izlazit, on je tu da kontroliše nju, onda je kontrola kontrole anderkavr. I navi se čiča, nešta dobacuje, komentariše, glupuje. Unio se toj curi u lice i reko Allahuekber! Cura se izbezumila. Ja kad se ova dvojica upališe, a pravi oni seljačići. Šta je čiča, haj razguli, odabi, završio si, haj prošetaj, šta je šta hoš... Isto Dule i Aki, kontam vratiće se rode. Elem, oćeraše ga oni. Nije prošlo ni 5 minuta, zovu nam precednika, žalio se ovaj na nas. Te vako, te nako. Mi jednoglasno odlučili da nas nije briga, pa nek rade šta hoće. Kasnije ova dvojica pričaju da ga znaju, da taj ode po hljeb i napravi scenu. Ovo mu došlo ko budali... prilika da pravi scenu. Kaže taj otvori širom vrata i prozore od stana i pušta ilahije. A ta cura, ja sve izbjegavo da pričam sa njom. Meni nešto u glavi ime Maja, i kad god ona nešta, ja joj pođem reć đes Majo. Ne znam šta mi je...
I utom nekad ja zasjednem za one potpise. I ja normala sve, fino s ljudima, ovi se vamo pišaju od šege. I normalno meni šega što se oni smiju, pa se i ja počnem smijat. Njima šega što ja govorim ljudima fala, doviđenja, prijatno, dođite nam opet (meni to nikad niko nije reko :/). Onda su udruženo, ovi članovi i posmatrači, počeli razmatrati jesam ja glup i budala ili suptilno "podjebajem ljude". Kaže precednik ja ću ovo zapisat sve u zapisnik, reko ja ću potpisat. Ha hu, odustade on od svojih nakana. Pa su prešli na priču da li i koje opojne droge koristim. I to sve jer ja vako poneku stariju bakicu upitam kako je, šta radi, jel se umorila i tako to. Jarane, pa moš učinit nekom da se osjeća makar jedan dan u životu bitno i važno i kao da on nešto odlučuje i da se on nešta pita. Ha ja. Mada, da se ne lažemo, jesam ja zaebavo one ljude kolko sam ikad mogo. A najbolje od svega jesu oni moji ofirni folovi, gdje ono ašćare ja šatro smiješan, a ono nisam. Dođu dvije sestre, a ja njima ono, lud se ja pravim, a reko jeste vi sestre. Kao ja iznenađen. A njima face, nemoš opisat riječima. Komentari pogotovo. I ja mjesto da se ušutim jer su skontale da ih zaebajem, ja još nastavljam u istom tonu. Al eto, niko se nije žalio na mene.
Na kraju mi dušmani zabranili da pričam sa ljudima. Ja im vratio s onim potpisima. Ima ono gdje da se neko potpiše, ja im pogrešno kažem gdje treba. Gleda onaj precednik. Kaže ovo ne smije nikako bit, a kod nas dvaput. Reko do sad dvaput. Al reko piši ti da sam ja kriv, bilo je ovo dok sam ja ovdje radio i eto. I ništa on. Ja kad priznam da sam nešta pogriješio, jok, neće ti odjednom niko ništa.
Ova jedan što je bio s nama, hajvan žešći. Nekad upo frke dođe naka cura, posmatrač neki nešta, i skonta njega. Kaže ovaj je zbo dvojicu, trećeg upuco. Mi ono pokerfejs(buk). A sve nešto on ko udure ovo ono. Vako meni priđe s vremena na vrijeme, kaže kakav si, jesi se umorio. Ma reko jesam. Kontam bolje da ja priznam da sam umoran, nego da me ovaj umori. Umorstvo prvog stepena. Sva sreća pa njega nisam zaebavo. A sve vako hoda okolo i pita hoćel ko kafu. Hoš ti kafu, hoš ti čaja, hoš ti ovo, hoš ti ono. Naku čokoladu je odnekud iskobeljo, izlomio i počeo nudit svima. A naka sirotinjska ona čokolada. Niko neće. Kad je došlo vrijeme brojanja, poslali ga kući. Ko haj ti, možemo mi i bez tebe, nema ovdje puno posla. I ode on.
Bio i onaj nam policajac. Stavio one topgan naočale i samo u njima. Ušo lik u kafić, u kafiću mrkli mrak, on naočale nosi. Boli ga ono za čim žene žude.
Bili ovi posmatrači i sad ja njima kaže, ima da i vi ostanete i brojite s nama. Smiju se oni. 7 sati navečer, mi zatvaramo mjesto, oni zagrijavaju stolice za brojanje.
