o Rimu - kako je Vatikan postao Papaci...

Nakon silnog spavanja na smjenu, tačno jedva dočekaš da ustaneš. Dan smo započeli raspravom o klimi i paljenju/gašenju iste. On govori da mu je bilo hladno, ja govorim da mi je bilo vruće. A u istoj smo sobi, i na istom krevetu. Jes da sam ja nasprat, ali ipak. Elem, i mlada je rekla da joj je bilo hladno, pa se ja nako malo zamislio.

Zapičimo mi na doručak, vrijeme nako, šućmurasto. Nije padala kiša, ali nije bilo ni sunčano. Nije bilo ni hladno. Ma taman nako dan za hodakanja i slikanja. Uzgonili smo 400+ fotografija u 3 dana. Nego, pojeli mi doručak koji je nako bio solidan, nekakvih kuhanih jaja, plastičnog sira, nekih kifala i to jutro uspijemo ugrabit voćnog jogurta. Jogurt je vjerovatno bio najbolji tamo, valjda što smo ga uspjeli uganjat samo jednom. A šatro švecki sto. U mene radni sto veći od njihovog šveckog. Standardno nakupili hrane da imamo i za kasnije i zaputili se nazad do sobe.

Dobili smo naku džabali kartu Rima. Ili je bolje reć centra Rima. Jedini je problem bio što veze nismo imali gdje smo i kako doći do tog centra. Srećom pa smo imali laptop i gugl 'rth. Međutim to nikad ne ide tako lako ko što se na prvu čini jer je za dotični potrebna solidna konekcija koju mi, naravno, nismo imali. Drugi je problem bio što se nismo mogli naći na tom istom gugl 'rthu jer veze nismo imali gdje smo. I tako se ja lagano bacim u potražnju i sjetim se da blizu nas ima neki hotel. Kažem ja jari da iskoči i da vidi koji je hotel, pa ćemo se nekako lakše snaći. I stvarno, zajedničkim snagama nađemo mi gdje smo. I eto, ko našli se mi i kako ćemo sad upamtit sve one ulčice kojim moramo prohodit da bismo došli do Vatikana. Ne priliči da teglim onaj laptop sa sobom.
Sjetim se ja kad sam vako jedne prilike pošo u jedno malo selo pokraj Vinkovaca i fino našo na gugl 'rthu gdje i šta, uzeo teku i nacrto sebi put. Dodao par orijentira, čisto nako da znam da sam na pravom putu i došao do odredišta. Kontam, što ne bismo opet mogli isto. I tako ja njemu predložim da nam nacrta kartu dok ja odem brzinski u švaleranciju. Vratim se ja nakon nekog vremena, upitam jesu spremni i krenemo.

Prvo smo otišli do jedne prodavnice da vidimo kake su cijene. Sve se ono nadaš da ćeš naići na jeftinu nutelu i spičkat sve pare na to. Međutim kod njih nije ništa jeftino osim možda tunjevine u maslinovom ulju. Hljeb im je tu negdje ko i naš. Cijenom, ne i izborom, gdje uvelike kaskaju ta nama. Ostalo je uglavnom skuplje.

I kao pošli mi, naravno pješke. Meni je lično odgovaralo, em što volim hodat, em što mi se ne daju pare za prevoz (kojih nemam), em što navečer zaspem ko beba. Jedva našli izlaz s tog parkinga od te prodavnice i drito na neki jal magistralni jal autoput. Naravno, nigdje nema dio kuda bi trebali pješaci da idu, pa mi ono na ho ruk. Jedva se mi dočepali nečeg što bi moglo da predstavlja, naravno ako imate baš ono pravo puno mašte, trotoar. Hodamo mi pravo kad naše prvo iskušenje i izazov, raskrsnica. Kažem ja jari, kojeg ćemo od sad zvat Navigator, da izvadi kartu da vidimo kuda trebamo. Naravno, on vadi onu koju je nacrto i to je bio prvi šok za mene. Znači nacrto liniju, neku kombinaciju asimptote i limesa, ma Magelan se ne bi snašo s onim. Da ne spominjem da je nacrto dvije tačke za orijentaciju. Meni hoće nešta bit...

I šta ćemo, odem ja do nekih čamugića što su prodavali novine i na mom italijanskoengleskom ih upitam kako da dođemo do Vatikana. Za veliko čudo su znali prilično dobro engleski, možda malo bolje nego što ja znam italijanski. I haj, zapičimo mi tim putem kojim su nas uputili. Pravo je zanimljivo bilo kad smo ugledali prvo stablo narandže pored puta.

Ulice su da te Bog sačuva. Počne, pa joj nikad kraja. Taman kontaš evo mi došli, kad no nismo. A da ne pričam što su sve nakva slična imena i veze nemaš gdje počinje jedna, a završava druga. Via Aurelia, Via Aureliana, Via Aurelivića...

