o Mostaru - vidmo se za 16 godina...

Otišo ja u Mostar i...

Budim se ja u neka doba i krećem iz kuće. Sva sreća pa sam ponio kišobran jer su one pahuljice bile ko na steroidima.
U neka doba dolazim na stanicu i onaj jedan mi salutira ko da sam Hitler. Valjda ljud još nisu navikli na duge kožne mantile, a još manje na mene u njima. I haj, uze ja kartu, i to povratnu, i piči na voz. Smjestim se u jedan kupe, niko ne zna što. Ja nešto nisam ljubitelj kupea. Nešto mi je draža ona prostranost ostatka voza. Haj, sva sreća pa ja društvo bilo ugodno. Gomila poznanika.

Kondukter je bio neobično raspoložen. Pa je i na mene pozitivno utjeco. Vremenom se po voza iskupilo kod nas na hodniku i svi s nama u priču. Ono fino zasniježilo, ma baš milina putovat. Taman se podsjetio kako sam samom sebi rekao da ću otić jednom onim sibir ekspresom do Pekinga.

I nakon neka 3 sata vožnje, eto ti nas stižemo u prokletinju zvanu Mostar. Ha sam izašo iz onog voza odmah me dočekalo onaj neki duh gostoprimstva Mostara (čitaj bura) o kojem svi pričaju.
Za razliku od ostalih ljudi iz voza, jedini ja nisam imo plan šta da radim. A i ja sam nako jedini tamo koji je pošo sam, bez društva. I ma koliko se činilo to malo bezveznim, skonto sam da je meni tako prilično fino bilo. Nema hoće onaj ono, hoće ovaj ovo. Ima da bude kako ja hoću! A i nekako se natjeram da sebi nađem neko (novo) društvo, što meni vako zatreba nekad.

I haj, došli mi, i kontam ja da jedem. I od nekih 5-6 grupica ljudi, svi se raziđoše sem jedne. Pitam šta planiraju, kažu da čekaju nekog lika da dođe po njih da ih vozi on svojoj kući, da ostave stvari, pa će vidjet šta i kako.
Inače sama priroda puta je bila nekakva poslovna. Nas se 20 natrpalo iz Sarajeva u voz i zapičilo u Mostar. Trebali se mi kobiva prijavit za to neko učešće u hotelu Ero. I utom dolazi taj neki lik, hajmo mi kaže autom do hotela Ero. Nas 6 bilo. Reko odoh ja pjehe, pa vi dođite. Ja nako opasno gladan bio. Ne ne, insistira on da nas vozi. U dvije ture. Inače hotel je od stanice udaljen jedno 200 metara. I haj, zafalismo se mi momku i ode on negdje svojim putem. One nisu ostavile stvari, kao prvo ćemo da se prijavimo u hotelu, pa će onda.

I tako ti oni odustanu i od tog poduhvata i pođu sa mnom da jedemo nešto. Od sasvim obične radnje, to se pretvorilo u avanturu i epsku priču. U toj prokletinji od grada nema ništa da se jede. Što je još jedan razlog što ja ne volim Mostar i ne planiram mu se rado vraćat. Zapravo ne planiram mu se ni obično vraćat, ni vraćat uopšte. A ako i ima nešto da se jede, to je bezobrazno skupo. Niko ne zna po kojem osnovu je eto Mostar skuplji od Sarajeva.
Idemo mi i sad gledamo šta ćemo i gdje ćemo da jedemo. Niko ništa na ulici ne jede, pa ni ne možeš nekog upitat. Imaju čitavu jednu ulicu nešto ala zlatarska ulica u Sarajevu. Samo što je ova frizerska. Možda nemaju šta da jedu, al se šišaju navelko.

