U vrijeme kad je moj razred bio na ekskurziji, ja se odvažio da polažem vozački ispit. I položim ja. To je bilo vako nekad u septembru.
Prije septembra, nekih, pa možda i godinu dana prije, otkrio ja jedan alternativni put do kuće. I taj alternativni put je išo kroz jedan parking. I na tom parkingu bio jedan dobro stari žuti opel kadet. Haman pa oldtajmer da je bio. Jaran i ja mjerkali tog kadeta, aman. Sve govorili da ćemo mi to kupit, orilo gorilo. A kako ja položih, tako su se i intenzivirale te želje.
Ljeto pred to polaganje ja pofino uštedio para. I kobiva mogo bih ja od tih para kupit auto, ili barem pola auta. A jaran bi mogo uzet drugu polovinu. Pa kobiva da bude zajedničko.
Elem, poslije septembra došo i oktobar. Utom je evoluirala ideja oko kupovine auta. Odustali od dobro starog žutog opel kadeta koji je ostao na onom parkingu do prije godinu dana možda. Skontali mi da ćemo kupit nešto drugo. Pa kontali da imamo para za kakve bube ili fiće. Buba je s jedne strane narodno auto, al fićo je fićo (hićo). Još mi kontali biće veći cirkus s fićom, a i mi nako povisoki, pa kad nako izađemo iz malehnog auta, ima da bude leteći cirkus. I stvarno bi cirkus. Tražili mi fiću i niđe fiće na prodaju. Po dojavama se zavlačili po kojekakvim uličicama i tražili fiće, al ništa od tog.
Naišli na jednog od gazde nekog restorana, al kaže taj nam ne bi prodo, nema tih para. I stvarno nije. Nešto se ne sjećam da ih je bilo i u oglasima tada. Ama ko da se sve urotilo da mi ne nađemo auto.
Dođe nekad i novembar, a ja do tad i spisko one svoje pare. Kobiva mi odsutali od toga, al ko i nismo. I prilikom jedne šetnje, naletimo mi na fiću na parkingu. Imali nake hartije uza se i počnemo mi pisat na papiru vlasniku, da ako hoće prodat auto, da nam se javi. I kako smo mi to piskarali, vidi nas nakav čiko i pita šta radimo. I mi ti njemu fino objasnimo da hoćemo uzet auto, i pitamo ga jel zna čije je. Veli on nama da zna, al da nam ne bi prodo fiću ni mrtav. Al nam spomenu i da ima i jugu, koji je bio pored, i da bi nam njega možda i prodo. Mi nismo ludi da uzmemo jugu, al upitasmo mi gdje živi taj čiča, pa da mi odemo porazgovarat s njim.
I tako se mi fino zaputimo kod čiče na vrata i pitamo ga da nam proda auto. Ošli mu na vrata, kucali i zvonili. Otvara čiča, a nas dvojica se pišamo u sebi. Čiča ima brkove ko Hitler, a i frizuru. Samo što je eto sijed. A da cirkus bude veći, u pozadini se čuje kako vrišti Hitler tamo, vir volen ajn folk zajn, und ir dojče jugend und dojče metjen... I bil on nama prodo fiću, kaže da ne bi. Pa mi eto, haj nam prodaj jugu makar. Pa on sve nešta, nećka se. Reko on nama ko da bi možda i mogo, al i on friško kupio jugića, pa eto, dok ne sredi za papire. I kao čućemo se mi.
Otišli mi od čiče i započeli priču kako je jugo odlično auto. Fićo je dobar i sve, al ipak je fićo cirkus od auta. A i kako ćemo mi nolki u onolišno auto stat. Pa još ako smo kontali nekog povest, a jesmo, nema šanse da stane s nama u auto. Pogotovo što smo planirali izbacit ona prednja sjedišta, i sjedit na zadnjim i vozit. A jugo, pa nije šala. Simbol jedne nekad moćne države. Pa ima i ona pjesma jugo četrespet, samo je ovaj bio pedespet. A opet, jugo je ipak pravo auto. Ili barem nalik pravom autu...
E sad bi mi da pogledamo to auto. I siđe čiča s nama. Bio i taj lik koji nam je to sve preporučio. I kobiva da mi to probamo, da provozamo. I ja sjednem, i lagano mi krenemo. Obišli krug oko parkinga. Meni se sve činilo udure. A to što je mene neka euforija opalila, pa su mi čula bila blago zatupljena, nikom ništa. Spominje nama taj lik nekakve brojeve šasije, brojeve motora, i kojekakve kerefeke. Mene hladno boli čitavih 19,3 centi ponosa za tim što on trubi, jer em se ja ne razumijem u sve to, em auto ide, a to je najvažnije. Za kraj ostavili cijenu. Jesmol se cjenkali ili nismo, ne sjećam se, al smo zdogovorili na 6 stoja.
