Rođendan je prošo iznenađujuće... Izgleda ko da fali neka riječ, al ne fali. Baš je bio iznenađujući. Ljudi su me plaho iznenadili za ovaj rođendan. Prilično sam se obradovo poklonima, a još više iznenadio. Valjda što svake godine čovjek može otprilike pretpostavit šta će dobit za rođendan, a sad vala baš nisam.
Od ovih bitnijih (kao dobio sam mnogo poklona :D) poklona bih izdvojio čajeve i stolicu.
Reko bi čovjek šta se tu ima izdvajat. Čaj ko čaj, stolica ko stolica. A nije baš tako. Čaj je nakav koji nikad prije nisam probao. Posebno me zanima onaj od plamene narandže. Kažu da pravo dobro miriše. Ne znam hoću li ikad isti i pomirisat, jer mi je žao sve ono fino vaditi iz onih ambalaža. Pravo lijepo izgleda. Ima i neki zeleni. I još neki koji ne znam šta je, al je u onoj finoj metalnoj kutijici. Predložila mi je jedna da držim ušteđevinu u tom. Imam šta i držat, al o tom drugom pričom. A onda opet ova druga što kaže, čaj je pravi poklon za mene. Ono oduvijek sam to htio probati, a nikad to sebi ne bih sam kupio. Super je kad neko sroči ono što ti misliš.
Stolica je opet priča za sebe. Neko bi je možda nazvao i stoličicom ili štokrlicom*, al mislim da ipak zaslužuje da se zove stolicom. Kažu da mi posluži za izleta. Šega je to jer sam uglavnom ja najmobilniji kad su izleti u pitanju. Mislim da joj to nije prava namjena. Kasnije je nekoma izletilo da to imam za roštiljanja. Pokušavaju da meni nametnu ulogu onog koji roštilja u društvu, jer nas je ovaj prethodnia napustio. Možda mi i suptilno poručuju da malo ohanem, da malo odmorim. Brinu za mene. A onda s druge strane mi možda i poručuju da sam ostario, pa ono, eto ja da sjednem. Dedo, penzioner. Kako nas je ovaj jedan napustio, sad sam najstariji u ovom nam malehnom, ali kvalitetnom, društvancetu. Šega je utoliko veća što sam njega vazda zezo da stara drtina. Uvijek ja tako, ha nekom nešto kažem, meni se isto desi. Kontam da počnem govorit vidi što onaj ima para, ili što onaj ima dobru treebu, ili što onaj ima dobro auto, ili što onaj ima znanja, ili što onaj ima sljedbenika na blogu, ili što onaj ima svaki dan za doručak kačkavalja. Možda mi Karma uvrati udarac.
Čestitka je isto prva liga. Još je nako ručne izrade i pravo mi se dopada. Mislim da niko nikad nije dobio bolju čestitku do sad. Zapravo, ja uvijek mislim da nikad niko nije dobio boljeg poklona od mene. Valjda je to ko neki pokazatelj da se uvijek dobro bira.
A tek kesa u kojoj sam sve to dobio. Kesa je glavna. Ja u životu nisam vidio veće ukrasne kese od one. Ako je nije ko i pola mene, a ja spadam u populaciju višljih ljudi (čuj višljih). Hodam ja ulicom kad neka žemska, malo je reć blenula u mene. Kontam šta je sad, mislim jesam ja seksi (zvjerka) i sve to, pa i ja sam sebe nekad odmjerkam u ogledalu, al nolko vala i ne baš. I skontam do kese. Tek sam onda skonto da i drugi pilje, valjda se niko ne može načudit nolkoj kesi. Vidim nako malo ciganče kako se igra u nakom pjesku. A ja sve čekam ama makar da me pogleda da mu zaprijetim da ću ga strpat u kesu ako išta proba. I sreća njegova pa nije.
Grad je inače pun ljudi. Cure hodaju gole. Mene je stid u njihovo ime. Malo je reć da mi je ono odvratno. Nije da ja sad hoću bul(k)e pored pruge, al nije ni da mi se dopada drugi kraj krajnosti. Ja nabio slušalice u uši i hodam vodeći se onom mudrošću da ako već ne možeš hodat pravo, hodaj uspravno, kad mi iznenada jedna djevojčica naruši integritet perifernog vida sa svojom "haljinom". Bez imalo pretjerivanja, al moja potkošulja pokrije više od njene haljine. A da stvar bude gora je u tom što je u pitanju neka djevojčica. Maksimalno drugi srednje, mada bi mogla komotno i u osnovnoj da bude. Pa jarane ja sam u njihovim godinama još uvijek sastavljo lego kockice. Tek sam kasnije vidio koliko je takvih po gradu, što njenih godina, što starijih. Htjelo mi nešto bit.
Neko će se možda i upitat što mene to sve tolko sekira. Sekira me iz razloga što kad vidim kakvim sam ljudima okružen, mene to tjera na zlo. Ko ono kad su glupi i vakvi i nakvi (a ne moraju biti takvi), što onda ne bih i ja prema njima bio ovakav ili onakav. Kad se oni ne trude, što bih ja. A ja to ne želim. Pravo ono iskušenje. Želim da budem, prvo dobar čovjek, a onda i dobar član zajednice. Jedno bez drugog mi nema smisla. Al džaba, vazda neko na putu, vazda neko jedva čeka da ti se posere u planove...