Pošla ova jedna iz posmatrača kući, i ja njoj, fala, doviđenja i prijatno, dođite nam opet. Kaže ona meni eto fala na svemu, da u zdravlju starost dočekaš. Kad dolazi ovaj precednik, kaže, ima ovdje ova rubrika ovi komentari posmatrača. Hoćemo upisat ovo da ti je poželjela zdravlje u starosti?
Kad je počelo brojanje, ja odradio pola posla. Kontam radije ću radit ko konj, samo da prije završimo, nego što ću dat ovim levatima da rade. Otprilike ko prošli put kad sam radio. I eto, završili mi relativno brzo. Pošo ja kući kad zvonja mi telefon. Eto mi smo iz stranke te i te, kolko smo dobili glasova. Reko koja stranka, ponovi ona. Pa reko što mene zovete, šta hoćete vi od mene, otkud ja znam kolko ste vi dobili glasova. A skroz neka lijeva stranka, nemaju veze s ovim za koje ja radim. Kaže pa mi se dogovorili. Oni se dogovorili sa ovom mojom strankom, a moja stranka meni ništa nije rekla. Ma reko ne znam ja to, al nije više od 10 glasova. Haj dobro. Nije prošlo ni 20 minuta, opet oni zovu. Opet ista priča i isti zaključak.
Bilo još, al nije za priču. Odoh spavat, ne mogu gleat na oči više.
Al prvo jedna bonus priča. Ošo ja da glasam, i napišem ime ovog jarana i kofol njemu glas. I baš se potrefi da on na tom mjestu broji i naleti na samog sebe među onim dopisanim glasovima. I šalje on meni poruku u neka doba kako je dobio glas, a mene smijeh spopade nekakav nasred ulice. Prolazi naka cura pored mene, šmeka me, a ja se valjam od smijeha. Izgubi se cura... Kasnije kae jaran da je dobio više glasova od dobrog dijela kandidata...
Pošo ja danas u lov. I tamo negdje u dnevnom boravku ulovim čokoladu. Majko draga čokolade...
Mousse au Chocolat. Zartbitter. Das exquisite. Rapsodija okusa. Ko da su je za mene pravili. Kasnije mati vidjela da sam je otvorio, pa to odmah ti vaki ti naki. Inače je ovo naše domaćinstvo specifično, između ostalog, jer se svo slatko u kući sakriva. Uglavnom to mater sakriva od nas ostalih, jer kad ima nešto slatko, svi samo slatko jedu. A ona i nije neki ljubitelj slatka, pa taman. Sad kad je Majka bila, donijela slatkiša, ko da smo mala djeca. I mi to sve stamanili dok si reko keks. Materi sve pado mrak na oči, ona tamo računa na koliko je to mogla razgoditi. Po njenoj računici bi mogli izgurat i do Nove godine sa onim zalihama. Ja i jesam i nisam ljubitelj slatka. Meni kad se jede slatko ja volim pojest kakvu voćku, tipa jabuke, banane ili grožđa recimo. Jedino kad ja nako moram nešto slatko pojest jest odmah poslije ručka. Jedem, čaša vode, nešta slatko, opet čaša vode. I tad sam ja ono sit. Ako ne pojedem ništa za des minuta, ne moram nikako. Moja mati to uporno ne shvata. Ja kažem de mi slatko, kaže daću ti ja, malo poslije. To što se meni jede odmah, to nikom ništa. I onda dođe nakon pola sata il sat sa čokoladom i ko eto. I normalno meni se ne jede nako čokolada. I onda se još duri što ja nju nešta zezam, tražim, a na kraju neću.
Elem, uzeh ja malo te čokolade danas, da se oraspoložim ako ništa. Počeo gleat ostatak onih Roda. Pola sam ih već pregledo preko jutuba, barem one zanimljivije scene. Haj reko da pogledam i ovo ostalo. Ima vako par dosadnih scena i likova, ali je serija vrhunska. Gluma za deset. Ako je ono gluma uopšte. Baš me nako barnula serija. Prilično je tužna. I depresivna. Al onda ga momački usraše tamo na kraju. Ja mislim da su onom režiseru američki teroristi oteli ženu i zaprijetili da će je ubit ako ne napravi hepi end po uzoru na američke filmove. I on šta će, napravi. Jedna epizoda usere 23,5 ostalih. A šteta, baš im je dobro išlo... A onda kontam tako je valjda i moralo bit. Gdje će na onom crnjaku sve ostati. Iako je taj crnjak naša realnost, ipak. Mada, ja ono gledam i samo kontam haj više završi se. Ono nikad kraja, a što više odmiče sve veća sranja i više patetike. Ubi brate.