U toj silnoj potrazi za hranom smo došli i do merkatora. Tamo zaustavimo neku djevojku koja je jadna sva zamucala što joj se neko obratio. Pitamo mi gdje ima šta da se pojede i ona nas uputi u merkator. I haj, sjeli mi, dolazi nadasve simpatični konobar, hercegovačkog porijekla. Kad kažem nadasve simpatični konobar onda to i ne mislim doslovno. Zapravo nema nikakve veze sa simpatičnošću. Malo nas kuliro vako, prije nego što nam je prišo. Svi nas okolo gledaju, valjda skontali da nismo domicilni. Šta ćemo da jedemo, ja uzeo sendvič. Pileći. Kaže šta ćeš od priloga, reko stavi sve. Ja ne znam da se igdje plaćaju prilozi u sendviču, osim eto u Mostaru. Što sam ja naknadno otkrio. Mlade uzeše picu, i to kaprićozu meščini. Pita on njih hoće li običnu šunku il federalnu, vele one običnu. I ode konobar, mi nako šutimo, kad ovaj jedan upita jel to on spomeno federalnu šunku. Nas udarila kombinacija šege i zbunjenosti. Dok se nisu lampice upalile i dok nismo skontali da je obična klempo, a federalna ova koja njima treba. I otrča ova jedna mlada ko oparena da promjeni narudžbu. Vraća se, kaže ja naručila margaritu ipak. Meni došo sendvič, raspada se. Jedva ja ono pojo.

Haj izašli mi i ko idemo mi do hotela tamo. I taman mi na semaforu kad na drugoj strani oni naši Novosaderi, kako ih ja od milja zovem. Hu ha, odustanemo mi od odlaska u hotel i pođemo s njima na kafu. I đe ćemo, hajmo u Mepas. Mepas je fin. Ja mislim čitav Mostar može stat kolki je. Uglavnom zjapi prazan. Ipak su svi kafići bili popunjeni. Jedva nas 15 nađe mjesta. Zasjeli, to neka šuplja, to šega šala pošalica. Meni su oni nešto plaho dragi.

Haj ko završili mi s tom kafom i idemo mi u hotel konačno. Taman da odemo tamo i skontamo da je neko od njih gladan i da idemo prohodat po gradu ipak. I stvarno i bi tako, jedan otišo da jede, a mi ostali u kafanu. Oni mogu da piju, to je nenormalno. A i ovi moji se napiše začas. I nekad kasnije, ne znam više ni ja koja dob bi, konačno odemo do hotela na te neke prezentacije, nešta.

Ja zovem ovu moju mladu kod koje sam trebao prenoćiti, ona se nešta ne javlja, nešto je nema. Nije da me počela fatat panika, al nije mi baš bilo ni svejedno. Svi su se smjestili neđe, samo ove moje nema. Kontam da se nije predomislila il nešta. Ovi moji pitaju jel sve udure, trebajul oni koga angažovat da mi nađu smještaj, nešta. Ma reko ne treba. I vako nekad oko pola 8 se mlada javila, našli se i piči do nje. Nismo se vidjeli dobre tri godine. Stančić joj pravo fin. Jedino što je hladan. Al haj, kaže ona meni, hoće to tako. Nije je bilo 3 dana u kući pa se to ishladilo. Haj reko fino. U neka doba hoće ona na nakav trening, reko odoh ja da nešto jedem.
Taman ja zaboravio da je to avantura u Mostaru. A ova je baš bila. Za pamćenje. Puše leden vjetar u kombinaciji s kišom i snijegom. Ne moš držat onaj kišobran, odnese ga vjetar. Taman da možeš bolje pokisnut. I taman kontaš to je strašno dok ne dođeš do mosta i ne budeš iznad rijeke. Tu Mostar pokaže svoje pravo lice jer se gadost, koju osjećaš zbog vremena, raste eksponencijalno. Kad nisam skočio s onog mosta od muke. Jedina mi je utjeha bila što sam imo one moje čizme. Pa su mi noge bar bile suhe. I uđem u neki fastfud usred ničega i naručim opet nekakve piletine.

