Od svih budalaština i zaebancija, vjerovatno najduža, iako ne intenzitetom najjača, jeste ova vezana za jednu djevojku. Ne znam ni ja kad je sve tačno počelo, al evo haman da 4 godine traje. I malo mi je falilo da danas sve to okončam, al neka još malo. Ima da postavim vlastiti rekord...
Dolazim ja danas na poso na vrijeme, malo za promjenu. Inače ja vako volim doć jedno 15-30 minuta kasnije, čisto da im (pod)svjesno dam do znanja ko je šef. Njih 9 i moja malenkost (a vi kontate ja šef samo ovdje na blogu [ha ha]). Još mi i one počele govorit da sam ko onaj Veličanstveni...
Bacim se ja na poso i ide ono. Ja sve po planu, normalno završavam stvari prijevremeno. I vako ja njih volim nako zekit pomalo, što sporo rade, onda se one sve uzjogune. Još se ja sve zezam sa njima, a pravim se ozbiljan. Kofol se takmičim s njima ko će više posla uradit. Onako klinački, što bi reko onaj Golubović (nije Aranđel, nego Kristijan). Pa kad se to navije, a ja se nako nonšalatno iskradem na pauzu, to se one međusobno počnu na kraju raspravljat. Ko kokošinjac. Il harem. Zavisi, kako kad. I kako kome.
Elem, spomenu se ova jedna i kako se udaje. I govorim ja da je djevojka pametna, skontala da joj vrijeme ide, da neće zauvijek bit mlada, i da je vjerovatno svjesna kakva su joj konkurencija ovo 93., a o 94. da i ne govorimo. One nešta kolutaju očima, kontam ja pojma vi nemate...
I ne znam šta im bi, al okrenu se kolo zaebancije (ono kolo sreće neće nikad zato) na mene. I vako i nako i počeše one o meni pričat. Nako, hladno, ko da ja nisam tu. Pa znaš on je vakav, on nakav. On je meni jednom uradio ovo, on je meni jednom uradio ono. Kad ova jedna, imaš ti djevojku. Reko nemam, odakle mi, neće me ni jedna. Kontam ja njima reć ima ova jedna Betmenka vamo, neće da mi se ukaže na emesenu, a kamoli da izađe sa mnom. A sve kukala okolo po blogu kako ja nju ignorišem i neću da joj dam šansu da mi se dokaže. Kad je to počelo da ispušta neke krike nevjere, de ne laži, haj priznaj, znamo mi da imaš.
Mislim, ja kome god da kažem da nemam, niko mi ne vjeruje. A kad kažem da imam dvije, uz onu moju obaveznu da je grehota da vakav momak ima SAMO jednu, onda svi povjeruju. I sve što ja izmislim i pritom se potrudim da je to pravo očigledno što izmišljam i pritom malo vjerovatno, ljudi mi vjeruju. A kad kažem istinu, niko mi ništa ne vjeruje. Recimo ja kažem da sam onaj precjednik Menze, svi mi vjeruju i traže da ih učlanim preko štele, a kad kažem da sam najgluplji u haustoru, niko mi ne vjeruje i još kažu da sam sigurno precjednik kućnog savjeta. Ja kažem da imam burmanskog južnije od duše, traže da opipaju (žene jel), a kad kažem da ga neaš šta vidjet opale mi šamar jer ih drsko i bezobrazno lažem. Kad kažem da imam 2 auta, svi traže da ih provozam. Al kad kažem da imam morobil, kažu da previše gledam one dječije programe.
Sve naopako, ono što mi trebaju vjerovat, ne vjeruju i obratno. Baš je ovaj svijet blentav nekad.
I u toj silnoj priči o meni kaže ova jedna da joj nikad neće bit jasno jedan moj potez. I sad svi ono koji koji, a ona nešta neće da kaže. Pokušava bit misteriozna i mistična, a ispada pizdermateristična. A meni od takvih situacija hoće nešta bit. Kad mi neko kaže šta si ono uradio, i to kaže takvim tonom da sam nešto grozno uradio, u meni se dva svijeta prevrnu naprijed nazad. I to nikad nisam skonto što je to tako kod mene, jer obično što uradim i stojim iza toga. A kad mi vako kažu, ja kontam da sam uradio neko zlodjelo u neznanju i nesvjesnom stanju. Ko neki dan kad mi je Marsovka poslala poruku šta si ono bolan radio. Meni nešta htjelo bit. Kontam, mater joj ubio u neznanju. Kad no ja joj samo poslo razglednicu iz Torina.
Nego, tako ona kaže kad sam ja ono nešta njoj uradio, to njoj ne bi jasno. I sad nako malo pauze, suspens. Kontam saće reć bit nešta ofirno pravo, još pogotovo kad se uzmu u obzir interakcije dotične i mene. Kad kaže nisam ja pričo sa njom godinu dana. I sad ono 9 pari očiju u mene blenulo da kažem nešto na tu njenu izjavu. Pa reko prošla jednom pored mene, nije me pozdravila i eto.
I sad svi nako malo u čudu. Ma reko bila s nekim dripcem, prolazila pored mene i namjerno se nije pozdravila. A oni svi njoj da je pravo bezveze. Ona se njima nešta pravda. A meni opet sve to šega, što oni nju napadaju i kritikuju.
Inače, ja već 4 godine glumim da sam zaljubljen u tu curu. Nesretno, naravno. Donosim joj cvijeće, kupujem čokoladice, recitujem pjesme, dajem joj komplimente, gledam je zaljubljeno skupa sa još gomilom drugih radnji kojim iskazujem simpatije prema njoj. Moj lični favorit je kad glumim ljubomoru kad ona priča s nekim na telefon, pa je ispitujem s kim je pričala. Ne zna se ko je gori, ja što je pitam s kim je to pričala il ona što mi sve to referiše i pravda se. Tako ja s njom nisam progovorio godinu dana jer sam je vidio s tim nakim tipom. Kofol ja ljut.
I tako danas dođem u iskušenje da joj sve priznam, da kaem da sam je zaebavo već 4 godine. A onda kontam, što bih. Bolje vako. Što duže traje sve ovo, utoliko je i zaebancija bolja.
Inače, ja sam dobro manje-više. Leđa me haman i prošla, mada me još uvijek jezik boli. Pravo mi smeta. Al neka. I treba mi, kad ližem ko sivonja...
Нема коментара:
Постави коментар