Pitamo mi čiču jel može to šta na rate, kaže čiča da ne može. Još samo da sredimo papire, i to je to. Al kobiva čućemo se mi još povodom toga.
Pošli mi kući sretni i zadovoljni. Zdogovorili kupnju auta, samo što nas je jedna stvar zezala. Nismo imali mi tih 6 stoja. I hodaj usput i smišljaj šta i kako. Imali možda neke 4 stoje. Doduše, to je jaran imo, ja nisam imo ništa. Spisko sve (na piće i žene).
Sjećam se da je to bio kraj novembra, pamtim po Danu državnosti. Uvijek ja nešta zaserem za taj Dan d. A još se vako tad i neki od Bajrama bio. I skontam ja da bih mogo namirit barem stojanku jednu. Ali je fora bila što smo mi kontali to uzet od čiče što prije, jer je čiča bio nešto nesiguran oko prodaje. Odusto on haman. A mi navalili, ko djeca kakva. Pa ga nešta ubjeđuj, pa ovo, pa ono. Napali mi haman čiču kako je on nas izradio, kako nam je obećo, kako smo razočarani i kako će ga čekat vatre paklene radi izdaje (dobro, ovo baš i nismo, al skoro da jesmo).
I tako ja fino nazovem jarana, jednog iz osnovne, i pitam ga imal mi posudit stoju, vraćam mu prvom prilikom. Reko treba za auta. Konto on ja ga zezam. I eto baš se potrefi da on nije imo tad, al posudi on od matere. A ja mu reko vratit u roku od 7 dana, računo na Bajram. Zovem i ovog drugog, iz srednje, da i on ponese koju kintu da imamo za benzina. Nekad, malo prije nego što ćemo otić do čiče, izradi me taj jaran. Skonto on da njemu auto ipak ne treba, da ga neće on vozat, da nema vozački, pa što će bezveze davat pare. Meni to malo bilo i bezveze, al eto, kobiva uzet ću ja to sam. A on velikodušan da mi posudi pare, pa ću ja to njemu vraćat kad budem imo.
I tako se nas četvorica skupimo i lagano do čiče. Dam mu elegantnih 6 stoja koje sam naposuđivo, a on nama ključeve od jugića. Meščini da sam ja jedini čovjek koji je otišo kupit auto, a nije imo marke u džepu.
Nama kez od uha do uha. Potrpali se mi u onog jugu i bjež od čiče dok se opet nije predomislio. Idemo mi, u prvom mi autu, sve nam šega i veselo.
Ma nismo mi odmakli ni 50 metara, jedan od jarana mi govori da mi se nešta puši. Ništa ja, lud se pravim. Govori i ovaj drugi istu priču, ja ništa. Kad i ovaj treći isto govori da ima dima. Ja sve nešta neću da ih slušam, pa pođem upalit onaj radio. Kad no nema radija. Ima ona rupa. I utom ja njima da ne seru i da nema nikakvog dima. Stojimo mi na semaforu, a ovi prekoputa nas gledaju i smiju se ljudi. Gledaju nas trojicu kako se valjamo od smijeha, a auto zadimljeno. Utom sam nekad i ja odlučio popustiti i prihvatiti objektivno stanje - auto je zadimljeno dibidus.
Pođem ja otvorit prozor i ništa. Ko ono gledam ja kud vozim i rukom naslijepo tražim onu ručicu. I ne mogu da napipam, džaba. Bacim ja pogled kad no nema ručice uopšte. Odvaljena. Kažem jaranu, da on otvori kod sebe. Pođe on, ne može. Kod njega ima ručice, al je zaglavljena. Nama sve to šega. Skontamo da imaju pozadi ona leptir stakla i njih otvorimo.
Primjetio ja da žmirka ona za benzin lampica. I mi pravo na pumpu. Naspem ja za cvaju. Krenuli mi s pumpe, opet blinka govno. Pa je tu počelo neko teoretisanje da je to sigurno što je auto bilo na nagibu, pa dok se uhaviza. U autu i dalje dim, samo što je jaran nekako uspio spustit onaj prozor.