Primjetio sam par stvari. Prva su bili automobili. Pravo je zanimljivo vidjeti kako se jasno diferencira postojanje srednje klase. Auta su uglavnom neka prosječna, s tim što su uglavnom novija. Starih dardahija i nema baš nešto, uglavnom su to neki oldtajmeri. Ali isto tako i nema baš puno luksuznih auta. U Sarajevu ima daleko više luksuznijih i skupljih automobila nego tamo, ali zato ima i krševa teških. U Sarajevu il voziš neki kontejner na kojeg su zavareni točkovi il voziš avion. Nema između. Pored toga mi je još zanimljivo bilo što je Rim usran grad, i to doslovno. Na svakom mjestu oskareva kakica. Uhljupi.
Treće što sam primjetio jeste što nemaju djece. Nigdje nema djece. Ako ih i ima onda jal su crnčad kakva, jal kosooki, al ovih pikolo bambinosa nigdje nema. Baš je to bezveze. Kod nas dječurlije na sve strane. Valjda su im paščad postala zanimljivija, kojih ima daleko više nego djece.
Što me opet vodi ka četvrtoj stvari koju sam primjetio, a to je da oni daleko više vrednuju paščad nego ljude. Vidio sam par prosjaka i oni koji su imali pašče pored sebe su dobijali daleko više novca od ovih koji su nako bili sami. A onaj što ih je imo trojicu je ubjedljivo najviše dobivao. Svašta.
A i ja svašta primjećujem...

I tako mi hodakamo kad ugledam ja Papaci, ili barem dio istog. Papaci je zapravo neka interna šala izmeđ Navigatora i mene, mi tako zovemo Vatikan. I tako mi stalno ponavljali Papaci, Papaci, kad ova mlada kaže kad ćemo više doć do Papacija. Mi legli od šege...


I stvarno, nakon iha haj hodanja i navigiranja s onom kartom, konačno dođemo do Papacija. One zidine nekakve ogromne, što je jako privlačno. Jer čim imaju nolke zidine, moš mislit šta ima sve iza njih. Obilazimo mi ono i konačno dođemo do ulaza.
I ko šta ćemo, kako ćemo, hajmo mi unutra da vidimo kolko je ulaz. Inače, imali smo neku ponudu od turističke agencije da idemo u Papaci i to se vako plaćalo 25 evrića. Uglavnom, došli mi tamo kad no karta 16 evra i kofol ako si student može i jeftinije. I sad mi skontali, hajmo se progurat ko studenti. Nije da imamo indeksa, al ono, mladi smo, mogli bi proć. A spominjem kako je na ulazu ogromna naljepnica da je zabranjen unos hrane. Mi sa sobom ponijeli tepsiju pite i tutnuli je u torbi. I nako kroz onaj rendgen ide pita, mi se pravimo ludi. Došli mi gore i tražimo tri studentske karte. Gleda nas ona mlada, kaže de kake dokumente. Mi ono, zar se ne primjeti da smo studenti bla bla. Ona zapela za dokumente i nema druge. I haj, vadimo mi one iskaznice od gradskog prevoza i dajemo joj to. Kao tako je kod nas na univerzitetu, nemamo nikakve dokumentacije mimo toga. Gleda nas ona mlada, meni malo fali da zalegnem od šege. Muntamo mi nju, ona se nešto nećka. Kao da provjeri s kolegom, a kolega joj điber teški. I kaže on ne može, bla bla. I haj, sjeli mi na naku klupu, kobiva da skontamo šta ćemo i kako ćemo. I odlučimo da ćemo ipak ići posljednji dan u Papaci, da ne spičkamo sve pare odmah.

 

Pokupili se mi i zapičili na Trg svetog Petra. Raje ko u priči. Uslikavali se, naslikavali se i konačno sjeli da jedemo. Izvadili mi one pite nasred Papacija. Mladoj malo ko i neugodno, mi crkavamo od šege. Đeš otić neđe u inostranstvo, a ne ponijet pite od kuće. Ha ja.

 I tako, poslije toga raspičimo dalje hodat. Saobraćaj im je kriza. Ja recimo nastojim ovdje prelazit preko pješačkih prelaza i na zelenom, međutim, tamo je to prilično glup potez. Prelaziš kad uzmogneš, jer je njihov saobraćaj džungla. Jači tlači.
Uglavnom, došli do nakog mosta anđela i pošli prema Trgu Navona. Usput naiđemo na one điđare i haj uđemo mi u svaku ne bil našli kakav suvenir. Nađem ja super privjesak, vako ko kalendar džepni za idućih 50 godina. I eto, bio samo jedan. A vidim i jari se svidio, pa mi nešto bezze bi da ja kupim, a on da ne kupi. Kaže nama mlada da je vidjela u prodavnici prije takav, i da ih ima. Pohitimo mi, kad no skuplji nešta za nekih 50 centi. I sad se mi uzmemo cjenkat sa onom Kineskinjom, de nam za evro ipo, i uzećemo 2 komada. Neće, pa neće. Nećemo ni mi. I kažem ja njemu, eto, uzećemo jedino 2 za 3 evra, inače ih nećemo nikako uzimat. I tako i bi...

