Diktature su ništa drugo do produkt aljkavog društva i frustriranosti pojedinaca istom tom aljkavošću. U tom svom javašluku i aljkavosti nađe se jedan pojedinac kojem sve to ide na neku stvar i koji je u kineskom horoskopu mačka. I ako to potraje dovoljno dugo, a potraje, on skonta da nema drugog načina borbe sa širokim narodnim masama nego kroz politiku, jer može on do ujutru da sere na blogu recimo (vako ko ja) ili gdje drugo, ali to ne pije vode. I upravo kroz tu politiku nađe još istomišljenika koji su jednako frustrirani jednako glupim stvarima i zajedno se udruže da ispravljaju aljkavost, ljenost, nezainteresovanost i nered koji su opet produkt drugih ljudi. No obično je to društvo toliko zaglibilo u tome svemu da se moraju primjenjivati kojekakve radikalne metode ne bil se izgovnali svi iz toga dok još ima vremena. Posljednji voz za kolovoz, što bi rekla moja profesorica Latinskog kod koje ja sutra imam kontrolni i mjesto da učim, ja ovdje nešta trabunjam po blogu. Međutim, kad se sve sabere i oduzme, diktature kao politički izbor nisu ni upola toliko loše kakvim se predstavljaju. Čak štaviše, često dovode do ubrzanog napretka društva. Ima nekog hajra od njih...
Ja nisam budući diktator, mada ne bih imo ništa protiv. Sve bih slao one državne milicije i policije i tajne službe i agente i špijune i satelite da prate ljude, pa kad vide da neko nešta fušeri, da ga (se) fino ispendreče. E jel fušeriš, pa po prstima. E jel radiš kako ne treba, pa po prstima. E jel hoš ranije završit da ideš, pa po prstima (nožnim). Pa da vidimo onda ko će radit ko da radi neprijatelju, a ko će radit ko da radi rođenoj materi. Pa da vidimo onda ko bi se posljednji smijao. Ja ne znam šta je ovim ljudima više, samo da mu je da ispusti iz ruku.
Tako i ja evo, žrtva tuđe aljkavosti. Sve mi hoće nešta bit. Dođe mi da sad odem pa da im onu tastaturu namrvim, sve ono slovo po slovo izvadim i u nos uguram kad vidim s čim ja imam posla. Jebem ti i timski rad i tim bilding i tim ljudi i Tim Burtona i sve što ima veze s tim. Ja samo kad pomislim koliko sam ja radio (taj) isti poso, koliko sam leto da sve stignem na vrijeme, koliko sam imao više posla da uradim, koliko sam vremena potrošio na šminkanje svega toga da to fino izgleda i na nešta liči, pa tek mi onda hoće nešta bit. I onda kae što si sijed toliko. Kako neću bit, a sve od sekirancije. Svaki put kad me neko iznervira meni se jedna sijeda pojavi, po tom pitanju sam zaebo i Đorđa Klunija...
Evo ni stranica im ne radi. Od svih 365 dana i 24 puta toliko sati, oni su baš SADA, kad ja pišem post i kad mi treba jedna slika, našli održavat stranicu. Mora ono mene nervirat. Ne znam šta je ljudima ovih dana, samo me nešto nerviraju. Ko god stigne, pa malo me nervira. Nako, ničim izazvani. Dobro je ba više, ohanite...
Ja nisam budući diktator, mada ne bih imo ništa protiv. Sve bih slao one državne milicije i policije i tajne službe i agente i špijune i satelite da prate ljude, pa kad vide da neko nešta fušeri, da ga (se) fino ispendreče. E jel fušeriš, pa po prstima. E jel radiš kako ne treba, pa po prstima. E jel hoš ranije završit da ideš, pa po prstima (nožnim). Pa da vidimo onda ko će radit ko da radi neprijatelju, a ko će radit ko da radi rođenoj materi. Pa da vidimo onda ko bi se posljednji smijao. Ja ne znam šta je ovim ljudima više, samo da mu je da ispusti iz ruku.
Tako i ja evo, žrtva tuđe aljkavosti. Sve mi hoće nešta bit. Dođe mi da sad odem pa da im onu tastaturu namrvim, sve ono slovo po slovo izvadim i u nos uguram kad vidim s čim ja imam posla. Jebem ti i timski rad i tim bilding i tim ljudi i Tim Burtona i sve što ima veze s tim. Ja samo kad pomislim koliko sam ja radio (taj) isti poso, koliko sam leto da sve stignem na vrijeme, koliko sam imao više posla da uradim, koliko sam vremena potrošio na šminkanje svega toga da to fino izgleda i na nešta liči, pa tek mi onda hoće nešta bit. I onda kae što si sijed toliko. Kako neću bit, a sve od sekirancije. Svaki put kad me neko iznervira meni se jedna sijeda pojavi, po tom pitanju sam zaebo i Đorđa Klunija...
Evo ni stranica im ne radi. Od svih 365 dana i 24 puta toliko sati, oni su baš SADA, kad ja pišem post i kad mi treba jedna slika, našli održavat stranicu. Mora ono mene nervirat. Ne znam šta je ljudima ovih dana, samo me nešto nerviraju. Ko god stigne, pa malo me nervira. Nako, ničim izazvani. Dobro je ba više, ohanite...
Нема коментара:
Постави коментар