Svima nam čudno kako blinka lampica, a mi drito s pumpe. Utom nekom padne napamet da upita druge jel oni osjećaju miris benzina. I ispostavi se da svi osjećamo miris benzina.
I kad se sve to sabralo, dođemo do zaključka da negdje curi benzin u autu, a koji se sigurno zapalio jer ima taj dim. U suštini smo zaključili da se mi vozimo u nekakvoj improviziranoj bombi na točkovima i nemamo pojma hoćemo li eksplodirat ili ne. I dalje nama sve to smiješno. Mada je mene nako, ko glavnog i odgovornog, ufatila panika. Kontam šta da sad plane auto. Ja bih još nekako mogo pobjeć iz auta, pa i suvozač. Al ova dvojica bi završili ko dva ćevapa pozadi. Ono moje sjedište je bilo nešta pokvareno, zaglavljeno, i nije bilo pomično. Ovo od suvozača jeste, al je bila neka fora kako se pomjera sjedište. Pomjerili smo ga jednom, i to je čisto na sreću bilo. U panici, sumnjam da bi nam to tek tako pošlo od ruke. I ja bržebolje na prvi parking da išćeram ovu dvojicu.
Zovnemo mi brata od jednog od tih jarana, kobiva da on pogleda auto. On se eto razumije u to. Vidi on da je krš od auta, al eto. Trulo svo. I kaže da je samo pitanje vremena kad će otpast zadnji točkovi. Eto ako bude ko malo krupniji pozadi, i naletimo na rupu, otpast će točkovi. Meni namah pao napamet ovaj jedan jaran, koji odgovara opisu, i odmah sam počo kontat izgovore da ga ne vozam. Za te pare i nismo mogli dobit bolje. Pitali ga mi da nam da procjenu kad bi i auto moglo eksplodirat, ono da znamo, da se pripremimo, prethodno mu objasnivši da se auto dimi i da sve smrdi na benzin.
Podigne on onu haubu, kad tamo ono nako crijevo iz kojeg idu ispušni (il je ispusni?) gasovi uturen u ventilaciju. Znači sav onaj otrov ide u auto. Kreten neki smislio. Benzin nije znao objasnit.
I mi se naljutimo jer nas je čiča zaebo, i nazad kod čiče. Čiča daj pare, prodo si nam pokvareno auto. Čiča nije blentav. Dobio 6 stoja nizašta. Al mi opet bili dosadni i naporni i šatro nešta prijetili, i ne sjećam se više. Čiča reko da je neko polio motor benzinom, benzin isparava, pa se zato osjeti. Još uze stoju, uvali mi, i zalupi vrata. Mi stojimo i gledamo. Utom vratim jaranu stoju koju mu dugujem i odemo ko da se ništa nije desilo. Zaboravili mi što smo i došli, glavna priča bila kako sam kupio registrovano auto za 5 stoja. I odbacim ja njih kućama, i lagano svojoj.
Došo ja kući, niđe nikog. Zovem svoje, da im se pofalim, nema ih. Zovem, pitam kad će doć, a oni samo što nisu. I čekaj i čekaj. I meni više dodije. Pođem ja iz kuće, kad sretnem mater ispred ulaza. Pita gdje ću, reko odoh do majke. Pita čim ću, jer je auto kod starog. Reko imam ja svoje auto. Smije se žena. Ja pokazujem ključeve, njoj još više smiješno. I ja lagano do parkinga, u jugića i prođem pored nje. Gleda žena u čudu. Kaže čije ti je to auto. Pa reko moje. I ja nastavim dalje. Došo ja do majke, nje nema, otišla neđe prohodat. Kontam ja jes našla vrijeme. Utom poče neka kišica, a ja taman pošo kući. Nema žene, šta ću ja sad. Upalim ja auto, upalim brisače, i ništa. Pada ona kiša fino, al meni brisači ne rade. Kontam ja imal išta u ovom jugi da radi. Nisam siguran ni da su mu svjetla radila. A već lagano mrak počinje da pada. Kad istom ti ja vidim nju, ulazi u haustor. I ja lagano za njom. Posjedio malo, reko joj da sam kupio auto. Ništa ona. Ama niko ne djeli moj entuzijazam glede auta. Ja konto ima da se priča o tom, kobiva sin im kupio auto, nije šala. A šta sam imo jedva osamnest godina. Uzmem ja naka klješta od nje i napravim one brisače i krenem kući.