*ukucajte štokrlica u gugl i metnite one slike, rezultati su čudni...
Od ovih bitnijih (kao dobio sam mnogo poklona :D) poklona bih izdvojio čajeve i stolicu.
Reko bi čovjek šta se tu ima izdvajat. Čaj ko čaj, stolica ko stolica. A nije baš tako. Čaj je nakav koji nikad prije nisam probao. Posebno me zanima onaj od plamene narandže. Kažu da pravo dobro miriše. Ne znam hoću li ikad isti i pomirisat, jer mi je žao sve ono fino vaditi iz onih ambalaža. Pravo lijepo izgleda. Ima i neki zeleni. I još neki koji ne znam šta je, al je u onoj finoj metalnoj kutijici. Predložila mi je jedna da držim ušteđevinu u tom. Imam šta i držat, al o tom drugom pričom. A onda opet ova druga što kaže, čaj je pravi poklon za mene. Ono oduvijek sam to htio probati, a nikad to sebi ne bih sam kupio. Super je kad neko sroči ono što ti misliš.
Stolica je opet priča za sebe. Neko bi je možda nazvao i stoličicom ili štokrlicom*, al mislim da ipak zaslužuje da se zove stolicom. Kažu da mi posluži za izleta. Šega je to jer sam uglavnom ja najmobilniji kad su izleti u pitanju. Mislim da joj to nije prava namjena. Kasnije je nekoma izletilo da to imam za roštiljanja. Pokušavaju da meni nametnu ulogu onog koji roštilja u društvu, jer nas je ovaj prethodnia napustio. Možda mi i suptilno poručuju da malo ohanem, da malo odmorim. Brinu za mene. A onda s druge strane mi možda i poručuju da sam ostario, pa ono, eto ja da sjednem. Dedo, penzioner. Kako nas je ovaj jedan napustio, sad sam najstariji u ovom nam malehnom, ali kvalitetnom, društvancetu. Šega je utoliko veća što sam njega vazda zezo da stara drtina. Uvijek ja tako, ha nekom nešto kažem, meni se isto desi. Kontam da počnem govorit vidi što onaj ima para, ili što onaj ima dobru treebu, ili što onaj ima dobro auto, ili što onaj ima znanja, ili što onaj ima sljedbenika na blogu, ili što onaj ima svaki dan za doručak kačkavalja. Možda mi Karma uvrati udarac.
Čestitka je isto prva liga. Još je nako ručne izrade i pravo mi se dopada. Mislim da niko nikad nije dobio bolju čestitku do sad. Zapravo, ja uvijek mislim da nikad niko nije dobio boljeg poklona od mene. Valjda je to ko neki pokazatelj da se uvijek dobro bira.
A tek kesa u kojoj sam sve to dobio. Kesa je glavna. Ja u životu nisam vidio veće ukrasne kese od one. Ako je nije ko i pola mene, a ja spadam u populaciju višljih ljudi (čuj višljih). Hodam ja ulicom kad neka žemska, malo je reć blenula u mene. Kontam šta je sad, mislim jesam ja seksi (zvjerka) i sve to, pa i ja sam sebe nekad odmjerkam u ogledalu, al nolko vala i ne baš. I skontam do kese. Tek sam onda skonto da i drugi pilje, valjda se niko ne može načudit nolkoj kesi. Vidim nako malo ciganče kako se igra u nakom pjesku. A ja sve čekam ama makar da me pogleda da mu zaprijetim da ću ga strpat u kesu ako išta proba. I sreća njegova pa nije.
Grad je inače pun ljudi. Cure hodaju gole. Mene je stid u njihovo ime. Malo je reć da mi je ono odvratno. Nije da ja sad hoću bul(k)e pored pruge, al nije ni da mi se dopada drugi kraj krajnosti. Ja nabio slušalice u uši i hodam vodeći se onom mudrošću da ako već ne možeš hodat pravo, hodaj uspravno, kad mi iznenada jedna djevojčica naruši integritet perifernog vida sa svojom "haljinom". Bez imalo pretjerivanja, al moja potkošulja pokrije više od njene haljine. A da stvar bude gora je u tom što je u pitanju neka djevojčica. Maksimalno drugi srednje, mada bi mogla komotno i u osnovnoj da bude. Pa jarane ja sam u njihovim godinama još uvijek sastavljo lego kockice. Tek sam kasnije vidio koliko je takvih po gradu, što njenih godina, što starijih. Htjelo mi nešto bit.
Neko će se možda i upitat što mene to sve tolko sekira. Sekira me iz razloga što kad vidim kakvim sam ljudima okružen, mene to tjera na zlo. Ko ono kad su glupi i vakvi i nakvi (a ne moraju biti takvi), što onda ne bih i ja prema njima bio ovakav ili onakav. Kad se oni ne trude, što bih ja. A ja to ne želim. Pravo ono iskušenje. Želim da budem, prvo dobar čovjek, a onda i dobar član zajednice. Jedno bez drugog mi nema smisla. Al džaba, vazda neko na putu, vazda neko jedva čeka da ti se posere u planove...
*ukucajte štokrlica u gugl i metnite one slike, rezultati su čudni...
Нема коментара:
Постави коментар