Kao posljedica gledanja serija, moj unutrašnji glas se promjenio. Odjednom priča na ekavici, pretjerano koristi riječ bre i psuje ubitačno. Hodam prema frižderu i sad ono kontam, znači ima da se najedem ono, keve mi, u 3,14čku materinu. Na ulici stojim i čekam zeleno i kontam, ajde bre upali se više 3,14čka ti materina. Vidim komšiju, pozdravim ga, a on mene upita kako sam, ja vamo kontam a kako ću bit bre stara matorčino, idi bre u 3,14zdu materinu. Sreća pa se taj unutrašnji glas ne čuje. Odnosno, jedino ga ja čujem, jel...
I nakon te odgledane serije pođem nešto da jedem, da malo dođem sebi poslije onih silnih gluposti. I sjetim se ja da sam vidio negdje teglu nutele, al ove dojč nutele, nako moglo bi se reć i sakrivenu. Nije to isto ko ono poljsko govno što vamo nama valjaju. Elem, pođem ja ono da otvorim, kad bolan onaj nutelko već otvoren. I haj što je otvoren, nego dopola pojeden. Gledam ja onu teglu i kontam, jel ti mene zaebavaš, eee mamicu ti bre, u 3,14čku materinu.
Čak sam skonto da mi ova Milanka liči na jednu blogerku. Fizički mislim, karakterno nisam siguran baš...
Dok sam prao zube i pljuno onu pastu, vidim i jednu dlaku u svemu tome. Osim što se opasno linjam zadnjih dana, počeo sam i da iskašljavam dlake. Mislim jesam ja mačak, al ovo je ipak malo previše. I dok perem zube i razmišljam o idućem danu, skontam da je sutra četvrti oktobar. Čitavih godinu dana je prošlo od prošlog četvrtog oktobra.
Četvrti oktobar, onaj prošlogodišnji, bi po svemu bio sasvim običan dan, da nisam par sedmica (ili bješe mjeseci) prije toga otišao da posjetim jednog drugara (čuj drugara) u jednoj državnoj nam instituciji. I spomenuo je on meni taj neki projekat saradnje između njih i ovih nam naših OSBiH (oružane snage). Kao trebalo bi poslat 3 osobe iz te institucije da idu na neki NATO oficirski kurs, neku obuku, nešta. I odemo mi u neku kancelariju, kad tamo neke njegove dvije kolegice koje sam ja znao nako iz viđenja, i drž ne daj, poče on priču oko toga svega s njima dvjema. Kao eto ko će sada da ide, jer oni predviđaju da će biti dosta zainteresovanih, pa po kojem će kriteriju birat i šta ja znam. Utom on negdje ko i ode, reče da će se brzo vratiti, a ja ostadoh s njih dvije. I nešta oni drobe, eto kao neophodno je da taj neko ko bi išao poznaje dobro engleski jezik. I ja nako, više u šali no u zbilji kažem da ja znam tog engleskog i da ja idem na to, nek mi nađu još dvoje. Tad nekad se vraća taj jaro, još uvijek u dilemi koga da zove. Njih dvije jedva dočekale da mu kažu da su našle mene, i da se on snađe za drugu dvojicu. Utom on mene pogleda nakim onim pogledom pitajući se kako mi je to pošlo za rukom, a ja ono složio facu ko pojma ja nemam šta ti mene pitaš.
Nekad prije nego što je sve to počelo, traži on meni da ja njemu dam nakih ličnih podataka, ličnih karti i šta sve ne, kobiva da oni nas provjere. I nisu našli ništa sumnjivo u vezi mene. Ni ostale dvojice, od kojih je jedan bio ovaj moj jaro, a drugi bio jedan lik sa Sokoca.
