Uzmem ja da vidim kad sam ja to prvi post objavio i vidim da je prošla tačno godina dana (i još 3-4 dana kusura). I to je to. Moj mali blogorođendan. Ko što ima veliki i mali Bajram, tako i ja imam veliki i mali blogorođendan. Ovo je mali. A o velikom ću vam pričat drugom prilikom.
Nego, primjetio sam kod sebe da sam ja tipična žrtva društva. Ja sam vako bio jedno jako fino, mirno, pametno i lijepo dijete. Od svega toga je ostalo samo ovo lijepo. Ovo ostalo se negdje izgubilo u međuvremenu. Hoćureć, primjetio sam kod sebe da sam postao daleko daleko agresivniji nego što sam bio prije nekih 6-7 godina i nego što sam planirao da budem. I mada priznajem da dobar dio odgovornosti za tu agresivnost snosim ja lično, najvećio dio krivice pripisujem društvu. Jesam i ja pridonio toj svojoj agresivnosti, gledajući one kojekakve agresivne filmove i igrajući agresivne igrice, ali to je ono što sam ja planirao.
Drugi je dio koji nisam planirao i koji mi je nametnut od strane društva. U našem društvu jednostavno moraš bit agresivan da bi bilo šta postigao. I kad kažem bilo šta postigao, mislim na to da neki posao, ma koliko on banalan bio, dobro obaviš. Recimo odeš kupit hljeb. Meni uvijek pokušaju uvalit bajat hljeb. Valjda mi se na faci vidi da sam naviko više da jedem bajat hljeb, pa ja ko kakav hajvan moram naglasit da hoću friški hljeb. Ali samo to naglašavanje nije dovoljno. Moraš uputit mamoebački pogled i malo nako povisit ton. Otprilike ga povisit toliko da im bude jasno da ne pristaješ ninašta manje, a opet ne ispast agricolae istovremeno. A da ne spominjemo neke ozbiljnije stvari. I što je najbolje od svega, meni to nimalo ne smeta. Baš mi odgovara bit nasilnik i siledžija.
I šta je tu problem? Problem je što moja tjelesna konstitucija ne prati moj nivo agresije, pa moram pribjegavat alternativnim metodama ispoljavanja iste. Mislim, mogu se ja, što bi naš narod reko, kurčit, al ću sigurno dobit po nosu. Većina mangupa to ionako radi. I prolazi im kod 95% ljudi.
Kod ovih ostalih 5% se pametno ušute i podviju rep. Ko onaj jedan kad je naišo na mene, a ja bio ljut ko feferon (jedna cura me nasekirala plaho). Pa mi nešta prijetio, pa šta se ja njemu pravim mangup, te zbost će me, te on došo iz Zence, te ovo, te ono. Hajde reko, prekrati mi muke (ljubavne). Još ja ne skontah ovo za Zencu. Ja sam njemu reko da me briga što je on došo iz Zenice prije par dana, da sam ja u Sarajevu čitav život i da mi nije jasno uopšte što mi spominje što je on otamo. I na kraju se on ušuti. Nakon što sam odmako nekih 30 metara, slušajući njega kako dobacuje da će me razbit idući put (razbiću te ćoro), usput vitlajući nakom sabljom ili handžarom, skontam šta je pisac htio reć sa ovom pričom da je iz Zence. Htio je reć da je došao iz zatvora. Još ja glupan stavio ruke u džepove. E mene bi upravo tih 5%, kakav sam ja bio u gorespomenutoj situaciji, tih krkana koji se čitav život marišu, kojima je to više postao stil života i kojim je izbit mi zub ko hljeba se najest, došlo glave. Jer ja ne znam ohanut kad treba, nego de još, de još. Do krajnjih granica, pa makar i na svoju štetu. A moji zubi nisu vrijedni te žrtve. Pa kontam onda e neš sad nikako.
I zato sam pronalazio alternativne strategije koje su relativno bezbjede i što je još bitnije, društveno prihvatljive. Ma koliko meni fizička agresija bila privlačna, isto je toliko društveno neprihvaćena. Ne mogu ja tek tako marisat druge ljude. Ali zato verbalna agresija nema ta ograničenja. Ha ha! Nije ni ona nešto pretjerano društveno poželjna, al je kudikamo prihvatljivija. Niko živ ne zna logiku na kojoj se to temelji, ali je tako. Puno je lakše bit sarkastičan i ironičan, nego udariti nekog. Iako isto boli. Naravno, zadovoljstvo je veće kad nekom naneseš tjelesne povrede, al ne može sve jel. I stvarno mi je to veliki fenomen, ali valjda što je narod poglup, pa i ne konta sarkazam. I onda se nekako sve svede na to da je i vuk sit, a i ovce na broju...
Нема коментара:
Постави коментар