Od svih stvari koje radim u životu, mislim da mi je spavanje najmrže. Kad pođem navečer spavat, ne mogu. Samo se nešto prevrćem ili mi neke gluposti padaju napamet, scenarij jedan za drugim u nedogled. U toku noći se uvijek nešto budim. Nekad mi hladno, nekad se budim sam od sebe, nekad mi paščad probudi, nekad sam žedan, nekad sanjam svašta. U posljednje vrijeme ni to što sanjam nije nešto ugodno. Prije su to bili prilično zanimljivi snovi, pa kad se probudiš malko je drugačije. Kad se privodi to spavanje kraju, ujutru jel, jedva mogu ustat iz kreveta. Ako spavam minutu duže od 8 sati sav nekakav budem umoran čitav dan i nikakav. Ako spavam manje, to je bolje, mada i to ne valja u konačnici. A o potrošenom vremenu da i ne govorim. Nije da bih ja to vrijeme sad potrošio na čitanje knjiga ili nešto tako (glupo), ali ne bih ga vala trošio ni na nešto što mi je neugodno. I onda se čovjek zapita što uopšte spava jer kad se sve vako sumira, pa nema tu baš nekih pozitivnih momenata.
Jutros ustanem da operem zube. Još nako ujutru kad ustanem, pa bez naočala ništa ne vidim. Em mi čudna ona ambalaža, em mi čudan onaj okus bio. Meščini da ja nisam opro zube pastom za zube nego nekakvom kremom za ruke..
Jutros ustanem da operem zube. Još nako ujutru kad ustanem, pa bez naočala ništa ne vidim. Em mi čudna ona ambalaža, em mi čudan onaj okus bio. Meščini da ja nisam opro zube pastom za zube nego nekakvom kremom za ruke..
Нема коментара:
Постави коментар