I tamo negdje trećeg oktobra zove mene taj jaro, eto kobiva imamo problem. Kakav problem, nema on auta, pojma mi nemamo kako ćemo do tamo stić. To sve počinjalo u 8 ujutru, a ta vojna baza je bila udaljena od nas nekih brat bratu 10-12 kilometara. Kao ima neki autobus nešta do tamo, al haj se ti snađi u neka doba ujutru. Njemu vako par dana prije istekla registracija, pa kao nije zgodno da on vozi auto bez registracije, bez obzira što je izrada nove u toku. I ko skontaćemo mi ujutru šta ćemo i kako ćemo. I tako i bi. Lego ja šatro ranije oko jedan, ujutru u 6 zvoni alarm. Lagano ja ustanem, proberem koje ću odijelo obuć (a ono imam dva samo) i odlučim se za onu Boss varijantu. Kontam ja ne idem ja bolan svaki dan po tim nekim oficirskim kursevima i šta ja znam. I to još pod pokroviteljstvom NATO dušmana. Uostalom, il si bos il si hadžija. Zovem ja njega ujutru, kaže da dođem do njega. I stvarno ja laganini prošetam, kad tamo on mene čeka s autom. Kao ja sam njega ipak uspio nagovoriti da odemo autom jer nema teoretske šanse da nas tamo policija zaustavlja, 3,14zdići su to teški, nema tamo žive duše, kamoli policije. I mi lagano ona kola upregnemo i pođemo dole. Tu je negdje avantura i počela.
On uzeo da vozi, a ne zna kuda se uopšte treba ići. A ja nako ko kroz maglu sam se ko i sjećao. Što naravno nije bilo dovoljno. Upitamo mi tamo nekog lokalnog seljaka kuda treba da idemo, i on nas uputi u naku ulicu. Mi u ulicu, samo što nismo propali u nakav kanal. I to kanal neki kojim je ograđena ta baza. Haj ko ono na dobrom smo putu. I vozaj se vozaj, dođemo do nečeg što je nalik ulazu. Parkiramo auto i lagano. I sad je to brate tako zabarikadirano da tamo ni tenk ne može proć. I mi između onih prepreka, a duž cijelog puta one kamere. Još nako neka, ma nije magla baš, ko sumaglica, ko nešto. A ja sve imam osjećaj da nas one kamere šmekaju, a i koga bi drugog. Prilazimo mi ulazu kad izlazi neki do zuba naoružani komandos, izvolte momci bla bla. Eto mi bi malo u bazu, kae ne može ovdje. Idi negdje okolokole. I mi nazad do auta, lagano, u auto i piči dalje. Kružimo mi oko te baze, a imaš osjećaj da joj nema kraja. I haj što joj nema kraja, nego bolan nema ulaza nigdje. Jedva mi nađosmo nešto što bi trebalo ličiti na ulaz. Ima parking, prolaze ljudi tuda, ma to mora da je to. A vako došli knap, 5 do 8. I mi na ulaz, dobar dan, dobar dan, mi bi malo u bazu. Traži ime, mi damo, kaže ne može. Kako ne može, kaže fino, nema vas na spisku. Zovemo mi ovog trećeg nam pajdaša, kaže on ušao već skupa sa ovim ostalim i eto. Pa gdje, pa šta, pa eto ima neki treći ulaz. Mi piči nazad u auto i pošli prema tom trećem ulazu. A usput sretnemo jednu žemsku koja je kobiva trebala s nama na to. Nju poslaše iz jedne druge državne institucije.
Elem, nakon podosta vozikanja dovukli se mi do tog trećeg ulaza. I sad ima čitava nekakva kolona auta hoće da uđu. I piše vako jedno 30 metara ispred ulaza stani ovdje, dođi nakon signala. I stojimo mi sad tu, i ovom dodije i krene tamo prema njima. Došli mi na ulaz kad ulaz čuvaju neki Bugari. Nešta on nama drobi na bugarskom, a moje nadasve skromno poznavanje bugarskog mi govori da nam nešto drobi u vezi toga što smo došli bez tog signala. Signal je inače da ti on mahne rukom. Nije da ti nešto zapiši ili da je neki svjetlosni signal, jer to ima logike. I tako on nama drobi i drobi dok mu ovaj jaran ne poče drobit na ruskom. I sad se tu taj Bugarin zbunio, kobiva otkud ovi znaju ruski. Bla bla, hajte vi uđite i parkirajte se tu. Kao ne mogu oni nas pustiti u bazu. I iza nas ta cura, ista priča.