Neđe napo puta ugasi se auto. A da ga upališ ceremonija čitava. Al tu ceremoniju nije ni najmanje prijatno i preporučljivo izvodit na glavnoj cesti kad se taman upalilo zeleno svjetlo. Trube oni meni iza, psuju familiju, govore da sam žena i ko zna šta sve ne. Jedva ja nekako krenem, dođem do kuće i parkiram.
Ulazim ja u kuću, stari u jednoj sobi gleda utakmicu, ostatak ukućana u drugoj sobi gleda nešta na te veu. Pita mater jesam reko starom, a i ja nju isto. Kaže ona da nije, da mu nema ona šta govorit i da je to moja stvar (mama zna!). Tu je sad fora glavna što je meni staro nako plaho živčan i lako plane. I haj, skontam ja, ja ću njemu to reć. A men čitav dan u glavi kako ću njemu to priopćit. I gleda on onu utakmicu i sjednem ja s njim. Standardno moje ispitivanje ko igra i ko vodi. A on standardno zna da ja nit pratim nogomet, nit me zanima nit kog đavla. Utom dolazi i ostatak ukućana, kobiva da vide taj cirkus. I ja njemu nako nonšalantno govorim kako sam ja eto kupio auto. Ko da sam kupio pernicu ili znojnik ili olovku. Ništa on. Ja lagano do prozora, i govorim opet da sam kupio auto i da je dole parkiran. I zovem njega da vidi auto. Mene već blaga panika fata, i ja njemu to ono kroz smijeh govorim. Govori on meni da gleda utakmicu i da ga ne zanima to. Utom se i mati uključuje i govori da sam kupio auto i da ode pogledat (kroz prozor). I on nas nako blijedo gleda i nama bi šega i mi se odvalimo smijat. On se haman i naljutio, kontam da ga zaebajemo. Još govori materi, haj što ga ja zezam, nego još i ona. Ko zar nije ona prerasla takve gluposti. A mi uporno govorimo da vidi auto, doduše sad već plačemo od smijeha. Odluči on da nas ignoriše i nastavi gledat utakmicu.
Ošo ja da se okupam. Kontam ovo je bilo odveć lagano. A čim je nešto lagano, meni je to odmah sumnjivo. Isto ko onaj izlazak sa Žužu, kako lako pristade, ja odmah znao da nešto nije kako treba. I nije ni bilo. Ja završio s kupanjem, brišem se onim peškirom i čujem njega tamo kako se dere, jel on normalan, jel on normalan. Izlazim ja fino, skockan sav, kad on mene zove mirnim glasom i tonom. Kao, hodi da porazgovaramo. Haj kontam, kad je tako fino pito. Pita on mene jesam li normalan, a ja odgovaram da jesam. On ko da i nisam odgovorio, pa opet, jesam li normalan, ja da jesam. Opet on, ko da me ne čuje, jesam li normalan, a ja opet da jesam. Pa je onda uslijedio dugi razgovor o kupovini auta, kako to nije pernica ili olovka da se tek tako kupuje. Pa me pito od kog sam kupio, pa jesam li pregledo ovaj papir, pa jesam li pregledo onaj papir.
Tu se sve iskomplikovalo jer čiča nije bio pravi vlasnik auta. Barem nije na papiru. Naime čiča je kupio auto od nekog lika. Al nije završio papire u opštini. Sreća u svemu je bila da nisam ni ja završio sve papire u opštini jer nismo stigli. Kupio u petak, nekad iza 4. Subotom nisu radili, ni nedjeljom, a zbog praznika ni iduća dva ili tri dana. Dogovorio se ja s čičom da ćemo to završavat nekad iza praznika. Sva sreća pa se to nije realizovalo.
Nakon dugog razgovora i par telefonskih poziva, otišo ja spavat.
Sutra ujutru zvoni meni mobitel, ja iz nikom znanih razloga kontam da je alarm, i ukinem ga. Zvoni opet, kad vidim ja mene zove onaj čiča. Javim se, kaže čiča da vratim auto, vratiće on meni pare. I lagano ja sa starim i do čiče. Vratim ključeve, on meni pare. Stari se izvine, da mu koju paru za benzin i ode čiča kući. Ja uzeo one pare i odmah vratio ljudima dugove.
Utom je došo i Bajram i sve o čemu se pričalo jes o mojoj kupovini auta. A meni neugodno bilo. Svi oni u jednoj sobi pričaju, ja otišo u kuhinju sjedio sam. Nešta mi neugodno bilo.
Kasnije se i po školi proširila ta priča da sam imo auto i da sam ga prodo. Pa kad bi me ko upito što sam ga prodo, ja vazda govorio da sam ga prodo da vratim dugove, da vratim pare koje sam posudio da bih kupio auto.