U neka doba odemo do onog Abramoviča, to im je ko glavno mjesto gdje izlaze ljudi. Tu su bili pravo fini prema nama pa su nam trehnuli džaba pića. Vina, višnje, kole, pa biraj. Ovi uzeli sebi po flašu svega i kažu ti ćeš s nama večeras da piješ. U neka doba niko više nije znao za sebe, barem ova ekipa iz Novog Sada i Sarajeva, uključujući i mene. Sjećam se da sam pričo nakih gluposti. Mostarci su nas kulturno izbjegavali čitavu noć. Baš mi nije bilo jasno što su tako mutavi i nedruštveni.
Poslije toga odemo u Golden. Golden je ko neki noćni klub nešta. Nije bilo 5 ljudi u njemu. Sreća pa mi vazda ko kakva ciganija hodamo, uvijek nas 15+, pa gdje god da dođemo napunimo mjesto. U neka doba meni više dodijalo. Ko mogo bih kući, a i ne ide mi se. Naime, mlada kod koje sam odsjeo ima samo jedan ključ i rekla mi da kad dođem da je probudim. Meni pravo nešto nezgodno bilo, đe ću je ba budit. Kad eto ti neke Mostarke, prvi je put u životu vidim, al ona mene nonšalantno zove da spavam kod nje. I ko ja pošo, al eto ona nije. Ona bi još da ostane, ja ne mogu gledat na oči.

I ja nako umoran odem kod one mlade moje uspavane u 2 možda. Ušo ja u sobu, materemi ko da sam u hladnjaču ušo. Brzinski se presvuko i bjež pod onaj jorgan. Još ja inače spavam u šorcu i majci, al haj reko, ponijet ću ja trenerku dole. Neka tanka. Smrzo se 3,14čka beogradska. Ujutru vako se probudio u 8, pola 9. Nisam usto do pola 11, hladno bilo. Ne moš ustat. Ledara. Baš sam nako moro skupit snage iz peta da ustanem. Spremio se i bjež da jedem.

Hodam ja vako po gradu i sad ništa se ne dešava. Isto ko da je pala neutronska bomba. Ulice puste. Nema ljudi. Izlozi prazni. Prodavnice napuštene. Ništa jarane. Isto grad duhova. Spuca te neka depresiva, ni do čeg ti nije. Uletim ja u neku pitaru i uzmem 250 grama pite. Gledam cijenu, ništa mi nije jasno. Dvije ipo marke pita. Ako je kila, premalo je. Ako je 250 grama previše je. Jarane pa u Sarajevu nije tolko. Još kaže čiča 51 godina tradicije. A bezze pita vopra. Al haj.

Odem kasnije do hotela, red je da se i tamo malo pozjavim. Odslušo neke prezentacije, nešta, kad eto ti Marsovke. Ostavili stvari i haj da malo procunjamo po Mostaru. Pisali nekake razglednice.
Čuo ja za nekakve pileće kod Gage. To je kao specijalitet u gradu. I jedva ti mi to nađemo. Ja naručim veliku porciju koja košta 6 maraka. Pa jarane kod nas jeftiniji ramstek. Mi u tom objektu, a to je vako veličine omanjeg hodnika. Ubi onaj miris roštilja. Pod kožu se uvuko. Donese meni teta onaj tanjir, kad haj fino izgleda. Doduše ja zaboravio da joj kažem da mi ne stavlja bijelog luka. Ne znam koja im je fora s tim bijelim lukom. Valjda se ušikaju sa tim, padne im pritisak i zaborave da žive u onoj rupi od grada, pa se i ne trude išta napraviti od nj. A da ne pričam kolko je masno sve. Znači ko da je uzela onu rešetku od roštilja i iscjedila mi u tanjir. Pliva ona piletina u onoj masnoći. Masno sve, dibidus. Moš snimit film Kako je počeo holesterol na mojim krvnim sudovima.