I sad mi s tim autom stojimo u nekom ko žuto obilježenom kvadratu. I mi stojimo tu i nešta mi njima pričamo, a njih hladno boli briga. I skontamo mi da ti moš pričat do ujutru, ali oni ne haju sve dok si ti u tom kvadratu. Izašli mi iz kvadrata, a bolan to ocrtano samo dole ko parking mjesto ono, kad odjednom oni pričaju s nama. Pa eto ko smo, pa šta smo. Pa šta hoćemo, pa mi objašnjavaj, pa oni to ništa ne razumiju, nas nema na spisku bla bla. I mi odmah zovi tamo komandu i nadređene im, i stvarno dolazi neki oficir i kao šta mi hoćemo. I opet ponavljaj istu priču i sve. Meni opet ne prestaje bit fora kako oni tebe ne bendaju ni 2% dok si u onom kvadratu. Mogo sam komotno roštilj izvadit, otvorit radnju oružjem ili se spontano zapalit, ne bi oni ni trepnuli. I mi nešta tom bugarskom oficiru se nagovorili i rekli da zove nekog našeg oficira. Kapija je sve što njih interesuje. To što tamo neprijatelj prelazi reku, preskače onaj kanal, to što Bugarska propada, što im se razbija skupština, nikom ništa. Njihova Bugarska je sad ta kapija i to je sve što njih zanima i sve o čemu oni imaju pojma.
Nije prošlo dugo kad eto ti nekog našeg i neke žene. I kao saće oni nas uvest. Kao moramo izvest auto odatle i parkirat se tamo. Haj reko, idite vi, čekam vas ja ovdje. Šta znam, seljak čoik. Žena mi se smije, kaže ne ide to tako gospodine, morate prvo izać da bi mogli uć. To bolan čitava neka procedura. I meni se to nako plaho svidi, mislim, jes peglativno, ali se stvarno osjeća neki red. I tako mi izađemo, pa ponovo uđemo.
Konačno mi ušli u bazu, nakon silnih procedura. Dali nam akreditaciju, karticu i ključ. Kartica je bila od te prostorije gdje smo boravili i nema uć bez nje. Fora prava. I to mi se svidjelo. Ključ je bio neki od onih automata sa čokoladicama i pićem. Ubaciš ključ i naručuj šta hoš. Ovi ostali su uglavnom ubacivali pare. A akreditacija je bila najglavnija od glavnijih stvari koje sam ikad posjedovao u životu. Znači staviš akreditaciju i uđeš u sasvim novi svijet. Ja brate naviko kad hodam bilo gdje da mene neko zagleda i mjerka i da ja njima uzvraćam istom mjerom. S akreditacijom te niko ne smije pogledat, odjednom nikog ne zanimaš, niko te ne mjerka, ma ništa ba. Ne smije ti se obratiti. Al bukvalno. Još nako tamo svi u nakim uniformama. Sem nas par koji su bili tu u odijelima.
I tako oni nama daju taj program rada idućih 10 dana, objasne šta trebamo radit ako bude požar, kuda se smijemo kretat, kuda ne smijemo, šta nam kartica otvara, kuda smijemo s akreditacijama, ma sve. Znači ko ono u onim američkim filmovima. Ušli u tu salu gdje se održavaju predavanja, ma gori hala sala kakva je. To sve sređeno, napucano, pod konac. Sjedište mi rezervisali.
Ljudi koji su tamo bili su bili priča za sebe. Dvije trećine ljudi na tim predavanjima su bili vojnici OSBiH (koji i nisu toliko zanimljivi), a trećina mi ostali iz kojekakvih povezanih i srodnih državnih institucija (koji su plaho zanimljivi). I ta trećina, u koju sam i ja spadao, su bili neka vrsta gostiju tu. Čak su bile i tri cure, dvi domaće i jedna Mađarica. I normalno nastala totalna pomama oko njih, barem oko ove dvije domaće. Mađaricu niko nije pretjerano gotivio, valjda što je bila u nekim kasnim tridesetim, a ove dvije u dvadesetim. Bio jedan Albanac, jedan Sorabin, jedan Crnogorac, jedan Makedonac, te dvije domaće cure, još jedan domaći, nas trojica i Španac. Mi smo bili ti kao gostujući. Najviše smo provodili vremena s tim Crnogorcom, koji je brat bratu upiš žešći bio s njegovim pričama. A i Makedonac je često bio s nama. Za veliko čudo ti vojnici su nas baš bratski prihvatili. Ja sam očekivao da će bit nako malo suzdržaniji i sve, al eto nisu. Prilično su nako bili otvoreni prema nama, bez obzira što sam ja nako malo bio zatvoren prema njima.
