Pošo ja danas u lov. I tamo negdje u dnevnom boravku ulovim čokoladu. Majko draga čokolade...
Mousse au Chocolat. Zartbitter. Das exquisite. Rapsodija okusa. Ko da su je za mene pravili. Kasnije mati vidjela da sam je otvorio, pa to odmah ti vaki ti naki.
Inače je ovo naše domaćinstvo specifično, između ostalog, jer se svo slatko u kući sakriva. Uglavnom to mater sakriva od nas ostalih, jer kad ima nešto slatko, svi samo slatko jedu. A ona i nije neki ljubitelj slatka, pa taman. Sad kad je Majka bila, donijela slatkiša, ko da smo mala djeca. I mi to sve stamanili dok si reko keks. Materi sve pado mrak na oči, ona tamo računa na koliko je to mogla razgoditi. Po njenoj računici bi mogli izgurat i do Nove godine sa onim zalihama.
Ja i jesam i nisam ljubitelj slatka. Meni kad se jede slatko ja volim pojest kakvu voćku, tipa jabuke, banane ili grožđa recimo. Jedino kad ja nako moram nešto slatko pojest jest odmah poslije ručka. Jedem, čaša vode, nešta slatko, opet čaša vode. I tad sam ja ono sit. Ako ne pojedem ništa za des minuta, ne moram nikako. Moja mati to uporno ne shvata. Ja kažem de mi slatko, kaže daću ti ja, malo poslije. To što se meni jede odmah, to nikom ništa. I onda dođe nakon pola sata il sat sa čokoladom i ko eto. I normalno meni se ne jede nako čokolada. I onda se još duri što ja nju nešta zezam, tražim, a na kraju neću.
Elem, uzeh ja malo te čokolade danas, da se oraspoložim ako ništa. Počeo gleat ostatak onih Roda. Pola sam ih već pregledo preko jutuba, barem one zanimljivije scene. Haj reko da pogledam i ovo ostalo. Ima vako par dosadnih scena i likova, ali je serija vrhunska. Gluma za deset. Ako je ono gluma uopšte. Baš me nako barnula serija. Prilično je tužna. I depresivna.
Al onda ga momački usraše tamo na kraju. Ja mislim da su onom režiseru američki teroristi oteli ženu i zaprijetili da će je ubit ako ne napravi hepi end po uzoru na američke filmove. I on šta će, napravi. Jedna epizoda usere 23,5 ostalih. A šteta, baš im je dobro išlo...
A onda kontam tako je valjda i moralo bit. Gdje će na onom crnjaku sve ostati. Iako je taj crnjak naša realnost, ipak. Mada, ja ono gledam i samo kontam haj više završi se. Ono nikad kraja, a što više odmiče sve veća sranja i više patetike. Ubi brate.
Kao posljedica gledanja serija, moj unutrašnji glas se promjenio. Odjednom priča na ekavici, pretjerano koristi riječ bre i psuje ubitačno. Hodam prema frižderu i sad ono kontam, znači ima da se najedem ono, keve mi, u 3,14čku materinu. Na ulici stojim i čekam zeleno i kontam, ajde bre upali se više 3,14čka ti materina. Vidim komšiju, pozdravim ga, a on mene upita kako sam, ja vamo kontam a kako ću bit bre stara matorčino, idi bre u 3,14zdu materinu. Sreća pa se taj unutrašnji glas ne čuje. Odnosno, jedino ga ja čujem, jel...
I nakon te odgledane serije pođem nešto da jedem, da malo dođem sebi poslije onih silnih gluposti. I sjetim se ja da sam vidio negdje teglu nutele, al ove dojč nutele, nako moglo bi se reć i sakrivenu. Nije to isto ko ono poljsko govno što vamo nama valjaju. Elem, pođem ja ono da otvorim, kad bolan onaj nutelko već otvoren. I haj što je otvoren, nego dopola pojeden. Gledam ja onu teglu i kontam, jel ti mene zaebavaš, eee mamicu ti bre, u 3,14čku materinu.
Čak sam skonto da mi ova Milanka liči na jednu blogerku. Fizički mislim, karakterno nisam siguran baš...
