o šišanju i frizuri...

Dok su se druga djeca bojala zubara, ja sam kod zubara išao ko s pjesmom. Al kad se šišanje spomene, meni je redovno pado mrak na oči. Ja bježo u školu da ne idem frizeru. I dan danas ne volim otić da se šišam, pa to ti je. Još pogotovo što je to uvijek bila neka ceremonija u mojoj kući, isto ko da sam uradio ne znam ti ni ja šta. Odem da se ošišam, vratim se kući, auuu jes ti dobra frizura. Pa de da vidim, haj se okreni. Pa ti nešta ljudi pucaju sefte. Pa haj otiđi kod šire i uže porodice da vide kako si se ošišao. Ja mislim da govno pojedem ne bi tolko pričali o tome.
A da ne spominjem što su moji bili vazda paranoični glede te kose i šišanja, pa to jal malo duže naraste panika i frka u kući. Odmah se to vodi frizeru i tako stalno. Dok se ja jednom nisam zapitao što je to tako. Kad sam ja bio mali, imo sam dugu kosu. Nako bio pravi vagabundo, ko Jago onaj (hauambaumbaje). I mjesto da sam išo u obdanište ko i sva normalna djeca, jok, mene njaka žena čuvala. Mene i svu ostalu djecu iz zgrade. I jedno od njih, uljup dabili uhljup uhljupski imo vaške, i te vaške pređu na mene. A meni nako kosa bujna, vaške u mojoj kosi ko onaj Džordž iz džungle. I otad su oni mene uvijek najež šišali i tako sve dok se ja nisam pobunio i to se svađali i svađali hoću li ja imat kratku ili dužu kosu i kakvu ću frizuru nosit. I na kraju ja izgonio svoje, iako oni meni i dan danas znaju reć haj se ošišaj.

Sjedam ja neki dan za sto da jedem. Gleda me mati i pita jesam se ja to šišo. Jesam reko, valjal. Kaže valja.

Ja sam skoro čitav život češljo sa lijeva na desno. Doduše ovo češljo je malo pretjerano, jer se ja i ne češljam baš. Al recimo da sam nagonio kosu s lijeva na desno. I jedan dan ja nagrnem kosu sa desna na lijevo. I svidi mi se pravo. A skroz drugačija frizura ispadne. I tako ja stalno počeo nositi. Sve do neki dan dok mi nije više kosa počela upadat u oči i smetat mi. I šta ću, prebacim opet na s lijeva na desno. Rođena mater me ne može više prepoznat.

Uopšte se nisam šišo...