Sa vojnicima, odnosno oficirima, je bilo najsmješnije to što nisu smjeli ništa da nas pitaju. Ono kao sve je uredu između nas, na pauzama se razgovara o predavanjima, ali nikad ništa lično da nas pitaju. Valjda vidjeli ona odijela pa ne smiju. Još ja nako da sam ikako mogo nalijepio bih onu akreditaciju na čelo. Al eto nisam. I nađe se jedne prilike, tamo negdje pred kraj tog kursa, jedan mangup među njima, koji je nakon dosta okolišanja usudio se pitati nas iz kojeg smo mi ministarstva. Ja mu ništa nisam odgovorio, samo sam ga značajno pogledo. Čoeku bi neugodno, a meni vamo kombinacija šege i što mi je godra bolan što sam tolko bitan i važan i poštovan. Sve pobrojano sam ja i vako, al među ljudima koji me znaju. A potpuno je drugačiji osjećaj kad ti ođeš međ nepoznat svijet, i to još na njihov teren, pa te oni nešta gledaju sa (straho)poštovanjem nekim bez obzira što bi me pola njih moglo u zubima nosat. Tad nekad sam skonto da odijelo čini čov(i)jeka i da ovi koji kažu drugačije nisu nikad imali pravo odijelo.
Sa ovim ostalim je bila drugačija priča. Iako su većina njih vojna lica pristup je bio dosta drugačiji. Valjda što oni nemaju nikakvu obavezu za razliku od ovih prvih, jer su to ipak ljudi koji su se vježbali pred polazak u Afganistan čini mi se. Crnogorca smo nekad na početku prozvali Pukovnik Rokobaroko (i ako on sad ovo čita nek zna da ja njega puno pozdravljam) zbog toga što nam je pokazivao i hvalio se svojim Rokobaroko cipelama. A on pravi nekakav jebivjetar po prirodi. Pričo nam je o svemu, ponajviše o ženama. Od tog kako su Crnogorke vakve i nakve i kako ih treba izbjegavat u širokom luku do tog da mu cura, koja je mlađa od njega nekih dvadesetak godina, pojma nema gdje on zapravo radi. Kako ga nikad nije vidjela u uniformi meni nije jasno, ali nema veze. I jes da je nako malehan rastom, ali je nako pravo šarmantan. Spomenuli mi jednu ovu curu, kao taman bi bila za njega. Prošla 4 dana nakon toga, kad on spominje, a đe vam je ta đevojka, što me ne upoznate sa njom sa sve crnogorskim naglaskom.
Pored njega je bio zanimljiv ovaj treći naš pajdo što je išo, i kojeg ja nisam znao od prije. Lik sa Sokoca. Pa šta jel? E pa saću vam ja reć pa šta. Ljudi na Sokocu ne nose odijela, a i ako ih nekad obuku, ne znaju kako se ista nose. Došo on prvi dan i vidimo mi njega, mene neka šega spopala, a ovog jarana kombinacija šege i nervoze. Obuko lik odijelo i sve i vako mu dio košulje istrpan. I ono čitavu poentu odijela on skrnavi s tom istrpanom košuljom. Kravatu u onaj mrtvi čvor svezo. Aj lažem, nije me neka, nego me ozbiljna šega spopala. I haj da je on seljak čoek, da smo nako se vozikali po Sokocu i slučajno naletili na njeg i poveli ga sa sobom, nego jok, školovan i načitan. Al valjda nije čitao o kravatama i odijelima i tako to. I nekako on nije baš provodio dosta vremena s nama, stalno se vrtio oko te plavuše. I mi pođemo na ručak ja slušam ovog kako komentariše oblačenje onog, ipak on i nas malo sramoti s tim, indirektno, jer je ipak sa nama došao. Isto scene iz filmova. Nakon nekih 6 dana agonije i ovaj više nije mogo izdržat i reko mu da se utrpa idući dan kad bude dolazio. I stvarno jeste. A nije se ni naljutio taj lik.
Mađarica se družila sa Špancem ponajviše, a Španac nije dolazio ispočetka jer je izgubio cipele. Mađarica je bivša vojnikinja (jel se vako kaže?) ali su je nešta išćerali iz vojske. Španac, ništa. Neki padobranac nešta. Napričali se mi plaho. Jedino me nako malo zateko kad mi je reko da je malo čitao i istraživao o Bosni i Jugi i ljudima i nako malo i sam šmeko i eto sve mu je jasno osim rata što se desio. Kao primjeti da su ti isti ljudi koji su jučer ratovali sad zajedno, pa kao kako to. I štaš ti njemu tu smisleno reć... S druge strane Mađarica je... pa Mađarica. Ono ko iz priča. Mađarica se nameračila da nekog povali, ili da nju neko povali. Bacila oko na Pukovnika Rokobarokoa, a on sve bježo od nje. Još ona nako njemu dođe i ispituje ga gdje mu je soba, kako se može doći do nje, da idu zajedno u grad, da zajedno gledaju film kod nje i tako to. Jel šta bilo samo ona zna, mada ja sumnjam da jeste.