 

Hodali mi po onim uličicama i izgubimo se. Malo se mi preračunali jer su sve one uličice male nekakve i produžili mi i dalje nego što smo trebali. I haj naiđe nakavo Talijanče, čiča neki, i upita njega ovaj kako da dođemo do Navone. Drobi nama nešto Talijan, na talijanskom naravno, mi kao klimamo glavom, a Boga pitaj šta on priča. Kad upita on mene razumijem li ja, a ja njemu ono nonšalantno odgovorim poco, kobiva pomalo ja njega razumijem. I drobi on na talijanskom, a ovaj jaro s njim na našem. Otišo čiča, reko gatibo, što pričaš s njim na našem. Pa kaže i oni nama tako dođu iz Italije i drobe sve na talijanskom, kontaju da se podrazumijeva da mi njih razumijemo. Haj reko...

 

Konačno, dođosmo mi i do tog Trga. Sjeli se, uslikvali se i vozi dalje. Nije bilo na tom trgu ništa zanimljivo. Osim nas, koji se i nismo baš nešta dugo zadržavali. Odlučimo da pohitimo do Panteona. On je nako zanimljiv. Još da nije bilo onih konja ispred i da ono sve nije nolko smrdilo, pa bilo bi i simpatično još. Unutra... pravo fino. Tu se iz nekog razloga i nismo slikali. I haj, raspičimo mi dalje do one Trevi fontane. Raje ima ko na stadionu. Čujem da dnevno izvuku između 3 i 4 hiljade evra dnevno. Ja im ubacio po marke. Nek si jebu mater, neće na meni zarađivat...

Nastavili mi dalje svoje putešestvije, idemo nakom ulčicom kad odjednom policija izlijeće ispred nas. To sirene, to rotacije, neka frka nešta. Kad za njima idu četa vojnika, jedna, pa druga, a iza njih vojni orkestar. Gledamo mi žabare kako paradiraju, i za njima iši sve do nekog trga. I tako, pratili malo, ma i nisu čemu. Mislim ja baš volim gledat te vojne parade, ali ovi su tanki bili.

 

I produžimo poslije toga do nekog parka, neki konjanik ima, nešta. Sjedili tu malo, opet mezili one pite kad poče padat kiša. Bio neki par u parku i nešta su se svađali. I haj, dodije i to i pođemo mi dalje hodakat i sad smo bili u dilemi dal da idemo ka sjeveru il jugu. Ja nešto navalio da idemo južno, da vidimo nakav spomenik nešta. I došli mi haman dotle i skontamo da nema smisla da i to obilazimo i da pičimo na sjever ipak. U suštini smo mi onaj stari dio Rima podjelili na sjeverni i južni. I u tom danu smo obišli haman čitav ovaj sjeverni dio. Hodali malo onim ulicama njihovim, komercijalnom zonom i tako to. Ništa posebno, osim što ima podosta prosjaka.

U konačnici sjeli u park, Pincio, pa i tamo isto mezili. A fin park pravo. Baš je nako povelik. Širina ona neka, ma baš milina. Nakav vozić ima. Ma ogromno je to, baš ono moš čitav dan tamo dangubit. Još ima nakve vodene satove, to mi je baš bilo zanimljivo.

I nakon toga lagano mi kući. Meni noge otpale.

I sjedimo mi tako, kad ove dvije kvarne djevojke, poznam ja jednu od njih. Pozdravim se ja s njima i zatraži im ova mlada da joj kupe vode. Otišle one, nema njih po sata. Vraćaju se s vodom, haj reko da vam ja odnesem te kese do sobe (isto uvod u pornić kakav). I tako, donesem im ja, haj uđi hu ha. Hoš mlijeka, hoću reko. Keksa mi nekog dadoše i tako. Malo pričali, zezali se. Došle još nake dvije. Elem, ove prve dvije hoće hodat, ja im ne dam. I tako mi ostali svi tu, a oni odnekud izvadiše nakog pića. I malo pomalo, kvarnjakuše jedne me napiše. Još ja bolan nisam Bog zna šta tolerantan na alkohol. Pa de ovo, pa de ono, pa de da te češkim, pa...

Po noći standardno, meni vruće, njima hladno. Opet spavali na smjene...