Ja kad se vako vraćam kući, pa uđem u lift, imam običaj da se glupiram kolko ikad mogu. Od kojekakvog plesanja, pjevanja, kojekakvih gestikulacija i zviždukanja do nosanja saksija na glavi. Sve kontaš ne vidi te niko, ili sam barem konto do neki dan kad me jedan komšo primjetio. Sad jel on skonto ko sam ja uopšte, jel primjetio šta sam radio, jel me vidio uopšte, haj ga znaj. Al ja njega skontah. Sreća pa imaju ona ko vrata u liftu, pa malo ko i ometa pogled.
---
Ja nešto i nemam puno pravila u životu. Jedno od rijetkih je da je mobitel uvijek u lijevom, a ključevi u desnom džepu. I da s mobitelom u džep nikad ne ide ništa, a posebno ne pare. One pare se ljube s mobitelom, pa se onda mobitel ljubi s mojim licem. E ne može. Da ne pričam što je to idealna prilika da se isti izgrebe. Što se opet meni do sad nije dešavalo i uvijek su mi mobiteli izgledali novkasto, bez obzira imao ja njih 6 mjeseci ili godina. Jedne prilike dođe meni ova jaranica i zatraži da se zamjenimo za baterije. Ona mora hitno da putuje, isti nam telefoni, a njoj baterija pri kraju. I haj dam ja njoj tu bateriju. Vrati ona meni nju nakon nekog vremena. Baterija ko da je... a ne znam šta je s nje radila al je baterija bila sva izgrebana. Pa majko draga haj što mobitel ishrnda, al bateriju hej. Bateriju. To je ono što ide pozadi obično i obično ima poklopac i obično je nezanimljivi dio mobitela koji i nema pretjerane interakcije s korisnikom mobitela. Ona je bateriju uspjela da izgrebe.
Imao sam još neko za spomenut, al ne mogu sad da se sjetim. Sjetiću se kad objavim post.
Odnosno, neću. Sjetih se istog čim ugledah ime jedne blogerke. Naime, o čemu se radi. Meni što je neko draži, ja utoliko imam veću želju da se s istom osobom šalim i zezam ili što bi mi rekli zaebajem. Ne smeta meni ni na moj račun, al je obično na tuđi. To ljudi obično shvataju ko provokaciju. Bila ova jedna, kontala cura da je ne mogu smislit. A meni ona baš bila draga. I ko ono čim je ja zaebajem, mora da je ona glupa. A ja baš ne volim zezat glupe ljude. To mi dođe ono hinjski pravo, ko da marišeš manje i slabije od sebe.
---
Mada, kad smo već kod mobitel, sad sam upravo skonto da je meni mobitel pun nakih bilješki. Ko sve ono ja sebi nešta zapišem, kontam da ću pogledat nekad kasnije i nikad.
---
Neki dan se sjetih da su mi prethodni blog čitali prosjaci. Ja napiso kako bi levati trebali skinut zlatni prsten s ruku kad već prose jel, kad no stvarno idući dan niđe prstena. I sad kad god prođem pored njih ja zagledam jesul zaboravili isti skinut s prstiju. A malo je to nako nezgodno znaš, jer ja nako pravo brzo hodam, pa onda kao ono nonšalantno usporim, pa razgledam i tako to. Kontam idući ću put kofol pertlu vezat eto baš pored njih.
---
Ima ovaj jedan Veh Bi Aj (vehabija), pa recimo da mi je poznanik. Barem je taki po izgledu što nekako implicira i da je po ubjeđenjima mada nikad nismo, za veliko čudo, ušli u priču što se toga tiče. Valjda što i ako uđemo počet će naka priča na poluarapskopolubosanskom jeziku koja mene nako iskreno nervira. Ja ne znam kako su te vehabije zbarile tolike druge vehabije kad ih niko ne razumije. Otprilike jedna njihova prosječna rečenica izgleda ovako. Propade ti ahlak ako ne odradiš sedam rekjata, a to je samo nafila, nije farz. Šta ovo znači, ne znaju ni ptice na grani. Osim ako nisu Afričke lastavice u pitanju. Sve bitne riječi u rečenici su zamjenjene nekim arapskim ili turskim ili perzijskim ili malezijskim ili staroarmenskim riječima taman da ne kontaš suštinu rečenice. I haj ti onda s njim raspravljaj o bitnim religijskim pitanjima kad pola ne razumiješ šta on priča. Nervira me to. Kaže meni Majka neki dan da nam je Bog dao selameta. Šta nam je dao reko? Kaže selameta, i još pita znaš ti šta je to. Ma ja reko, dao nam salameta, pun frižider salama nekakvih. Salam et al.
Nego, popričamo mi nako kad se vidimo, ako niko niđe ne žuri. To je onaj što me nervira kad pričam s njim. Ja mu nešta kažem, onda on ušuti vako na jedno desetak sekundi dok to sve isprocesira i onda da vako neki ultra kratki odgovor za koji ti realno ne treba desetak sekundi. A nije glup lik, to je sigurno.
Elem, stojimo mi i pričamo i samo nake žene prolaze i mahom me pozdravljaju. Kontam ja mogu se njemu požalit, to što me žene spopadaju jel, kontam čovjek će me razumjeti. Kad jok, pita on mene kad ću se ženit. Hej bolan ja vamo najpoželjniji neženja, on mene pita kad ću se oženit. Reko kad ćeš se ti ženit, jel, da mu uzvratim istom mjerom. Kae on meni da razmišlja, da bi mu dobro došla kakva žena. I ode on da je traži bezbeli, ja ostadoh u behutu...
