Al bez obzira na to, određeni ljudi su me uvijek nervirali i tako će ostati sve dok se ja pitam nešto u svom životu. Recimo uvijek su me nervirali ti pseudomizantroptipovi. Eto ja ne volim druge ljude, meni niko ne treba, bla bla ser ser. Pa idi u mičku paterinu, idi usred ničega, pa tamo pričaj te govnjive priče. A ono jok, sjedne na fejsbuk/blog/forum i onda nešta serucka i šupljira. Znaš ono, okupi ljude oko sebe i priča im da njemu ljudi ne trebaju. Pa i Lazaru Drljači, koji je bio pravi onaj vuk samotnjak, su ljudi trebali i sa ljudima je pričo, a ne nekom nedojebanom tinejđeru (pritom ne misleć na tinejđera po broju godina). I haj sve, nego im to furka neka. Mrš!
Od svih ljudi, ovi što se furaju na asocijalnost su me uvijek nervirali. Ono dođe nešta u društvo i biva asocijalno. I sad kao neko treba da se zanima za take ljude. Jedna od blagodati druženja je, između ostalog, verbalna komunikacija. Jedna od glavnih odlika druženja. I onda ti dođe neko i šuti. Uvijek se sjetim ovog jednog iz osnovne koji je vazda bio omiljeni kod većine djevojčica (i zamislite, to nisam bio ja :O [šokantno ali nevjerovatno]) zato što je šutio. Al nije on obično šutio, nego je misteriozno šutio, šta god to značilo. Valjda takvi ljudi kontaju da smo svi ostali na mentalnom nivou osnovnoškolaca pa nam je to zanimljivo, a ono nismo. Mislim, to je ko da odeš na bazen, i poneseš vokmen sa sobom i slušaš na nekoj stolici pored bazena. Može, al i nema pretjeranog smisla. Ja brate volim komunikativne ljude, kad nemam nekih tenzija dok pričamo, kad ne moram izvlačiti riječi iz njih, kad razgovor teče normalno. Nije ni da sad hoću da ne mogu doći do riječi, ali između dobro šutljivih i dobro pričljivih, odabrao bi docnije. Mogu ja i sa zidom pričat, ni on ne govori. I vama jedno mrš!
Ne volim ni sjebane osobe. Takvi se, po nepisanom pravilu, obično djele u dvije kategorije.
Jednoj kategoriji je toliko dobro u životu, toliko nemaju nikakvih problema, da moraju izmislit problem da bi imali problema. I to izmisle da su sjebani od problema, a u suštini im je to jedini problem. Kad se kojim nesretnim slučajem nađem s nekim takvim u društvu, a dobro pazim da se ne nađem, uvijek se pitam jel me neko od raje zaebaje i jesul namjerno doveli taku osobu da mene nervira. Ja bih takve udaro pesnicama sve dok im ne izbijem tu sjebanost iz tijela.
Druga kategorija je ona koja je stvarno sjebana. I obično je takvo stanje izazvano nekim stvarnim i ozbiljnim životnim događajima. Ovi bi donekle bili i uredu da je ta ista sjebanost privremeno stanje, a ne karakterna osobina. Oni me ono baš nerviraju. Prvo me nerviraju što su negativni. Niko brate ne voli negativne ljude. Ili moraš bit malo nako naopak da voliš negativne ljude. A drugo, meni ti ljudi odmah govore da su nezreli i to na onaj najgori mogući način. To su oni ljudi koji se ne znaju nosit sa životnim problemima, pa im je odgovor na sve životne nedaće sjebanost. Ko nešta će se rješit samo zato što su oni sjebani. Neka hvala. I o da, mrš!
Sreća u nesreći je da je ovu kategoriju vrlo lako prepoznati. Obično imaju cigaru u ustima (e jesam ih detaljno opiso u mp3). E sad je ključno da ih upitate zašto imaju cigaru u ustima. Ako vam kažu da imaju cigaru u ustima jer imaju problema, to su ti. Prijateljski savjet - izbjegavajte ih.
I ništa ne bi bilo toliko strašno da ja nemam neki indirektni problem, ili da kažem konflikt, s takvim ljudima, koji ono, pa ko da im je krivo što si ti veseo i raspoložen i druželjubiv i pričljiv i pozitivan (i još gomilu drugih pozitivnih osobina koje me krase). I onda ono samo čeka da kaže nešto, da izjavi neki glupi komentar od kojeg bi se trebao osjećati loše na ovaj ili onaj način. Hoće mi nešta bit od takvih...
Нема коментара:
Постави коментар