Makedonacu je žena trudna pa se uglavnom time zanimao. Mada je nako bio prilično prijateljski nastrojen i društven po potrebi. Albanac je nako bio sam ponajviše, ponekad s nekim, a nikad s nekim stalno. Ovi ostali nisu ni bili nešto zanimljivi.
Predavanja bila vrhunska. Hladno možeš sjediti od 8 do 5 popodne, a da se ne umoriš. Imali smo mi i pauza, al eto. Zanimljivo je bilo kako su tačni. Ako predavanje počinje u 8, onda stvarno počinje u 8. Ne u 2 do 8 ili 8 i jednu minutu. U sekundu su tačni. I to bukvalno. Predavači zanimljivi. Bilo je malo stranih, malo domaćih. Zanimljivo je vidjeti one domaće koliko se trude pred strancima dok su prema domaćim studentima bezze. Mjesto da je obrnuto. Al haj. A bilo ih je svakakvih. Od nekakvih bivših njemačkih zamjenika ministara odbrane do nekih švicarskih stručnjaka iz oblasti državne sigurnosti pa do ovih domaćih. I haj što su predavači zanimljivi, nego što su i predavanja bila zanimljiva. Inače što je plaho zanimljivo jesu House Chatham Rules, što ćete vi zguglati da vam ja ne otkrivam sve tajne. Mi smo slobodno pričali tamo, jer nije da smo imali neke obaveze ili odgovornosti. A svi su jedva čekali da postavljamo škakljiva pitanja jer većina njih nije smjela postavljati iste pošto im je posao ovisio od toga.
PiEks (PX) je oznaka za te neke prodavnice u kojima je svašta nešta jeftinije i u kojim nema šta nema, a bez poreza i carina sve. Od onih krznenih lisica, preko elektronike, satova, naočala, šminke (raj za blogerke), nakita, pića i čega sve ne. Ja sebi uzeo jednu mini čakijicu, čisto da imam kao uspomenu. To ako ne računamo onaj Old Spajs koji sam uzeo i koji mi je trajao haman pa godinu dana. A svaki PX ima nešto specifično u prodaji. Upamtih da francuski ima pića kakvih hoćeš, a austrijski nakita. Tu uzeh jednu Swarovski ogrlicu prilično jeftino. Na kraju, nakon dosta razmišljanja i dvoumljenja kome da je poklonim, odlučim da ipak ode materi. I to je bio pravi izbor jel. Još ja složio neku priču njoj, kao kupio ja i njoj Old Spajs nek ima. I dajem joj onu kesu, ona tamo kad no lančić s onim nakim kristalom njihovim. Htjelo joj nešta bit. Ali ipak nije, sva sreća. Zanimljivo je da nam nisu dali da kupujemo cigare i piće i da tu čak ni one naše akreditacije nisu mogle pomoći. No gdje staje moć akreditacije nastupa moć šarmiranja, tako da ni to nije bila neka prepreka.
Haj što su nam dali te ključeve za one automate, nego je tu bilo uključeno i ozbiljno jelo. Odemo im vako na ručak, ogromne one menze (ko ono društvo inteltengentnih ljudi). A na meniju nema šta nema. Ja svaki dan nekog mesa, pa biraj hoš ribe, hoš teletine, jagnjetine, kombinovanog. Bilo i piletine. Mi postali poznati među onim kuharima tamo i onim radnicama. Ne znam samo jesu nam upratili što puno jedemo ili što smo jedni od rijetkih bili koji su ih upitali kako su. Ja upito onu ženu kako je, žena se snebiva, ko jel moguće da ih i ovo neko pita. Jedne prilike mi tako trpamo u one tanjire svašta nešta, kad ona neka žena nije mogla izdurat da nas ne pita jel se to nešto gradi i jesmo li mi neki fizički radnici. A bolan mi u onim odijelima. Bauštelac u odijelu. Kao ono puno jedemo, pa šta to mi radimo kad tolko jedemo. A ja jedva dočeko da mogu pojest ko čovjek. Malo supe, pa malo mesa, malo priloga, još malo priloga, malo salate, malo voća, malo kolača i eto ti. I još pride maslina. Ako nismo pojeli nas dvojica jedno kilu dvije maslina u tih 10 dana. Ja pojeo ananasa ko nikad u životu. Svaki obrok ja jedem ananasa. Gozba prava. Negdje drugi dan smo skontali da ima autobus i da možemo dolaziti autobusom. Mahneš mu onom karticom, on staje, vozač te pozdravlja i piči u bazu. A za taj autobus ne vrijede nikakva saobraćajna pravila. On ide prema onom rasporedu i boli ga briga što je žena na cesti. Taj gazi, ne pita, nema milosti. I skontali mi da idemo tim autobusom i taman stignemo ujutru na doručak. Za doručak nema šta nema. Nema doduše ko za ručak, al se baš ono najedeš. Rokobaroko vazda nosio i mazijo one voćne jogurte. A zabranjeno iznosit hranu iz te prostorije. Kasnije smo saznali da su one žene tako nosile hranu kući muževima. Cirkus živi...