Prije septembra, nekih, pa možda i godinu dana prije, otkrio ja jedan alternativni put do kuće. I taj alternativni put je išo kroz jedan parking. I na tom parkingu bio jedan dobro stari žuti opel kadet. Haman pa oldtajmer da je bio. Jaran i ja mjerkali tog kadeta, aman. Sve govorili da ćemo mi to kupit, orilo gorilo. A kako ja položih, tako su se i intenzivirale te želje.
Ljeto pred to polaganje ja pofino uštedio para. I kobiva mogo bih ja od tih para kupit auto, ili barem pola auta. A jaran bi mogo uzet drugu polovinu. Pa kobiva da bude zajedničko.
Elem, poslije septembra došo i oktobar. Utom je evoluirala ideja oko kupovine auta. Odustali od dobro starog žutog opel kadeta koji je ostao na onom parkingu do prije godinu dana možda. Skontali mi da ćemo kupit nešto drugo. Pa kontali da imamo para za kakve bube ili fiće. Buba je s jedne strane narodno auto, al fićo je fićo (hićo). Još mi kontali biće veći cirkus s fićom, a i mi nako povisoki, pa kad nako izađemo iz malehnog auta, ima da bude leteći cirkus. I stvarno bi cirkus. Tražili mi fiću i niđe fiće na prodaju. Po dojavama se zavlačili po kojekakvim uličicama i tražili fiće, al ništa od tog.
Naišli na jednog od gazde nekog restorana, al kaže taj nam ne bi prodo, nema tih para. I stvarno nije. Nešto se ne sjećam da ih je bilo i u oglasima tada. Ama ko da se sve urotilo da mi ne nađemo auto.
Dođe nekad i novembar, a ja do tad i spisko one svoje pare. Kobiva mi odsutali od toga, al ko i nismo. I prilikom jedne šetnje, naletimo mi na fiću na parkingu. Imali nake hartije uza se i počnemo mi pisat na papiru vlasniku, da ako hoće prodat auto, da nam se javi. I kako smo mi to piskarali, vidi nas nakav čiko i pita šta radimo. I mi ti njemu fino objasnimo da hoćemo uzet auto, i pitamo ga jel zna čije je. Veli on nama da zna, al da nam ne bi prodo fiću ni mrtav. Al nam spomenu i da ima i jugu, koji je bio pored, i da bi nam njega možda i prodo. Mi nismo ludi da uzmemo jugu, al upitasmo mi gdje živi taj čiča, pa da mi odemo porazgovarat s njim.
I tako se mi fino zaputimo kod čiče na vrata i pitamo ga da nam proda auto. Ošli mu na vrata, kucali i zvonili. Otvara čiča, a nas dvojica se pišamo u sebi. Čiča ima brkove ko Hitler, a i frizuru. Samo što je eto sijed. A da cirkus bude veći, u pozadini se čuje kako vrišti Hitler tamo, vir volen ajn folk zajn, und ir dojče jugend und dojče metjen... I bil on nama prodo fiću, kaže da ne bi. Pa mi eto, haj nam prodaj jugu makar. Pa on sve nešta, nećka se. Reko on nama ko da bi možda i mogo, al i on friško kupio jugića, pa eto, dok ne sredi za papire. I kao čućemo se mi.
Otišli mi od čiče i započeli priču kako je jugo odlično auto. Fićo je dobar i sve, al ipak je fićo cirkus od auta. A i kako ćemo mi nolki u onolišno auto stat. Pa još ako smo kontali nekog povest, a jesmo, nema šanse da stane s nama u auto. Pogotovo što smo planirali izbacit ona prednja sjedišta, i sjedit na zadnjim i vozit. A jugo, pa nije šala. Simbol jedne nekad moćne države. Pa ima i ona pjesma jugo četrespet, samo je ovaj bio pedespet. A opet, jugo je ipak pravo auto. Ili barem nalik pravom autu...
E sad bi mi da pogledamo to auto. I siđe čiča s nama. Bio i taj lik koji nam je to sve preporučio. I kobiva da mi to probamo, da provozamo. I ja sjednem, i lagano mi krenemo. Obišli krug oko parkinga. Meni se sve činilo udure. A to što je mene neka euforija opalila, pa su mi čula bila blago zatupljena, nikom ništa. Spominje nama taj lik nekakve brojeve šasije, brojeve motora, i kojekakve kerefeke. Mene hladno boli čitavih 19,3 centi ponosa za tim što on trubi, jer em se ja ne razumijem u sve to, em auto ide, a to je najvažnije. Za kraj ostavili cijenu. Jesmol se cjenkali ili nismo, ne sjećam se, al smo zdogovorili na 6 stoja.
