Ja sam primjetio da sam ja pravo škrt. I to škrt prema sebi.
Nije mi problem dat nekom para, posudit, kupit nešta. Ma bilo šta. Al sebi...
Kad ja sebi nešto planiram kupiti, i da je to nešto skuplje od dvajes marona, to je ceremonija čitava*. To idu kojekakva propitivanja da li je to korisno, da li je to isplativo, treba li meni to stvarno, pa onda opet se upitam jel mi baš stvaaarno to treba, pa šta bih mogo kupit drugo za te pare, pa šta će mi, pa koje su alternative, pa jel mi baš baš baš treba, pa šta će bit ako ja to i ne kupim, pa se konsultujem s rajom, pa... Normalno, s obzirom da se radi o procesima, takvo što traje i po mjesec ili dva, i na kraju ja obično odustanem. Ono kontam, ako nisam kupio za ova dva - tri mjeseca, koliko to planiram kupiti, i to mi nije zafalilo, onda je sasvim očigledno da mi to i ne treba. I onda kontam što bih bezveze trošio pare na sebe, i to na stvari koje mi ne trebaju.
Još ako se tome svemu doda moja slavna parola da meni ništa u životu ne treba, utoliko se stvari usložnjavaju.
I tako danas, ponesen krilima slobode, u nekakvom buntovnom stanju, odem sebi kupit slušalice. Sjećam se ja, prije možda nekih 9 mjeseci da sam spominjo kupovinu slušalica. I sjećam se da mi je jaran govorio da je on platio slušalice negdje oko cvaje. Utom ja i odusto, nisam blentav da kupujem slušalice. Taman da mogu čut cvrkut ptica dok hodam, mjesto nekakve glupave muzike, radija i štatijaznamčegasvene. Elem, odem ja da kupim slušalice, nešta se ja ko naljutio, šta li. Pitam pošto su, kaže 9 marona. I ja ti tu odustanem od kupovine. Al odem zato u drugu prodavnicu i nađem slušalice i kupim ih tek tako, za čitavih 11 marona i nekolke feninga. Dao pare i otišo. Samo tako. I normalno da sam se urahatio.
I taman kako ovo sve napisah, pokušah se sjetiti šta sam sebi kupio posljedni put prije toga.
Nekad prije po godine možda sam uzeo podlogu za laptop. Oko 40 marona me izašla. Al to su bila vijećanja i pregovori sa samim sobom, dal da ja to sebi kupim. A što je najgore, stvarno mi treba. Ubi ovaj laptop. I kad sam je kupio, isto tako sam se pravo urahatio. A prije toga nakih izmišljanja i izgovora, samo da ja to ne kupim.
A još prije toga, prije otprilike godinu dana, kupio sebi šešir. Meščini da je to bio nako izuzetak, jer sam ga kupio i bez pretjerano puno razmišljanja. Možebit što volim šešire...
*osim ako nije hrana u pitanju
Nije mi problem dat nekom para, posudit, kupit nešta. Ma bilo šta. Al sebi...
Kad ja sebi nešto planiram kupiti, i da je to nešto skuplje od dvajes marona, to je ceremonija čitava*. To idu kojekakva propitivanja da li je to korisno, da li je to isplativo, treba li meni to stvarno, pa onda opet se upitam jel mi baš stvaaarno to treba, pa šta bih mogo kupit drugo za te pare, pa šta će mi, pa koje su alternative, pa jel mi baš baš baš treba, pa šta će bit ako ja to i ne kupim, pa se konsultujem s rajom, pa... Normalno, s obzirom da se radi o procesima, takvo što traje i po mjesec ili dva, i na kraju ja obično odustanem. Ono kontam, ako nisam kupio za ova dva - tri mjeseca, koliko to planiram kupiti, i to mi nije zafalilo, onda je sasvim očigledno da mi to i ne treba. I onda kontam što bih bezveze trošio pare na sebe, i to na stvari koje mi ne trebaju.
Još ako se tome svemu doda moja slavna parola da meni ništa u životu ne treba, utoliko se stvari usložnjavaju.
I tako danas, ponesen krilima slobode, u nekakvom buntovnom stanju, odem sebi kupit slušalice. Sjećam se ja, prije možda nekih 9 mjeseci da sam spominjo kupovinu slušalica. I sjećam se da mi je jaran govorio da je on platio slušalice negdje oko cvaje. Utom ja i odusto, nisam blentav da kupujem slušalice. Taman da mogu čut cvrkut ptica dok hodam, mjesto nekakve glupave muzike, radija i štatijaznamčegasvene. Elem, odem ja da kupim slušalice, nešta se ja ko naljutio, šta li. Pitam pošto su, kaže 9 marona. I ja ti tu odustanem od kupovine. Al odem zato u drugu prodavnicu i nađem slušalice i kupim ih tek tako, za čitavih 11 marona i nekolke feninga. Dao pare i otišo. Samo tako. I normalno da sam se urahatio.
I taman kako ovo sve napisah, pokušah se sjetiti šta sam sebi kupio posljedni put prije toga.
Nekad prije po godine možda sam uzeo podlogu za laptop. Oko 40 marona me izašla. Al to su bila vijećanja i pregovori sa samim sobom, dal da ja to sebi kupim. A što je najgore, stvarno mi treba. Ubi ovaj laptop. I kad sam je kupio, isto tako sam se pravo urahatio. A prije toga nakih izmišljanja i izgovora, samo da ja to ne kupim.
A još prije toga, prije otprilike godinu dana, kupio sebi šešir. Meščini da je to bio nako izuzetak, jer sam ga kupio i bez pretjerano puno razmišljanja. Možebit što volim šešire...
*osim ako nije hrana u pitanju
Нема коментара:
Постави коментар