o svemu pomalo...

U menem' rođo otišo u vojsku ima jedno dva mjeseca, iako se komplet familija tome protivila. Našli se ubjeđivat sa njim i odgovarat ga. Meščini da sam ja jedini bio za tu opciju, ili da kažem da mu ja jedini nisam branio. Reko nek mu puste Rado ide Srbin u vojnike i nek prospu vode za njim. Meščini da je više svima muka od mog (crnog) humora i komentara na dešavanja u porodici. Elem, sad za Božić treba prvi put doć kući. Kaže da ne dolazi sam, dovodi i buduću mladu. Kupio joj prsten od 1000$. 

Nešto kontam o tom mi rođi i skontam da ona genetika nije nimalo za potcjenit. Nije ni dva mjeseca u vojsci, a među silnim kobasicama nađe žemsku. Ljubi ga rođo. To što hoće da je ženi, to su geni onog drugog dijela mu familije s kojom ja neam ništa...

Al to nije ništa naspram iznenađenju koje je mene danas dočekalo kad sam došao kući. Ja ulazim, skidam svoje nove čizme (koje inače same biju djecu kolko su dobre), kad tamo na sred poluhodnika stoji torba. Stigla iz Njemačku, poslala Majka. To može značiti samo jedno, gomilu slatkiša. I sad ja no otvaram...

kad bi bio jedan gif koji opisuje moj život, to bi bio ovaj...

... kad no puter unutra. Jes materemi moje, jes životami. Da ne povjeruješ. Puter mi poslala iz Njemačke.