Pitamo mi čiču jel može to šta na rate, kaže čiča da ne može. Još samo da sredimo papire, i to je to. Al kobiva čućemo se mi još povodom toga.
Pošli mi kući sretni i zadovoljni. Zdogovorili kupnju auta, samo što nas je jedna stvar zezala. Nismo imali mi tih 6 stoja. I hodaj usput i smišljaj šta i kako. Imali možda neke 4 stoje. Doduše, to je jaran imo, ja nisam imo ništa. Spisko sve (na piće i žene).
Sjećam se da je to bio kraj novembra, pamtim po Danu državnosti. Uvijek ja nešta zaserem za taj Dan d. A još se vako tad i neki od Bajrama bio. I skontam ja da bih mogo namirit barem stojanku jednu. Ali je fora bila što smo mi kontali to uzet od čiče što prije, jer je čiča bio nešto nesiguran oko prodaje. Odusto on haman. A mi navalili, ko djeca kakva. Pa ga nešta ubjeđuj, pa ovo, pa ono. Napali mi haman čiču kako je on nas izradio, kako nam je obećo, kako smo razočarani i kako će ga čekat vatre paklene radi izdaje (dobro, ovo baš i nismo, al skoro da jesmo).
I tako ja fino nazovem jarana, jednog iz osnovne, i pitam ga imal mi posudit stoju, vraćam mu prvom prilikom. Reko treba za auta. Konto on ja ga zezam. I eto baš se potrefi da on nije imo tad, al posudi on od matere. A ja mu reko vratit u roku od 7 dana, računo na Bajram. Zovem i ovog drugog, iz srednje, da i on ponese koju kintu da imamo za benzina. Nekad, malo prije nego što ćemo otić do čiče, izradi me taj jaran. Skonto on da njemu auto ipak ne treba, da ga neće on vozat, da nema vozački, pa što će bezveze davat pare. Meni to malo bilo i bezveze, al eto, kobiva uzet ću ja to sam. A on velikodušan da mi posudi pare, pa ću ja to njemu vraćat kad budem imo.
I tako se nas četvorica skupimo i lagano do čiče. Dam mu elegantnih 6 stoja koje sam naposuđivo, a on nama ključeve od jugića. Meščini da sam ja jedini čovjek koji je otišo kupit auto, a nije imo marke u džepu.
Nama kez od uha do uha. Potrpali se mi u onog jugu i bjež od čiče dok se opet nije predomislio. Idemo mi, u prvom mi autu, sve nam šega i veselo.
Ma nismo mi odmakli ni 50 metara, jedan od jarana mi govori da mi se nešta puši. Ništa ja, lud se pravim. Govori i ovaj drugi istu priču, ja ništa. Kad i ovaj treći isto govori da ima dima. Ja sve nešta neću da ih slušam, pa pođem upalit onaj radio. Kad no nema radija. Ima ona rupa. I utom ja njima da ne seru i da nema nikakvog dima. Stojimo mi na semaforu, a ovi prekoputa nas gledaju i smiju se ljudi. Gledaju nas trojicu kako se valjamo od smijeha, a auto zadimljeno. Utom sam nekad i ja odlučio popustiti i prihvatiti objektivno stanje - auto je zadimljeno dibidus.
Pođem ja otvorit prozor i ništa. Ko ono gledam ja kud vozim i rukom naslijepo tražim onu ručicu. I ne mogu da napipam, džaba. Bacim ja pogled kad no nema ručice uopšte. Odvaljena. Kažem jaranu, da on otvori kod sebe. Pođe on, ne može. Kod njega ima ručice, al je zaglavljena. Nama sve to šega. Skontamo da imaju pozadi ona leptir stakla i njih otvorimo.
Primjetio ja da žmirka ona za benzin lampica. I mi pravo na pumpu. Naspem ja za cvaju. Krenuli mi s pumpe, opet blinka govno. Pa je tu počelo neko teoretisanje da je to sigurno što je auto bilo na nagibu, pa dok se uhaviza. U autu i dalje dim, samo što je jaran nekako uspio spustit onaj prozor.
Svima nam čudno kako blinka lampica, a mi drito s pumpe. Utom nekom padne napamet da upita druge jel oni osjećaju miris benzina. I ispostavi se da svi osjećamo miris benzina.