---
Eo jedna moćna pjesma za Žužu. ^^
---
Ja nešto i nemam puno pravila u životu. Jedno od rijetkih je da je mobitel uvijek u lijevom, a ključevi u desnom džepu. I da s mobitelom u džep nikad ne ide ništa, a posebno ne pare. One pare se ljube s mobitelom, pa se onda mobitel ljubi s mojim licem. E ne može. Da ne pričam što je to idealna prilika da se isti izgrebe. Što se opet meni do sad nije dešavalo i uvijek su mi mobiteli izgledali novkasto, bez obzira imao ja njih 6 mjeseci ili godina. Jedne prilike dođe meni ova jaranica i zatraži da se zamjenimo za baterije. Ona mora hitno da putuje, isti nam telefoni, a njoj baterija pri kraju. I haj dam ja njoj tu bateriju. Vrati ona meni nju nakon nekog vremena. Baterija ko da je... a ne znam šta je s nje radila al je baterija bila sva izgrebana. Pa majko draga haj što mobitel ishrnda, al bateriju hej. Bateriju. To je ono što ide pozadi obično i obično ima poklopac i obično je nezanimljivi dio mobitela koji i nema pretjerane interakcije s korisnikom mobitela. Ona je bateriju uspjela da izgrebe.
Imao sam još neko za spomenut, al ne mogu sad da se sjetim. Sjetiću se kad objavim post.
Odnosno, neću. Sjetih se istog čim ugledah ime jedne blogerke. Naime, o čemu se radi. Meni što je neko draži, ja utoliko imam veću želju da se s istom osobom šalim i zezam ili što bi mi rekli zaebajem. Ne smeta meni ni na moj račun, al je obično na tuđi. To ljudi obično shvataju ko provokaciju. Bila ova jedna, kontala cura da je ne mogu smislit. A meni ona baš bila draga. I ko ono čim je ja zaebajem, mora da je ona glupa. A ja baš ne volim zezat glupe ljude. To mi dođe ono hinjski pravo, ko da marišeš manje i slabije od sebe.
---
Mada, kad smo već kod mobitel, sad sam upravo skonto da je meni mobitel pun nakih bilješki. Ko sve ono ja sebi nešta zapišem, kontam da ću pogledat nekad kasnije i nikad.
---
Neki dan se sjetih da su mi prethodni blog čitali prosjaci. Ja napiso kako bi levati trebali skinut zlatni prsten s ruku kad već prose jel, kad no stvarno idući dan niđe prstena. I sad kad god prođem pored njih ja zagledam jesul zaboravili isti skinut s prstiju. A malo je to nako nezgodno znaš, jer ja nako pravo brzo hodam, pa onda kao ono nonšalantno usporim, pa razgledam i tako to. Kontam idući ću put kofol pertlu vezat eto baš pored njih.
---
Ima ovaj jedan Veh Bi Aj (vehabija), pa recimo da mi je poznanik. Barem je taki po izgledu što nekako implicira i da je po ubjeđenjima mada nikad nismo, za veliko čudo, ušli u priču što se toga tiče. Valjda što i ako uđemo počet će naka priča na poluarapskopolubosanskom jeziku koja mene nako iskreno nervira. Ja ne znam kako su te vehabije zbarile tolike druge vehabije kad ih niko ne razumije. Otprilike jedna njihova prosječna rečenica izgleda ovako. Propade ti ahlak ako ne odradiš sedam rekjata, a to je samo nafila, nije farz. Šta ovo znači, ne znaju ni ptice na grani. Osim ako nisu Afričke lastavice u pitanju. Sve bitne riječi u rečenici su zamjenjene nekim arapskim ili turskim ili perzijskim ili malezijskim ili staroarmenskim riječima taman da ne kontaš suštinu rečenice. I haj ti onda s njim raspravljaj o bitnim religijskim pitanjima kad pola ne razumiješ šta on priča. Nervira me to. Kaže meni Majka neki dan da nam je Bog dao selameta. Šta nam je dao reko? Kaže selameta, i još pita znaš ti šta je to. Ma ja reko, dao nam salameta, pun frižider salama nekakvih. Salam et al.
Nego, popričamo mi nako kad se vidimo, ako niko niđe ne žuri. To je onaj što me nervira kad pričam s njim. Ja mu nešta kažem, onda on ušuti vako na jedno desetak sekundi dok to sve isprocesira i onda da vako neki ultra kratki odgovor za koji ti realno ne treba desetak sekundi. A nije glup lik, to je sigurno.
Elem, stojimo mi i pričamo i samo nake žene prolaze i mahom me pozdravljaju. Kontam ja mogu se njemu požalit, to što me žene spopadaju jel, kontam čovjek će me razumjeti. Kad jok, pita on mene kad ću se ženit. Hej bolan ja vamo najpoželjniji neženja, on mene pita kad ću se oženit. Reko kad ćeš se ti ženit, jel, da mu uzvratim istom mjerom. Kae on meni da razmišlja, da bi mu dobro došla kakva žena. I ode on da je traži bezbeli, ja ostadoh u behutu...
---
Eo jedna moćna pjesma za Žužu. ^^
Нема коментара:
Постави коментар