Konačno sam uspio instalirat stari emesen i mlogo sam srećan zbog toga. A možda i što jedem onog sira stalno...
Pa eto da podjelim. Da ne bude ja uvijek neki namčor, meni sve smeta, ja samo kukam...
Nego sam skonto da je ovdje plaho bezveze što nejma onih privatnih poruka. Baš mi to nešta fali. Nekad bih vako šta brzinski priupito nekog, a ne da mi se dodavat hin po emesenovima, skajpovima, fejsbucima, tviterima, džemajlovima, mobitelima i inim sredstvima komuniciranja koja koristim. Treba pisat ovoj administraciji da nam to upale. Bolje to nego ona glupa guglo zarada od koje nejma para, mogu vam to garantovat.
Neki dan baš odem na onaj stari blog i pođem nešta rovit po onim privatnim porukama, ko nešta ja tražio šta li, više se i ne sjećam. Pa majko draga tamo nema čega nema. I haj što nema čega nema, al kad sad vidim sve silne bezobrašćine što su mi slali, vako finom i neiskvarenom momku, pa ja se namah počmem crvenit mjesto njih.
I u moru tih poruka naiđem neku od Žužuline. Ja znam vas sad kopka šta je to ona meni pisala, kakve bezobraštine su to bile i perverzije. E neću da vam kažem. Eto, pa se pojedite od muke. Ja sam gospodin čoek, diskretan momak. Elem, sad kad no čitam, šega me neka spopade.
U neke dvije ipo godine, od kojih barem godinu nisam ništa pošteno i konkretno napiso, stigo sam razmjenit nekih 3 - 3,5 hiljade privatnih poruka. Tačno se čovjek zapita koji besposličar moraš bit za tako što. Jedino što je nako zanimljivo jes da su se meni ljudi uglavnom prvi javljali (ko sad ja ono popularan) a još se nisam furo na onaj seljački ponos*. I sad ja uzmem no čitat, kao retrospektralno jel. I gledam i skontam da pojma nemam ko su oni ljudi s kojima sam ja nolko trabunjo. Eto što sam Žužulinu prepozno i još njih par vako, s vrha, ovo ostalo, pojma nemam. Ono kad se malo dublje zaroviš u ono, naka imena, nake priče, nešta. A pola ih vako nejma bloga, pa ti onda kontaj šta i kako. Možda bi me blog i asociro nanešta, al jok.
Eee, jeste vi primjetili kod one naše cinične romantičarke onaj sa strane ono nešta, kao da joj postaviš pitanje. Nešto mi danas pade napamet, ja jednom njoj nešta napiso, nešta je pito ili sam nešta izjavio. I nikad mi nije odgovorila na to. To ko ono postavi ti pitanje, al nigdje ne piše da ćeš dobit odgovor. Još piše da upisivanje imejla nije obavezno. I onda ona kaže ja trolam. Koji besklinac majko draga...
Pa eto da podjelim. Da ne bude ja uvijek neki namčor, meni sve smeta, ja samo kukam...
Nego sam skonto da je ovdje plaho bezveze što nejma onih privatnih poruka. Baš mi to nešta fali. Nekad bih vako šta brzinski priupito nekog, a ne da mi se dodavat hin po emesenovima, skajpovima, fejsbucima, tviterima, džemajlovima, mobitelima i inim sredstvima komuniciranja koja koristim. Treba pisat ovoj administraciji da nam to upale. Bolje to nego ona glupa guglo zarada od koje nejma para, mogu vam to garantovat.
Neki dan baš odem na onaj stari blog i pođem nešta rovit po onim privatnim porukama, ko nešta ja tražio šta li, više se i ne sjećam. Pa majko draga tamo nema čega nema. I haj što nema čega nema, al kad sad vidim sve silne bezobrašćine što su mi slali, vako finom i neiskvarenom momku, pa ja se namah počmem crvenit mjesto njih.
I u moru tih poruka naiđem neku od Žužuline. Ja znam vas sad kopka šta je to ona meni pisala, kakve bezobraštine su to bile i perverzije. E neću da vam kažem. Eto, pa se pojedite od muke. Ja sam gospodin čoek, diskretan momak. Elem, sad kad no čitam, šega me neka spopade.
U neke dvije ipo godine, od kojih barem godinu nisam ništa pošteno i konkretno napiso, stigo sam razmjenit nekih 3 - 3,5 hiljade privatnih poruka. Tačno se čovjek zapita koji besposličar moraš bit za tako što. Jedino što je nako zanimljivo jes da su se meni ljudi uglavnom prvi javljali (ko sad ja ono popularan) a još se nisam furo na onaj seljački ponos*. I sad ja uzmem no čitat, kao retrospektralno jel. I gledam i skontam da pojma nemam ko su oni ljudi s kojima sam ja nolko trabunjo. Eto što sam Žužulinu prepozno i još njih par vako, s vrha, ovo ostalo, pojma nemam. Ono kad se malo dublje zaroviš u ono, naka imena, nake priče, nešta. A pola ih vako nejma bloga, pa ti onda kontaj šta i kako. Možda bi me blog i asociro nanešta, al jok.
Eee, jeste vi primjetili kod one naše cinične romantičarke onaj sa strane ono nešta, kao da joj postaviš pitanje. Nešto mi danas pade napamet, ja jednom njoj nešta napiso, nešta je pito ili sam nešta izjavio. I nikad mi nije odgovorila na to. To ko ono postavi ti pitanje, al nigdje ne piše da ćeš dobit odgovor. Još piše da upisivanje imejla nije obavezno. I onda ona kaže ja trolam. Koji besklinac majko draga...
*seljački ponos je jedan moj bivši jaro definiso ko ono kad se ti ne bi nekom prvi javio da pričate jer... pa i nema nekog pametnog i konkretno razloga što mimo tog seljačkog ponosa...
Нема коментара:
Постави коментар