Ustvari nije to ta priča. Nije babo Atif niđe otišo pa se ne vratio. Ovo je priča iz ratnog perioda.
Dobili mi ovaj jedan paket, i u njem bilo svašta. I između ostalog dobijemo mi i neke "džepne" baterije, odnosno svjetiljke one jel. Samo što su ove bile one krkanske. Još kad si nako mlad ko ja (a ja sam ti haman uvijek mlad), a tad se eto potrefilo i da sam mal (sad više nisam), pa ti sve to golemo izgleda.
Vako ko ova na slici.
Ko i sve u kući, bilo je i nju zabranjeno koristiti. Ko ono nek se čuva za kasnije, da se ne troši bezveze, trebaće kasnije i tako. I dan danas imam nekakve rokovnike sa kalendarima iz 1998., ko ono nemoj pisat u njih, da se ne troše, trebaće kasnije. Nikad to kasnije da dođe, majkumu. Al to nije ni bitno.
Jednu noć dolazi cisterna ispred zgrade. Babo Atif turio one bidone (ja mislim da je riječ bidon u Sarajevu izašla iz upotrebe nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma) povezane nakim kajševima, i pohitio ispred zgrade.
Ja nako mlad i blesav, pa onu lampu i na balkon. Smračilo se već, slabo se šta vidi, al se fino čuje onaj žamor ljudi dole koji sipaju vodu iz cisterne. I ja fino ovu bateriju, i lagano dole. Kobiva da ja provjerim jel ona dovoljno jaka. I stvarno bi jaka baterija. Osvjetli ih ko da je dan. A ja se ne mogu načudit. Pa ugasim, pa gledam, pa upalim ponovo. Ne moš vjerovat da je tako jaka baterija. Još ja tad bio na jedanestom spratu. Heeej, nije šala.
Utom ja čujem dole kako se ljudi derinjaju, psuju, i govore da ugasim. I ja ugasim, šta ću.
Kasnije dolazi babo Atif, face ko da je išo na liniju, a ne po vodu. Pa jesam li ja normalan, đe ću to radit, oni kontali da sam četo i da dajem signale. A još tad bila sva ona priča sa signalima. Ne moš svijeće upalit da ne budeš sumnjiv, a kamoli nako blicat baterijom. A raja ko da je samo čekala da ih zbombaju. Kaže dole neki pištolj izvadio, i nameračio se da na mene puca. Sreća pa je babo Atif reagovo, reko da sam mu sin. I to ih jedva ubijedi...
Ne mogu vjerovat da nema one Medeni teritorijalac... :(
Нема коментара:
Постави коментар