o Rimu - kolose(r)um...

Treći dan je počeo obećavajuće. S kišom. A i mi nešto kasno ustali i krenuli. Oni se opet žale kako im je bilo hladno. Ja se žalim kako je toplo. I stvarno sam mislio da pretjeruju, dok nisam lego na ovaj krevet ispod mene. Stvarno je temperatura osjetno niža od one na krevetu iznad. Po mojoj slobodnoj procjeni nekih 7-8 stepeni niža. Da mi je neko pričo da to može u jednoj sobi bit, ne bih joj (što uvijek ono ljudi govore ne bih mu vjerovo, ko da mora muškarac to da priča) vjerovo. Da ne spominjem da je u neka doba mlada uzela daljinski od klime, kao ona će to kontrolisat. I haj, bilo njima hladno, ona upali. Meni gore pakao, ja nju dozivam i dozivam, ništa ona. Zaspala sve u 16. I na kraju ja silazi s onog kreveta i bauljaj po mraku da nađem daljinski. Em ništa ne vidim, em mi vruće, hoće mi nešta bit. Sujem sve živo u sebi kud joj dadoh daljinski i kud ga sakri u mater...


Najeli se, ponijeli kifala za kasnije, i zapičili ka Papaciju. Prije toga sretnemo ovog jednog nam pajdaša i upitali ga da nam da evrića, da ćemo mu mi dat ovih naših "konvertibilnih" marona. Dade on nama petobu.
Skontamo mi da s obzirom da smo prošli put hodali uglavnom desnom obalom Tibra, ovaj ćemo put ići lijevom. I stvarno tako i bi.

Usput i nije bilo nekih zanimljivih dešavanja. U planu je bilo da obiđemo onaj južni dio starog grada, tamo oko kolose(r)uma, onih ruševina, cirkus maksimusa i tako tih skula.

Negdje blizu Papacija nađemo jednu trafiku/suvenirnicu i tamo nađemo one privjeske što smo kontali uzet. I to vako bili evroipo. I normalno, uzmem ja jedan sebi, jedan njemu. On nam kupio neke ultragej marame. Al su poslužile svrsi dan poslije.

Prvo bitno do čega smo došli bilo je ono nako ostrvce. Pojma nemam šta je tu locirano, ali je pravo lijepo. Ja bih mogo živjet tu. Bio jedan čiča sa harmonikom. Dere kuma. Mi kofol sjeli na zidić da se sunčamo, a zapravo njega slušali. Marke mu nismo dali...
Kasnije sretnemo naku ženu iz Perua. Prodaje nake figurice, nešta. Cjenkali se mi sa njom za nešta, ne znam ni ja više šta, neće. Kod njih se niko ne voli cjenkat, niti se cjenka uopšte. A skupo joj sve, bespotrebno.

Svratili mi u naku kinesku prodavnicu suvenira. Hoće mlada da kupi majicu. Oni Kinezi ništa, ne haju ni 2%. Sviraju neki kineski narodnjaci, on jede one nake čorbe iz limenog tanjira i gleda televiziju. Mogli smo pola radnje odnijet sa sobom, on ne bi ništa. A sve nake skule prodaje. Ja više i ne znam šta bi, jel mlada uzela majicu il nije, al nekako se mi jedva pokrenusmo s tog mjesta. Razvukli oni, a mene ta kupovina baš ubija. Mogu hodat ko konj, al da malo hodakam, malo stojim, to mi je smrt.
Samo što smo izašli iz te jedne prodavnice, ulazi ovaj jaro u drugu, nekakva bombonara. Jel se opario, odmah uzo trošit pare. Normalno, ja uložio veto na bilo kakvu kupovinu. Materemi isto ono mati i dijete, on bi sve nešta, a ja sve nešta branim.

