Prije mnogo mnogo godina kupio sam jednu malu knjigu (e zamisli koliko mnogo je to bilo kad sam ja tad još nešto čito lafo) sa raznim citatima i poslovicama i mudrolijama. I između ostalog pročitam jedan taj citat, meščini da je bio od Nićea. A možebit i od Šopenhauera. Kako god, zaboravio sam kako ide. Ali sam se nako podobro zamislio nad istim i plaho je utjecao na mene.
Citat je govorio o nekom boljem životu i svijetu i kaže da bi ovaj svijet bio idealno mjesto kada bi se svaki čovjek budio sa razmišljanjem da će taj dan provesti tako da može biti uzor drugim ljudima i da će dati sve od sebe.
S vremena na vrijeme se sjetim toga, pa se kofole i potrudim. Ako ništa do podneva. A u zadnje vrijeme slabo i to.
Neki dan, kad sam zdogovaro onaj poso, pošo ja kući. Osim što sam sebi to sredio, skontam da bi možda još neko mogao sa mnom to raditi. I kako sam išao kući, koga god sam sreo usput sam priupitao da radi. Kao ono đes đes, šta ima šta radiš, hoš ti poso? Oćeš poso?* Svima sam im dao uputu gdje i šta da urade. Meni glavno bilo da im kažem da kažu da sam ih ja poslo. Ko to ono sad nešto. Moja preporuka, nije šala. I sad ja sve zamišljam njih kako odlaze tamo i kažu nešto u stilu dobar dan, ja sam taj i taj, mene poslo Dajdža, a onaj tamo s druge strane složi facu u stilu hu d fak iz Dajdža?! Još pita mater šta ima nako u mene, ja joj prepričavam. Smije se žena i komentariše kakve veze ima što sam ih ja poslo. Elem, ono što je zajedničko svima jeste da sam im rekao da kažu da sam ih ja poslo i da mi jave šta je bilo. Tri sam osobe sreo dok sam išao kući. Što je najzanimljivije od svega jeste što, ne da su pokazali veliku zahvalnost na toj ponudi (ne pamtim da mi je neko nako iskreno reko fala ko onaj jedan momak), nego što su svi bili i plaho entuzijastični. Još kad sam im rekao koji je obim posla i koja je plata, oči samo što im nisu ispale od sreće. Ja idem kući i kontam kako će se razletit, ima da odrade i moj dio posla.
Onda kontam, gledaj ti bolan te situacije gdje ja nudim nekom nešto da radi i da zaradi. Tačno mi daje neki osjećaj moći. Nastranu ti neki subjektivni osjećaji, ja kontam evo ga Niće ili Šopenhaueru. Evo ga maderfakeri. Kud ćeš boljeg i uzornijeg čovjeka od čovjeka koji radi, privređuje i zarađuje. A zamisli tek nekoga koji im omogući takvo što. Mislim, jesam ja u tom cijelom procesu bio neki posrednik i mjesto mene je tu mogao da bude bilo ko. Ali onda kontam, i nije bio. I mogo je bit bilo ko mjesto njih, pa eto nije. Ja baš naletio na njih. I oni baš naletili na mene. U svakom slučaju sam se osjetio plaho korisnim i produktivnim članom društva. Koristan sam ja i vako, al uglavnom sebi, urijetko drugim ljudima. Tačno se čovjek nekako drugačije osjeća.
I dok sam ja konto pisat himne, ode i hvalospjeve samom sebi (kad već neće niko drugi) povodom tih dešavanja, izgubih i ono malo osnove i smisla za pisanje istih. Niko od te tri osobe se meni nije javio da mi kaže šta je bilo od svega toga. Ja još pređem preko nekih principa da udovoljim znatiželji i pošaljem ovom jednom poruku da vidim šta je bilo. Kaže otiće sutra. Sutra mi se nikad nije javio. Nije ni ovo drugo dvoje. Mislim, nastranu što oni možda jesu ili nisu uspjeli da urade to što sam im ja reko, al što mi nisu javili, to je priča za sebe. A ja već planiro da pričam unaokolo kako je august 2012. godine vjerovatno jedan od najboljih augusta ikad, a možda i općenito najbolji mjesec u životu. Mislim, nije to mala stvar. Ovako sa žaljenjem ipak moram da odustanem od tih nakana jer će na prvom mjestu ipak ostati oktobar prošle godine.
*Utješno u cijeloj priči jeste da sam makar ostvario jedan svoj san (ja mi snova igovana). Ja stalno govorio raji vako hoš ti poso, oćeš poso po uzoru na ovog (ja mi uzora igovana). Oni vazda kolutali očima, garant kontali vidi budale, kakav crni poso kakvi bakrači. Ne kontaju oni o čemu ja, zato što i ne gledaju ove linkove što im šaljem. Elem, konačno sam i njima dohako!