Mousse au Chocolat. Zartbitter. Das exquisite. Rapsodija okusa. Ko da su je za mene pravili. Kasnije mati vidjela da sam je otvorio, pa to odmah ti vaki ti naki.
Inače je ovo naše domaćinstvo specifično, između ostalog, jer se svo slatko u kući sakriva. Uglavnom to mater sakriva od nas ostalih, jer kad ima nešto slatko, svi samo slatko jedu. A ona i nije neki ljubitelj slatka, pa taman. Sad kad je Majka bila, donijela slatkiša, ko da smo mala djeca. I mi to sve stamanili dok si reko keks. Materi sve pado mrak na oči, ona tamo računa na koliko je to mogla razgoditi. Po njenoj računici bi mogli izgurat i do Nove godine sa onim zalihama.
Ja i jesam i nisam ljubitelj slatka. Meni kad se jede slatko ja volim pojest kakvu voćku, tipa jabuke, banane ili grožđa recimo. Jedino kad ja nako moram nešto slatko pojest jest odmah poslije ručka. Jedem, čaša vode, nešta slatko, opet čaša vode. I tad sam ja ono sit. Ako ne pojedem ništa za des minuta, ne moram nikako. Moja mati to uporno ne shvata. Ja kažem de mi slatko, kaže daću ti ja, malo poslije. To što se meni jede odmah, to nikom ništa. I onda dođe nakon pola sata il sat sa čokoladom i ko eto. I normalno meni se ne jede nako čokolada. I onda se još duri što ja nju nešta zezam, tražim, a na kraju neću.
Elem, uzeh ja malo te čokolade danas, da se oraspoložim ako ništa. Počeo gleat ostatak onih Roda. Pola sam ih već pregledo preko jutuba, barem one zanimljivije scene. Haj reko da pogledam i ovo ostalo. Ima vako par dosadnih scena i likova, ali je serija vrhunska. Gluma za deset. Ako je ono gluma uopšte. Baš me nako barnula serija. Prilično je tužna. I depresivna.
Al onda ga momački usraše tamo na kraju. Ja mislim da su onom režiseru američki teroristi oteli ženu i zaprijetili da će je ubit ako ne napravi hepi end po uzoru na američke filmove. I on šta će, napravi. Jedna epizoda usere 23,5 ostalih. A šteta, baš im je dobro išlo...
A onda kontam tako je valjda i moralo bit. Gdje će na onom crnjaku sve ostati. Iako je taj crnjak naša realnost, ipak. Mada, ja ono gledam i samo kontam haj više završi se. Ono nikad kraja, a što više odmiče sve veća sranja i više patetike. Ubi brate.
Kao posljedica gledanja serija, moj unutrašnji glas se promjenio. Odjednom priča na ekavici, pretjerano koristi riječ bre i psuje ubitačno. Hodam prema frižderu i sad ono kontam, znači ima da se najedem ono, keve mi, u 3,14čku materinu. Na ulici stojim i čekam zeleno i kontam, ajde bre upali se više 3,14čka ti materina. Vidim komšiju, pozdravim ga, a on mene upita kako sam, ja vamo kontam a kako ću bit bre stara matorčino, idi bre u 3,14zdu materinu. Sreća pa se taj unutrašnji glas ne čuje. Odnosno, jedino ga ja čujem, jel...
I nakon te odgledane serije pođem nešto da jedem, da malo dođem sebi poslije onih silnih gluposti. I sjetim se ja da sam vidio negdje teglu nutele, al ove dojč nutele, nako moglo bi se reć i sakrivenu. Nije to isto ko ono poljsko govno što vamo nama valjaju. Elem, pođem ja ono da otvorim, kad bolan onaj nutelko već otvoren. I haj što je otvoren, nego dopola pojeden. Gledam ja onu teglu i kontam, jel ti mene zaebavaš, eee mamicu ti bre, u 3,14čku materinu.
Čak sam skonto da mi ova Milanka liči na jednu blogerku. Fizički mislim, karakterno nisam siguran baš...
Ko pogodi koja je u pitanju, dobiće nešta!
Нема коментара:
Постави коментар