I kad se sve to sabralo, dođemo do zaključka da negdje curi benzin u autu, a koji se sigurno zapalio jer ima taj dim. U suštini smo zaključili da se mi vozimo u nekakvoj improviziranoj bombi na točkovima i nemamo pojma hoćemo li eksplodirat ili ne. I dalje nama sve to smiješno. Mada je mene nako, ko glavnog i odgovornog, ufatila panika. Kontam šta da sad plane auto. Ja bih još nekako mogo pobjeć iz auta, pa i suvozač. Al ova dvojica bi završili ko dva ćevapa pozadi. Ono moje sjedište je bilo nešta pokvareno, zaglavljeno, i nije bilo pomično. Ovo od suvozača jeste, al je bila neka fora kako se pomjera sjedište. Pomjerili smo ga jednom, i to je čisto na sreću bilo. U panici, sumnjam da bi nam to tek tako pošlo od ruke. I ja bržebolje na prvi parking da išćeram ovu dvojicu.
Zovnemo mi brata od jednog od tih jarana, kobiva da on pogleda auto. On se eto razumije u to. Vidi on da je krš od auta, al eto. Trulo svo. I kaže da je samo pitanje vremena kad će otpast zadnji točkovi. Eto ako bude ko malo krupniji pozadi, i naletimo na rupu, otpast će točkovi. Meni namah pao napamet ovaj jedan jaran, koji odgovara opisu, i odmah sam počo kontat izgovore da ga ne vozam. Za te pare i nismo mogli dobit bolje. Pitali ga mi da nam da procjenu kad bi i auto moglo eksplodirat, ono da znamo, da se pripremimo, prethodno mu objasnivši da se auto dimi i da sve smrdi na benzin.
Podigne on onu haubu, kad tamo ono nako crijevo iz kojeg idu ispušni (il je ispusni?) gasovi uturen u ventilaciju. Znači sav onaj otrov ide u auto. Kreten neki smislio. Benzin nije znao objasnit.
I mi se naljutimo jer nas je čiča zaebo, i nazad kod čiče. Čiča daj pare, prodo si nam pokvareno auto. Čiča nije blentav. Dobio 6 stoja nizašta. Al mi opet bili dosadni i naporni i šatro nešta prijetili, i ne sjećam se više. Čiča reko da je neko polio motor benzinom, benzin isparava, pa se zato osjeti. Još uze stoju, uvali mi, i zalupi vrata. Mi stojimo i gledamo. Utom vratim jaranu stoju koju mu dugujem i odemo ko da se ništa nije desilo. Zaboravili mi što smo i došli, glavna priča bila kako sam kupio registrovano auto za 5 stoja. I odbacim ja njih kućama, i lagano svojoj.
Došo ja kući, niđe nikog. Zovem svoje, da im se pofalim, nema ih. Zovem, pitam kad će doć, a oni samo što nisu. I čekaj i čekaj. I meni više dodije. Pođem ja iz kuće, kad sretnem mater ispred ulaza. Pita gdje ću, reko odoh do majke. Pita čim ću, jer je auto kod starog. Reko imam ja svoje auto. Smije se žena. Ja pokazujem ključeve, njoj još više smiješno. I ja lagano do parkinga, u jugića i prođem pored nje. Gleda žena u čudu. Kaže čije ti je to auto. Pa reko moje. I ja nastavim dalje. Došo ja do majke, nje nema, otišla neđe prohodat. Kontam ja jes našla vrijeme. Utom poče neka kišica, a ja taman pošo kući. Nema žene, šta ću ja sad. Upalim ja auto, upalim brisače, i ništa. Pada ona kiša fino, al meni brisači ne rade. Kontam ja imal išta u ovom jugi da radi. Nisam siguran ni da su mu svjetla radila. A već lagano mrak počinje da pada. Kad istom ti ja vidim nju, ulazi u haustor. I ja lagano za njom. Posjedio malo, reko joj da sam kupio auto. Ništa ona. Ama niko ne djeli moj entuzijazam glede auta. Ja konto ima da se priča o tom, kobiva sin im kupio auto, nije šala. A šta sam imo jedva osamnest godina. Uzmem ja naka klješta od nje i napravim one brisače i krenem kući.
Neđe napo puta ugasi se auto. A da ga upališ ceremonija čitava. Al tu ceremoniju nije ni najmanje prijatno i preporučljivo izvodit na glavnoj cesti kad se taman upalilo zeleno svjetlo. Trube oni meni iza, psuju familiju, govore da sam žena i ko zna šta sve ne. Jedva ja nekako krenem, dođem do kuće i parkiram.