Citat je govorio o nekom boljem životu i svijetu i kaže da bi ovaj svijet bio idealno mjesto kada bi se svaki čovjek budio sa razmišljanjem da će taj dan provesti tako da može biti uzor drugim ljudima i da će dati sve od sebe.
S vremena na vrijeme se sjetim toga, pa se kofole i potrudim. Ako ništa do podneva. A u zadnje vrijeme slabo i to.
Neki dan, kad sam zdogovaro onaj poso, pošo ja kući. Osim što sam sebi to sredio, skontam da bi možda još neko mogao sa mnom to raditi. I kako sam išao kući, koga god sam sreo usput sam priupitao da radi. Kao ono đes đes, šta ima šta radiš, hoš ti poso? Oćeš poso?* Svima sam im dao uputu gdje i šta da urade. Meni glavno bilo da im kažem da kažu da sam ih ja poslo. Ko to ono sad nešto. Moja preporuka, nije šala. I sad ja sve zamišljam njih kako odlaze tamo i kažu nešto u stilu dobar dan, ja sam taj i taj, mene poslo Dajdža, a onaj tamo s druge strane složi facu u stilu hu d fak iz Dajdža?! Još pita mater šta ima nako u mene, ja joj prepričavam. Smije se žena i komentariše kakve veze ima što sam ih ja poslo. Elem, ono što je zajedničko svima jeste da sam im rekao da kažu da sam ih ja poslo i da mi jave šta je bilo. Tri sam osobe sreo dok sam išao kući. Što je najzanimljivije od svega jeste što, ne da su pokazali veliku zahvalnost na toj ponudi (ne pamtim da mi je neko nako iskreno reko fala ko onaj jedan momak), nego što su svi bili i plaho entuzijastični. Još kad sam im rekao koji je obim posla i koja je plata, oči samo što im nisu ispale od sreće. Ja idem kući i kontam kako će se razletit, ima da odrade i moj dio posla.
Onda kontam, gledaj ti bolan te situacije gdje ja nudim nekom nešto da radi i da zaradi. Tačno mi daje neki osjećaj moći. Nastranu ti neki subjektivni osjećaji, ja kontam evo ga Niće ili Šopenhaueru. Evo ga maderfakeri. Kud ćeš boljeg i uzornijeg čovjeka od čovjeka koji radi, privređuje i zarađuje. A zamisli tek nekoga koji im omogući takvo što. Mislim, jesam ja u tom cijelom procesu bio neki posrednik i mjesto mene je tu mogao da bude bilo ko. Ali onda kontam, i nije bio. I mogo je bit bilo ko mjesto njih, pa eto nije. Ja baš naletio na njih. I oni baš naletili na mene. U svakom slučaju sam se osjetio plaho korisnim i produktivnim članom društva. Koristan sam ja i vako, al uglavnom sebi, urijetko drugim ljudima. Tačno se čovjek nekako drugačije osjeća.
I dok sam ja konto pisat himne, ode i hvalospjeve samom sebi (kad već neće niko drugi) povodom tih dešavanja, izgubih i ono malo osnove i smisla za pisanje istih. Niko od te tri osobe se meni nije javio da mi kaže šta je bilo od svega toga. Ja još pređem preko nekih principa da udovoljim znatiželji i pošaljem ovom jednom poruku da vidim šta je bilo. Kaže otiće sutra. Sutra mi se nikad nije javio. Nije ni ovo drugo dvoje. Mislim, nastranu što oni možda jesu ili nisu uspjeli da urade to što sam im ja reko, al što mi nisu javili, to je priča za sebe. A ja već planiro da pričam unaokolo kako je august 2012. godine vjerovatno jedan od najboljih augusta ikad, a možda i općenito najbolji mjesec u životu. Mislim, nije to mala stvar. Ovako sa žaljenjem ipak moram da odustanem od tih nakana jer će na prvom mjestu ipak ostati oktobar prošle godine.
*Utješno u cijeloj priči jeste da sam makar ostvario jedan svoj san (ja mi snova igovana). Ja stalno govorio raji vako hoš ti poso, oćeš poso po uzoru na ovog (ja mi uzora igovana). Oni vazda kolutali očima, garant kontali vidi budale, kakav crni poso kakvi bakrači. Ne kontaju oni o čemu ja, zato što i ne gledaju ove linkove što im šaljem. Elem, konačno sam i njima dohako!
Нема коментара:
Постави коментар