o svemu pomalo...

Otišo ja neki dan da platim nakav račun kad kae meni teta da je plaćen već. Ja joj pružam pare. Kaže plaćen. Ma reko imam sitno, samo da nađem. Plaćen! Stojim ja. Sjedi ona. Gledam ja nju. Gleda ona mene. Meni ništa nije jasno. Njoj nije ništa jasno. Pa reko da platim. Kaže plaćen je račun već. Kontam zaebaje me. Odem ja platit drugi račun na drugo mjesto i vraćam se na isto mjesto kod te tete, reko da platim račun. Kaže plaćen je taj račun već. Ko je mogo platit kad ja sigurno nisam...

Taj isti dan odem do banke i tamo nije bilo gužve, a još 3 šaltera rade. Da, dobro ste pročitali 3 (slovima TRI) šaltera.

Mislim da smo mi jedino domaćinstvo u opštini u kojem je svjetlo u kupatilu upaljeno kad nema nikog u istom, a ugašeno kad neko ima.

Jedem nakav voćni jorgut od šljiva i cimeta. Ubija. Ja sam jedno vrijeme sam pravio te voćne jogurte sa bananom, medom, cimetom i čokoladom. Kad se tim urokaš i kad te no slatko opauči, ne možeš doć sebi 4 sata.

Nema mi ništa mrže nego kad kažem materi da me zovne kad završi s kupovinom da ja poteglim one kese. I onda ona mene zovne, ja dođem, ona nije ni do pola došla. I onda me uzme davit, a hoćemo kupit ovo, a hoćemo kupit ono, a vidi ovom datum ističe tad, de ima li neki friškiji, pa onda sve živo izrovi, pa onda pođe kupit puter i gleda nešta onaj sastav unatoč tome da isti puter kupujemo već 12 godina. I još kad smo na kasi, pa mi kaže, a hoćeš neku čokoladu da ti kupim. Odmah se osjećam 15 godina mlađe. Samo čekam da mi ona kasirka ponudi nindža kornjače (ček aut 2:15)




Iako sam se okupo, kad vidim kakvih sve mački ima na ovom blogu idalje se osjećam ko Pepe le Tvor. Upita se čoek imal iko da je nako ružnjikav među blogerkama?

Plus mi kreve opasno škripi u zadnje vrijeme. Ne znam od čeg...