Elem, došli mi do tog prvog zdanja, nekakav golemi spomenik Viktoru Emanuelu Drugom, italijanskom kralju. Prvo što se da primjetiti jeste da je ta zgrada ogromna. Baš ono, baš baš ogromna. A taman toliko koliko je ogromna, isto je toliko i kičasta. Pogotovo što je sagrađena u tom starom dijelu gdje su sve one ruševine i kolos(e)rum. Puno raje, a pogotovo onih blesavih azijata koji se obavezno moraju kreveljiti na fotografijama. Još ima onaj neki policajac tamo koji im revnosno brani da se glupiraju dok se slikaju i ne da im da sjede na stepenicama. Inače, gdje god imaju neke stepenice obavezno ljudi sjede na njima. Koji je taj fol što svi nešta vole sjedit na stepenicama, niko živ ne zna. Al zato klupe redovno zjape prazne...
I haj, malo se naslikavali tamo i na kraju uđemo u sve to. Pa se nešta vereš uz nake stepenice i uzvereš na neki polukrov. Odatle se vidi pola Rima, ako ne i čitav. A kao imaju neku foru da uzvereš na pravi krov i to liftom. A lift vako košta 7-8 eura. Što bi reko ovaj jedan bankar, ha ha ha.

Taman završili s tim i odemo do tih nakih ruševina. I na kraju sjednemo u taj ko neki park. Bio neki čiča tu i sviro gitaru. Pravi muzikant. Tačno se vidi da svira sebi za dušu. Raja mu ubacuje pare, a on samo što im ne vrati. Elem, sviro on nama, pa jedno dobrih 45 minuta. Koncerat pravi. Još mu ovaj dade 2 eura, a meni hoće nešta bit. Mi u teškom deficitu s novcem, on daje uličnim sviračima kojima ne mora dati novac.

Ja izvadio paštete i onih kifala i mezi. Đeš vidjet Bosanca, a da ne jede paštete bilo gdje preko granice. To treba uvrstiti u narodne običaje.

I haj, zgotovili mi s pauzom za "ručak" i pođemo ka kolose(r)umu. Vrzmali se tamo, opet gomila onih kosookih. Ovaj put se nešta valjaju po podu i slikaju se. I mi malo, slikali se jel. Ko pošli mi da uđemo u kolose(r)um kad ono zaključano. Nešta vako radi do 4. I mi šta ćemo, zvrnjali tuda.

I odemo vako prema onim ruševinama, i sad ima tu jedan dio ograđen nakom ogradom s jedne i nekim zidom s druge strane. I puteljak koji vodi u nepoznato.
I mi tuda, kad naka dvojica likova. Hu ha, eto oni su iz neke komune nešta, skupljaju potpise. I haj, potpišemo se mi. Kad kaže, e de sad uplatite nešta. Možda bi mu i platio da sam imo para. Bolan reko, mi iz Bosne. Naravno, na engleskom mi pričamo. Kad kaže on nama odakle ste, na našem. Mi nako gledamo, ništa nam nije jasno, kad nastavi on trabunjat dalje na engleskom. I dade mu ovaj 1 euro, kofol od nas troje. A gledam one potpise, sve vako po 20 eura ljudi daju. Nastavili mi tim putićem krivudavim, pojma nemaš kuda ide. Da bi došli do kraja gdje se nalazi neka crkva. Malo zvjernuli unutra i pošli nazad.

Produžili mi dalje do onog cirkusa maksimusa. Ja reko to će sad bit... kad ono ništa brate. Obična ledina. Malo prožvrnjali tuda i opet preko nakog mosta i kući. I onda se vraćaj, a meni noge otpadaju. Moro sam sebi kupit jedan magnetić, da malo dođem sebi. Meščini da nam je najviše love otišlo na magnetiće.

U povratku odemo jaro do prodavnice i kupi nam onu jednu tunjevinu u maslinovom ulju. Još ja kofol načeo onu neku u običnom ulju. Ma ono ništa ne valja. Dadnem nakoj mački, mačka isto krme kolka je. Ala smo večerali u slast.

U konačnici je dan nako prilično bezveze prošao. Puno smo hodali, smorili se pošteno, a skoro ništa konkretno nismo vidjeli. I tako, pošli spavat. Malo oni, malo ja...