Ulazim ja u kuću, stari u jednoj sobi gleda utakmicu, ostatak ukućana u drugoj sobi gleda nešta na te veu. Pita mater jesam reko starom, a i ja nju isto. Kaže ona da nije, da mu nema ona šta govorit i da je to moja stvar (mama zna!). Tu je sad fora glavna što je meni staro nako plaho živčan i lako plane. I haj, skontam ja, ja ću njemu to reć. A men čitav dan u glavi kako ću njemu to priopćit. I gleda on onu utakmicu i sjednem ja s njim. Standardno moje ispitivanje ko igra i ko vodi. A on standardno zna da ja nit pratim nogomet, nit me zanima nit kog đavla. Utom dolazi i ostatak ukućana, kobiva da vide taj cirkus. I ja njemu nako nonšalantno govorim kako sam ja eto kupio auto. Ko da sam kupio pernicu ili znojnik ili olovku. Ništa on. Ja lagano do prozora, i govorim opet da sam kupio auto i da je dole parkiran. I zovem njega da vidi auto. Mene već blaga panika fata, i ja njemu to ono kroz smijeh govorim. Govori on meni da gleda utakmicu i da ga ne zanima to. Utom se i mati uključuje i govori da sam kupio auto i da ode pogledat (kroz prozor). I on nas nako blijedo gleda i nama bi šega i mi se odvalimo smijat. On se haman i naljutio, kontam da ga zaebajemo. Još govori materi, haj što ga ja zezam, nego još i ona. Ko zar nije ona prerasla takve gluposti. A mi uporno govorimo da vidi auto, doduše sad već plačemo od smijeha. Odluči on da nas ignoriše i nastavi gledat utakmicu.
Ošo ja da se okupam. Kontam ovo je bilo odveć lagano. A čim je nešto lagano, meni je to odmah sumnjivo. Isto ko onaj izlazak sa Žužu, kako lako pristade, ja odmah znao da nešto nije kako treba. I nije ni bilo. Ja završio s kupanjem, brišem se onim peškirom i čujem njega tamo kako se dere, jel on normalan, jel on normalan. Izlazim ja fino, skockan sav, kad on mene zove mirnim glasom i tonom. Kao, hodi da porazgovaramo. Haj kontam, kad je tako fino pito. Pita on mene jesam li normalan, a ja odgovaram da jesam. On ko da i nisam odgovorio, pa opet, jesam li normalan, ja da jesam. Opet on, ko da me ne čuje, jesam li normalan, a ja opet da jesam. Pa je onda uslijedio dugi razgovor o kupovini auta, kako to nije pernica ili olovka da se tek tako kupuje. Pa me pito od kog sam kupio, pa jesam li pregledo ovaj papir, pa jesam li pregledo onaj papir.
Tu se sve iskomplikovalo jer čiča nije bio pravi vlasnik auta. Barem nije na papiru. Naime čiča je kupio auto od nekog lika. Al nije završio papire u opštini. Sreća u svemu je bila da nisam ni ja završio sve papire u opštini jer nismo stigli. Kupio u petak, nekad iza 4. Subotom nisu radili, ni nedjeljom, a zbog praznika ni iduća dva ili tri dana. Dogovorio se ja s čičom da ćemo to završavat nekad iza praznika. Sva sreća pa se to nije realizovalo.
Nakon dugog razgovora i par telefonskih poziva, otišo ja spavat.
Sutra ujutru zvoni meni mobitel, ja iz nikom znanih razloga kontam da je alarm, i ukinem ga. Zvoni opet, kad vidim ja mene zove onaj čiča. Javim se, kaže čiča da vratim auto, vratiće on meni pare. I lagano ja sa starim i do čiče. Vratim ključeve, on meni pare. Stari se izvine, da mu koju paru za benzin i ode čiča kući. Ja uzeo one pare i odmah vratio ljudima dugove.
Utom je došo i Bajram i sve o čemu se pričalo jes o mojoj kupovini auta. A meni neugodno bilo. Svi oni u jednoj sobi pričaju, ja otišo u kuhinju sjedio sam. Nešta mi neugodno bilo.
Kasnije se i po školi proširila ta priča da sam imo auto i da sam ga prodo. Pa kad bi me ko upito što sam ga prodo, ja vazda govorio da sam ga prodo da vratim dugove, da vratim pare koje sam posudio da bih kupio auto.
Нема коментара:
Постави коментар