Haj pojeli mi i nastavili prema onom hotelu. Moje psihičko stanje se sve više i više pogoršavalo kako sam hodo po Mostaru. Ja onakvu atmosferu nisam iskusio u životu prije. To je toliko sve napušteno da te grad tjera iz sebe. Pivnica im je ona ko fina. I tu nije bilo nikog. I u neka doba mi odemo kući, naručimo picu da jedemo. Ja u 3 dana boravka tamo samo meščini jeo piletinu. Pojeli, i pođemo nas troje vani. Trebali se naći s rajom ovom iz Sarajeva i onom iz Novog Sada i idemo mi neđe tutnjat. Otišli prvo u Koko bongo. Tamo je kao bio hip hop parti. Puštali Tu paka i Bi Aj Džija. I Kulija i šta ti ja znam. Ja simuliro pjanstvo, ono da mi bude zanimljivije. al slabo nešto. Jesam meščini druge zavaro, al sebe nisam. Iz nekog razloga drugu noć se niko nije mogao napiti. Isto ko da vodu pijem. Elem, pravo dosadno bilo. I neko dođe na ideju da idemo u neki klub Arabeske il vako nešto. Ima kofol parti. Prilazimo mi tamo, smrdi sve u krugu od 6 metara na travu. Ušli unutra, pravi sos'dž parti.
Najzanimljiviji dio večeri je bio kad je neka cura prišla četvorici likova koji su plesali ne bil i ona plesala sa njima. Istom je ovaj jedan momački gurnu, kad mala ne odleti u 3,14zdu materinu. Curi ništa nije jasno, meni još manje, a ova četvorica nastaviše sa zadavanjem. I u neka doba nama dodije i odemo kući. U hladnjaču našu. Ja konto pobjeć kod nekog ko ima grijanja u kući.

Elem, Marsovka iz nekog razloga voli Mostar i Hercegov(an)ce. I imala je nekih fiks ideja da idemo u neke kafiće gdje izlaze samo Mostarci i kao da mi doživimo Mostar na što više nivoa. Imali mi dva kreveta i ja joj džentlmenski prepustim onaj ispod prozora, kad joj je već do doživljavanja Mostara. Još spustili neki onaj kapak na prozor, al džaba. Onaj vjetar kroz zidove prolazi. Ja ne znam koji glupan moraš bit da ondje napraviš grad, al haj. Elem, smrzla se ona pošteno. I još meni nešta prigovara. A hoće da doživi Mostar.
A najgore od svega bilo ispružit se. Ja sam vako u par navrata probao i tu egzibiciju i svaki je put neslavno završilo. Naime ako se čovjek ispruži, neminovno će doći do otkrivanja. A čim se malo otkriješ, sva hladnoća svijeta i sva bol svijeta od Dine Merlina se sjati pod tvoj jorgan i smrzneš se. Ona je još imala i čarape i fino se utoplila i opet joj bilo hladno, ha ha ha.

Elem, probudio se ja ujutru. I sve čeko da se i ona probudi. Kad je ona konačno ustala, reko joj da mi upali grijalicu. I jedno pola sata nakon toga odvažim se konačno da i ja ustanem.
I haj, junački ja odem do kupatila. Skinem se do pasa. I nako se momački operem. Što reče onaj jedan, ko se opere onom žilet vodom postaje muškarac. Muškarčina. I haj, plakno se ja i nije ništa strašno. Dok se nisam pomako mrvicu. Sve i jedna dlaka mi se nakostriješila. Sav se naježio. Smrzo se ko... da ne lajem.

Otišli hodali poslije, obišo onaj centar uduž i poprijeko. Ko kad ti sve obiđeš u 5 minuta. Došli do nakog parka, niđe žive duše. Pođe da se slika ispred nake kuće ruševne i poče se ona kuća rušit. Sve te nešta tjera iz grada.
I u neka doba konačno krenemo kući vozom. Još je Marsovka pokušala da nas sabotira ne bil okasnili na voz, na koji smo stigli u zadnji minut, i ostali još jednu noć. Meščini da je ne bih dočeko jutra...