o frizerima i zubarima...

Oko nekih stvari se baš volim dogovarati i planirati unaprijed. Ali postoje neke stvari koje nikad neću voljeti planirati, kao što je recimo šišanje i odlazak zubaru. Imam jarana koji je sjedio sa mnom u klupi, osnovnoškolskoj, i putevi su nam se rastali kad je on otišo u brice, a ja u kukuruze. Nakon što je počeo s praksom, i ja sam počeo ići kod njega. Godina i godina iza toga, čovjek se preselio kod rođaka i radio tamo jedno vrijeme. Iako mu šišanje nikad nije bilo jeftino, ja sam uvijek volio otić kod njega. Valjda što ga znam, a i što se uvijek fino ispričamo, smijemo se glupostima iz mlađih dana i što sam mogao otići kad god sam htio. Često i preko reda. Uvijek me šišao dugo i polako, kobiva da se mi ispričamo. Onda je otvorio svoj salon. Tu već nisam mogao doći preko reda na šišanje, nego sjedi i čekaj. A on dobro šiša, pa je vazda neko bio tu. Pa je onda otvorio drugi salon. Tu sam već morao i da se naručujem. Ja ne volim da se naručujem sa šišanjem. Meni prahne, odem ošišam se i zdravo. Pogotovo prije, gdje su moje promjene frizura bile kud i kamo radikalnije. Kad kažem radikalnije mislim na onaj prelaz od duže kose do brijanja glave. Jednom sam to čak uradio i zimi. I nikad više. I haj kao, tad je bila praksa da se moraš najavit, ja mu odem jaranski i ošiša on mene. Međutim, ponovo je otvorio novi salon. Odem mu ja tako jedne prilike, kaže on meni da me ne može ošišati danas i da dođem sutra. Još mu poskupilo šišanje. A ja baš nešto navalio da se šišam taj dan. Reko odoh ti ja, doći ću drugi put. I otad mu nikad više ne odoh. A sredio pravo. Odem, nako ljutit (čitaj povrijeđenog ega) kod ovog mi frizera u zgradi. I kod njega gužva. Na kraju odem kući i ne ošišam se. Prođe par dana i ja opet kod komše, kad vidim prazno mu. I fino me ošiša za petaka (kod onog bilo 7, pa povisio na 8). I dan danas se šišam kod komše. Kako ćemo? Ma ono standardno moje...


Zubari su priča za sebe. Nikad nisam imao strah od zubara, niti sam imao nekih ozbiljnijih problema sa zubima, Bogu hvala. Sjećam se da sam plombe na šestice stavio čim su izrasle, a nedugo zatim i na sedmice. To je bilo nekad možda... pa eto kad rastu šestice inače, u osnovnoj nekad jel. I otad možda da sam otišo jednom na kontrolu i to ti je to. Sve do prije jedno 2-3 godine kad sam osjetio da me malko nešta nešta dok jedem. I nakon nekih konsultacija sa samim sobom, skontam da mi je ispala plomba. Nakon iha haj godina. Ovjerim knjižicu i pravo kod zubara. Inače mi je prvi komšija bio zubar (dok se nije odselio, al me nije zaboravio). Sretnem ja njega tu i tamo, kako je kako je i tako. A moji se inače družili sa njim mu i ženom mu, pa eto. I tako ti ja odem jednom kod njega, ha hu, ispala mi plomba (il što bi mi ova jedna koka rekla, nije plomba nego ispun). Kofol će ti ga on meni to nešta popravit, al bolan nije to onaj čovjek od prije koji je meni one neuništive plombe stavio. I normalno, sfušeri. I hu ha, matletiraj se ti sa tim, boli kad zagrizem i slično. Biće da nije fino napravio onaj zagriz, a i ja hajvan nisam nešto pretjerano insistiro na tome. Pita on mene jel uredu, ma reko jeste. Jer mi je stvarno bilo uredu u tom momentu. Odem kući, jedem, skontam boli me. Odem mu sutradan, reko ne valja ovo, on popravi, jel sad valja, valja. Dođem kući, jedem, skontam da nije to to. Samo što mu ne odem treći put i nakon nekog vremena ta plomba ispadne. Skontam da mu više neću ni ići jer je to sfušerio, naplatio mi masno, i skontam otiću kod privatnika. I prođe od tad jedno godinu ipo, al ja ne odoh kod privatnika. Sve do sad u ponedjeljak, kad sam se odvažio da nazovem ovu jednu zubarku i zakažem termin. Večeras sam trebao objedovati normalno, nakon skoro 3 godine. Trebao. Da sam otišao zubaru kad sam se i naručio i da mi je popravio zub, možda bi to bilo i moguće. Vako sam zaboravio da odem. Šta ja sad da njima kažem kad se budem ponovo naručivao? Dal da se izvinem ili da se pravim lud, kao dolazim prvi put?