E sad anegdota. Nakon što sam ja uspio nagovorit tog jarana da mi idemo njegovim neregistrovanim autom i nakon uspješnog prvog dana mi pošli kući. I u nakoj vukojebini, al baš vukojebini, stoje dvojica eReS policajaca. I maše on nama onim, kobiva haj stani. Ja kontam koji sam ja peh majko draga, a ovaj mi već govori kako ćemo podijeliti kaznu. Dobar dan, dobar dan i pođe priča. Eto niste imali upaljena svjetla i niste vezani. De vozačku i saobraćajnu. Daje ovaj nako kopirano nešto, neki papir. Gleda nas onaj policajac, kaže da niste pili vi šta. Ma nismo, gdje bi mi. Pa poče on s pričom šta je to, šta mu to dajemo, kakve to veze ima sa saobraćajnom, gdje saobraćajna, šta njega briga za bilo šta kopirano, on bi tom logikom mogo pasoš kopirat i šta sve ne, pa ovo pa ono. A mi ono štaš jarane, jesmo krivi i sve. Meni samo nake cifre u glavi i kontam kud ne odosmo na autobus, koji me đavo natjero da ga nagovaram da idemo autom i odakle u onim 3,14zdićima policija. Još ja vamo smišljaj neke izgovore, kontam mogo bi proć onaj da smo bili u švaleranciji, muška solidarnost ovo ono. Kaže jaro de bolan, kakve smo sreće ispast će da smo se s njegovom ženom švalerali. Kontam ja jes jarane. I trt mrt, haj eto, pusti on nas, djelujemo mu ko fini, eto vjerovat će nam na riječ. I mi taman da krenemo kad on ček, vidi onu invalidsku naljepnicu. Reko evo saće prepoznat koga je napravio invalidom, saće jedva dočekat da i nas zavali. Kad no nije. Ispadoše pravo fini na kraju. Finiji od ovih domaćih govnara ako ništa...
Pošo ja napisat jedan bezobrazni post, al sam ostavio za neka druga puta. Ne da mi se večeras bit bezobrazan. Mjesto toga drugi post.
Ja sam jedan od onih kod kojih svašta može proć sa osmjehom, može me se kupit ko od šale. Ša ću kad sam jeftin...
Jedan osmjeh ne košta ništa , a donosi mnogo. Obogaćuje onoga koji ga prima, a ne osiromašuje onoga koji ga daruje. Ne traje duže od jednog trena, a sjećanje na nj ponekad je vječno. Niko nije tako bogat da bi mu osmijeh bio nepotreban. Niko nije tako siromašan da ga ne bi mogao dati. Stvara radost u kući; potpora u poslovanju; osjetljiv je znak dubokog prijateljstva. Jedan osmijeh pruža odmor u umoru; obnavlja hrabrost u malodušnosti; pruža utjehu u žalosti; prirodni je lijek u svakoj patnji. Ali je dobro koje se ne može nabaviti , niti pozajmiti, niti ukrasti; jer osmijeh vrijedi samo u času kada se daruje. Ako ponekad susretnete nekoga ko nam ne uzvrati očekivani osmijeh, budite velikodušni pa mu dajte svoj osmijeh jer osmijeh nije nikome toliko potreban kao onome koji ga ne zna dati drugima.
Sa vjerovatno najboljom reklamom na ovim nam prostorima. Što nisu ovo štancali danonoćno, a ne onaj kretenski softli.
Bio bi ovaj svijet ljepši kad bi se ljudi malo više smijali. Al ne jedni drugima ili tuđim nesrećama. Eto su ljudi uspjeli i osmijeh zloupotrijebit. Ili je đavo možda to skonto. Haj ga znaj. Smijte se, učinite svijet ljepšim...
